Ветрови увек долазе неочекивано

као сурове тишине

као многогласне боје

да ударају ниским валовима.

Све је исто

а ништа не остаје.

Све се кида

а од целине не отима, нити дели.

Лопови су прошле ноћи однели

последњег мене.

Оставили су само кошмаре

и покидани смисао међу зубима. 

Немам више ништа осим овог тела.

Лепршам поносно

са сунцем мењајући стражу,

и покушавам подарити осмех

птицама које кидају 

моју одећу и кости.

И све ме боли 

као што стакло напрслина боли

али највише онај

који ме је поставио да висим овде

на плантажама ништавила

јер је сакрио од мене да нисам жив

и да немам – постојање…

Advertisements