“И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра, од краја до небеса“ (Мт. 24, 29-31)

„А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве.” (Мт 25, 31-33)

 

 

Ко год је иоле задржао поглед пажње над Христовим прореченим описом Суда у Јеванђељу, без егзегетске помпе или академске студиозности, постаће му више него евидентно са којом једноставношћу Христос показује будуће као садашње. Међутим, суштински фокус који се чини маргиналним на неким местима замрачује да пре Суда наступа перспектива свеопштег Васкрсења: „И видех велики, бели престо, и Онога што седи на њему, од Чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе. И видех мртве, велике и мале, где стоје пред престолом, и књиге се отворише, и друга се књига отвори, која је Књига живота; и бише суђени мртви по делима својим као што је записано у књигама. И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који беху у њима, и бише суђени сваки по делима својим. И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт. И ко се не нађе записан у Књизи живота бачен би у језеро огњено“ (Откр. 20, 11-15). Преломни моменат откровења јесте суд по делима. Син Божији праведнике поставља себи са десне стране а осуђене са леве. Десна и лева страна овде немају за циљ тумачења неки географски или простор-временски локалитет, већ проблем карактерни и квалитативни. Када се, на пример, каже да Христос седи са десне стране Бога Оца, то не значи да га боле ноге па да мора да седи, нити да му лева страна Очева не одговара те сада тражи другу, него да је једносуштан са Оцем.

У случају људи, помилованих и оправданих, перспектива је усмерена у уподобљавајућем (усличњавајућем) контексту – онима који су по нарави и делима постали слични Богу. Занимљиво је да Христос не полази од класичног догматског шаблона: покајање, пост, литургија, лична молитва, причешће, исповест, итд. Напротив, нигде то не узима за модус Суда. Указује онима са десне стране у чему се огледа њихова похвала, а они показују толику смиреност да нису ни знали да су Његови, нити да су оправдања достојни, јер су их дела пројавила за дан есхатолошки (Мт 25, 37-39). Христос не полази ни од Себе, ни од Оца на којег се сијасет пута позивао у свим својим речима и делима. Поистовећује се са прогнанима, болеснима, сиромашнима, запостављенима и угњетанима унутар овога света (Мт 25, 40). То пак не значи да су вера и Црква непотребне реалности, него да нису основ по којем ће Бог судити свету. Као што неки свети добро приметише да је свака Литургија Долазак Господњи и да већ сада, кроз Цркву, налазимо себи и суд и помиловање.

Са осуђенима се ствар мало компликује. Назива их “проклетима” (Мт 25, 41). Тешка реч. Очигледно неосетљивост за стварност другог показује грозоморност неизмењивог наличја. Можда чак и префриганост јер глуме наивност чак и у таквом часу да не знају о чему Он наводно прича (Мт 25, 44). Можда је управо та “наивност” параметар по којем се показује њихова дрскост. Или је савест толико отупљена да се властити промашај уопште не доводи у питање. Има и данас таквих хришћана који не осећају да су у било чему грех учинили. Јеванђелист Лука уводи додатну напетост: “Господе, Господе, отвори нам! И одговарајући рећи ћу вам: Не познајем вас откуда сте. Тада ћете почети да говорите: Једосмо пред Тобом и писмо, и по трговима нашим учио си. А Он ће рећи: Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од Мене сви који чините неправду!” (Лк 13, 25-27). Овде видимо радикалну саботираност да се Богочовек поистовети са неправеднима. Не видимо никакву могућност дијалога или „мировних преговора“. Али, ово “Не познајем вас!” тражи још мало осветљавања контекста. Дакле, налазимо се сада у Будућности, односно, на крају историје, на месту Суда.

