Бројаница је једна веома ружна реч. Вулгарна заправо. Реч која по свом значењу показује да нешто броји, мери, вага, одмерава, тезгари. Бројаница постаде неки намргођени рачунџија. Банкар који ради са кредитима. Молитвеним језиком – неко ко броји дијалоге са Богом. Смисленим језиком – неко ко процењује вредност самих дијалога. Има нечег примитивног у томе. Када некога волиш – не бројиш разговоре. Не мериш речи. Не гледаш на сат колико ће дијалог да траје. Ко тако броји своје минуте са другим показује да не воли другог. Шкртари на себи. Не рече ли стих „Обојеног програма“: „Бесмртан је онај човек који време другом даје!“? Чак је и велики Шмеман саветовао да се у сусрету са другима не треба дуже од сат времена задржавати. Нешто у бројаници не штима. Реално, бројаницу користе и будисти и муслимани. Није она никакав, нити само хришћански изум. Нити бајалица. Ако ћемо ићи логиком бројанице онда можемо да укажемо на један другачији и претежнији смисао: нема лепше бројанице од других људи. Јер, када бисмо своје молитве користили као неки вид бројања, односно примећивања, других људи, спрам аутистичног игнорисања лица других молитвама самим – другачије бисмо приступали тајнама Царства које се верујућима кроз спомен имена Христовог даривају. Коначно, уместо неке спољашње декорације (пошто очито аскетски приступ одудара) њена сврха би дошла на право место отклоном било каквог пребројавања и мерења времена које би Надвременог условљавале када је дужан да се појави на месту састанка. Гора позиција од ове је сценарио виђан у неким јефтиним филмовима: „Изговори педесет пута „Оче наш!“ на коленима као казну!“. Јер се из таквог изопаченог угла молитва не открива као простор сусрета оних који се воле него оних који једно другог прождиру. А кривица је таква да узгајајући страх уништава љубав и самим тим жури да што пре убрза своје молитве само да се не би у присуству Божијем што дуже задржала. Штоперица је ту на готовс и понеки фетиш од ручне вртилице а од сусрета и дијалога ни трага ни гласа.

Advertisements