Проблем са свима нама је што својатамо Христа за своја убеђења. Идеолози на један начин. Уметници на други. Философи и свештеници, на трећи начин. Радничка класа итд. исто тако. Ако је Бог база свако у Њега учитава своје асоцијације, жеље, па и страсти и фрустрације. Зато нема преображаја. Човек се зауставља само до тачке свог убеђења. Даље не иде. Друго би било да је Бог као сунце које обасјава сноповима све ове поделе међу људима чувајући њихову уникатност до границе где почиње сједињење са Њим. Мислим да смо пре застранили у овом првом. И страх је тим већи да ако додира Духа уопште има – шта ако се одобровољеност Њиме користи за мотивацију у сасвим погрешним стварима а које држимо за апсолутне вредности или неке идеолошке матрице?

Advertisements