Бог ће бити смирен и у Последњи Дан. У опису Суда не видимо никакву демонстративну освету. Бог чак не подиже ни глас. Не свађа се. Не пребацује. Смирено води дијалог са праведницима и осуђеницима. Опомиње, али не показује жестину. Нема расправе. Пушта другима да се чак и тада изразе. Још, дакле, није касно. Још је слобода на испиту. Христос још није преломио или извршио Суд без салушавања других. Драматика се у тачки Суда као могућности сусрета свог греха и свог Бога електрише до усијања. Да скандал буде већи – Он и тада чека! Макар кајање и стид бар у таквом светом моменту. Али, за разлику од оправданих, осуђени пуштају беснило. Прете. Пребацују Христу. Он ћути. Има право да се буни, али не користи свој божански ауторитет нити власт. Народ замењује тезе, јер не сматра себе достојним ни Суда него узима на себе Суд да би пресудио “неправедном” Суду Божијем са чијим ставом се не слажу. Христос ћути као пред Пилатом, али овде Пилат – оличен у лицу народа – треба да пресуди себи. Христос на ивици есхатона преокреће перспективу: изводи народ пред лице народа као што је Пилат извео њега пред народом. Он се заправо не меша. И као што некога данима, месецима, годинама, пушташ да “тера по своме” док се једноставно не повучеш јер се не мења упорно, тако и овде, Син Божији дозвољава да овације и негодовања преузму преломни фокус до момента Његовог повлачења. Дакле, чак се и овде унижава. Јер, Он, чак ни тада, по Писму, не показује отпор, ни принуду, него се опет повлачи, али радикалном дистанцом будући да је пред Њим нараштај који је равнодушан и отпоран на Његову љубав. Није да Он не жели да опрости. Христос заправо увиђа да је дијалог – у васкрслим телима, пред лицем Божијим, анђелима и светима – чак и тада онемогућен реакцијом људи!!! Јер, људи у васкрслим телима пребацују Богу!!! Што значи да ни тај дар нетрулежности, који ће се пред Суд на њима пројавити, неће на себи похвалити!!! Неки се сада диве искуству благодати, а колико ли ће тек нова васкрсла природа засијати? Можемо само да замислимо колики је степен равнодушности, јер у стварима сујетним неко се бар похвали новим оделом или хаљином, а овде не видимо да се било ко похвалио Богом – на васкрслом телу на себи!!! Чак ни тада??? Нигде у Писму не видимо макар наговештај да ће нечију злобу, барем хипотетички, нова васкрсла природа – сада ослобођена смрти – оплеменити да се барем тада есхатолошки изрази у корист могуће заједнице са Богом на начин захвалности; или, макар сав тај грандиозни и славни приказ придошлих анђела и отвореног јављања Бога лицем ка лицу евентуално позиционирати у смеру властите промене.

Вратимо се призору. Христос ћути. На месту Свог Суда слуша оптужбе на Свој рачун (Мт 25, 44). Ово је довољно провокативно за сагледавање.  Као када би неко у својој кући слушао уљеза како му држи предавања о томе да је уљез власник стана а не онај који ту станује цео живот. Дакле, Суд који је Бог установио се уопште не узима чак ни за озбиљно становиште. Овде видимо спрдање. Дрскост. Бахатост. Замену вредности. Искривљене контексте. Као да се индиректно, ако не и директно, указује на погрешивост Божију, јер у Његовој кући му други говори како треба да се понаша. И сва његова одмазда показује се у страшним али ипак смирено-интонираним речима: “Не познајем вас!”. Ту је коцка бачена кроз сву вечност и нема се где зауставити. Не видимо у опису Суда неки вид “светог рата”, нити куљање гнева Божијег. Само исказ. Став. Неповратну одлуку. Једнако овом значењу је као да је рекао: “За Мене више не постојите!” или оштрије речено: „Марш напоље!“.

За онога ко се, примера ради, бави свакодневно ксенофобичном политиком; различитим уношењима где су чије територије: ко је кога и колико убио; ко је са ким имао аферу; да ли је некоме прошао тикет у кладионици, или купио нови телефон, или није добио обавештење на некој интернет-апликацији, као и све периферно друго – наставиће свој пакао а да то неће ни приметити. Нити ће, да зло буде горе, уопште осетити да је било шта изгубио. И ако зло толико дефинише човека у овоме свету, онда сва вечност неће бити довољна, ни васкрсла природа, ни призори Анђела, да се оно искорени. Осим ако оно Христово: “Не познајем вас!” не значи исто што и: “Нека вас не буде!”, јер онда људе не би болео пакао као што их није болело ни време када нису имали постојање. Тако би се позиција зла у вечности – која је тешко замислива као “паралелна стварност” – показала као неодржива спрам Царства Тројичне Љубави где све добро јесте веома (алузија на: 1Мој 1, 31). Јер очекујемо ново небо и нову земљу: „Јер, гле, Ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и шта је пре било неће се помињати нити ће на ум долазити“ (Ис. 65, 17).

До тада не заборавимо речи утехе али и на хронолошки след догађаја, будући да након Васкрсења долази за спасене и Вазнесење: „Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће Сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени, на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“. (1 Сол. 4, 15-17)

 

Advertisements