Људи мисле да им треба нека гигантска жртва да би спасили или просветили свет или друге, као да им то неко или чак Сам Бог тражи, а довољно је када би свако полазио од себе и пазио на свој језик. Постоји једна универзална жртва коју свако може поднети а коју нико не узима за озбиљно. Жртвовати свој став ради другог. Јер око тога се сва зла под небом врте што свако свој став намеће и иде још даље – због свог става је спреман другога да повреди или убије. Лични став је религија, идол. Пред својим мишљењем се маргинализује други. Тако се човек види какав је у малим стварима. Не мораш бити командос да би показао своју жртву за друге. Довољно је да пазиш на свој став. Да одбраниш другог од себе. Ко год да од вас двојице греши. И када би се свако кретао овом логиком, сигурно је да не бисмо успоставили Царство Небеско на Земљи – јер Царство без Цара Христа није могуће – али бисмо бар смањили проценат зла у свакодневном обиму. И та жртва, мислена, тако мала, неприметна, као мала варница, ствара огромну детонацију широм света и постаје макар иконом Царства које призивамо и које ће доћи. Зато пре него што неко раслабљује или мотивише себе поредећи се са трпљењем јачих од себе, маштајући испразно о могућем самокрварењу да би некако показао вредност своје жртве, нека почне од малог, без претенциозних и филмских хероизама, па ће и сам видети да ће Богу његова жртва драга бити. Јер, да парадокс ироније буде већи – могуће је бити мегаломан и на нивоу жртве а таква жртва засигурно није богоугодна. 

Advertisements