Није згорег некад, да парадокс буде већи, мало и погрешити у нечему – не би ли се бар на тај начин кроз парадокс греха срушио патолошки мит о властитој непогрешивости. Сличан контекст се може наћи и код св. Максима Исповедника који рече: „Грех је мајка смирења, јер када људи не би грешили – ко би се смирио?“. Наравно, овај исказ се може тумачити вишесмерно. 

На први поглед, делује да човек не може достићи врлину смирења ако нема греха. По тој логици ствари онда су се аскетски оци узалуд трудили да нам пренесу своја искуства у којима нема кокетирања са злом јер овде испада да добро ствара равнотежу у човеку захваљујући злу. 

На други поглед, контекст се може продубити у односу на другог човека који греши у нечему. Његов насртај на нас у име греха – нама може бити на смирење ако се учимо трпљењу али подвуцимо на време – без мазохистичких тенденција. Познато је да је својевремено еп. Николај Велимировић у неком манастиру изабрао себи за кувара човека који има проблематичну нарав да би се и он пред неким смиривао. Како је то далеко од данашњих епископа којима не смеш ништа да кажеш. 

Ипак, на трећи поглед, усуђујем се рећи да треба прихватити ризик мањег зла да веће зло не би у човеку запливало. И код аскета се може наћи став да неку страст треба пустити у себе да би се квалитетна борба уместо унинија боље показала. На крају крајева, боље је пуцати у малом сваки дан и изнова дизати се неголи месецима трпети а једном експлодирати трајно. Наравно, многи ће рећи да се „не може служити Богу и мамону“ или да оно што је јутрос изграђено не треба довече рушити. Међутим, и без таквих опомена евидентно је да се ми спотичемо милион пута дневно макар мислено ако не и делатно. 

Добро, реално није ништа од свега тога пожељно, али ако нисмо глумци преподобности и врлина које нисмо достигли (чија шизофренија је позната сваком ко је поштено спознао своје лицемерје) биће очигледан контекст на шта сам алудирао. Требало би човек да се мало опусти у својој обичности спрам напетих претензија да себе за супериорног светитеља спрам „већа безбожничког“ држи. Неће свет пропасти ако си заобишао боловање од месијанског синдрома на један дан. Јер ако смо позвани да будемо светлост свету – то не значи да смо ми узрочници светлости. Наша је одговорност да „припремимо светиљке“ а на Богу је да спаси свет као што га изнова спасава тајном Цркве.

ПС. нисам заговорник грехоумља пред којим је тајна добра релативизована, већ да човек сам себе треба довести до позиције када имајући сазнање да може свако зло без одмазде Божије учинити – не покреће ниједно зло ни у себи, ни у другима просто јер само слободом жели тако. Шта, дакле, побуђујем ли на зло друге да своје зло оправдам? Не, само оперишем од заблуде да се нико неће спасити својом правдом. 

Advertisements