Када човек чита Писмо прима Слово које је од Оца говорило. Самога Христа. Он нас чисти самим усељавањем. Саветује нас боље од највећих философа. Удаљава од спектакла овога света. Неки активисти и прополитички оријентисани у томе виде пасивност. Пристанак на зло. Није истина. Управо је та лична промена у Христу највећи принос овоме свету да буде бољи свет. И то нимало није лак задатак. Тешко је задржати Христа у себи пред лицем овога света који Духа не познаје, нити вољу Оца тражи. Тражи се своја воља чак и у име Божије. Све нас растрзава и удаљава од богопознања. А познање није једном стечени капитал него непрестано дружење са Пријатељем који није од овога света. 

Када човек чита Писмо напаја се водом Вечности. Испира њоме своје ране и заблуде а онима који то искуство желе сведочи и предаје. Када бисмо се причешћивали речима Писма као што се причешћујемо сликама и речима свакодневнице – са армадом виртуелних сензација и профила, жеља и разочарења, страсти и интрига – не бисмо били далеко од Царства. Јер би Тројица дошла у наше биће. Прекалила би покварено, исправила ишчашено, прорекла би долазеће као већ у нама установљено. 

И док се ми бијемо око разних ставова који ће свакако проћи, лишавамо себе удела у Ономе Који остаје заувек. Јер чак и када добро свету желимо, ми се ослањамо на своје параметре и очекивања а не на она која Писма сведоче. 

А ако нас и побију као што нас сваки дан убијају, и ако нам сруше све светиње у којима литургијом прослављамо дела Вечности, и ако нас неки гоне сваком клеветом и подметањем – то неће бити крај јер не могу победити Онога Који је победио смрт за све нас. 

Утопија? Сасвим могуће. Самоубиство? Ништа мање од добровољног одласка Богочовека на крст. Скандалозно? Све ради Васкрсења. Али пасивност? Никако…

Advertisements