За некога је неки старитет увек актуелан јер хоће да му подари увек актуелну вредност овековечивши га печатом свог личног живота, или у покушају да тим овековечењем постави себе у девијантну улогу Бога. Свакако, то је у старту неуспех будући да сам човек не може ни себе да обесмрти (чим умире) а камоли да обесмрти оно чему утискује дар своје личне драматичности. Тако је неко привржен музици коју више нико не слуша осим њега. За њега ту не постоји време у смислу да је нешто старомодно када је у његовом опиту оно увек савремено. Он егзистенцијализује свет објеката. Упијајући оно што је било (себе видећи у феноменолошком „сада“) имитирајући Божији презент (који је изнад времена и простора), он осадашњује и оживљава, ставља у динамику оно што је по природи статично.

Тако је за неког другог вера у Христа нешто депласирано, превазиђено, старомодно и конзервативно док се оно налази у свету идеја и ствари око нас. Али, чим започне процес уподобљавања тој стварности и причешћем истој, почиње актуелизација нове стварности унутар самога човека. Са том разликом, што се овде уместо одређених појава јавља Сам Живи Бог Који јесте вечан и Који може да види све у Своме презенту и да задржи у стању вечности оно што је по природи склоно пролазности.

Бог онтологизује свет људи. И без обзира на вишевековно „сада“, живот у Христу се доживљава увек на нов начин што и потврђује аспект Његове нестатичне вечности. А тиме што човек увек себе и друге види у свом презенту, то још не значи да је достигао Божији презент. Икона човечијег презента се креће ка подобију Божијег презента. То „сада“ је Адам изгубио јер је требао све да обесмрћује својом личношћу у заједници са Богом. Стога Црква у историјском „сада“ уноси есхатолошко „сада“. Адаму се само догодило оно што се данас догађа свима – обукао је „сада“ у смрт, јер је изгубио љубав равнодушношћу да нико не постоји осим њега.

Тек из Божијег презента која је љуботворног карактера можемо престати са нискоземном субјективношћу која у другима сакати управо могућност да не буду објекти већ субјекти. И можда бисмо могли мало променити логику: уместо досадашњег инсистирања да уводимо есхатолошка гостовања кроз Литургију, могли бисмо покушати да свакодневно битисање са свим детаљима његовим преточимо у принос есхатолошкој стварности. Тако би се свакодневни пулс макар иконично приближио одјеку који очекујемо да затекнемо завршетком богослужења.

Advertisements