Опет ме једе осипање на људе.
На њихова уношења у вести,
у бесвести –
болест тривијалног.
Волим их али не могу за сваким.
Није човеку дато.
Све их занима а никоме се не подају.
Оне које воле њих – прво презиру.
Све је имиџ јавног.
Бурек без свињске масти
јер остају само свиње.
Опет се празним изливањем.
Ту су и туђа лудила.
Људи збијају шале на место исповести
да негде олакшају пакао.
Глупи вицеви, смешни само
доконима – да понизе другог.
Ту су и увек насмејани у свакој пози
и црнохроничари који балаве над смаком,
ту и начитани умови
који траже архиславне за своју другу позу.
Скупо смо плаћени а опет –
до несносног осипа који пече знојем
до неподношљиве сакралности
тако болно, умоболно – јефтини…

Advertisements