Пророцима се није веровало. Као ни Христу. Сви су убијени. Само зато што су за Добрим пошли. Данас, међу хришћанима, бар за сада, нема убијања, али има мржње, резервисаности, зазора – као знака неповерења. Наравно, без генерализације. Данас се слабо верује аутентичним Духоносцима иако није без ризика говорити о параметру као провери аутентичности. Да је посреди дистанца од неких просекташких или расколничких гетоа – било би разумљиво, али овде је реч о људима од вере који црпе своју егзистенцију на ауторитету Бога Тројице. Они су мета. Ругају им се подозрењем. Не верују да Бог може да општи са човеком, да му открива Своју вољу, логосе (смислове) и тајне. Можда је посреди завист зато што сами немају неки дар, а можда само реагују мржњом јер нису ревновали довољно за веће дарове од оних једном стечених. Ипак, и та стеченост није без могућности губитка, јер није у власти човека да поседује нешто што није његово.

Негде и људи маше поенту. Ревнују за веће дарове, али не и за Христа. Бог је маргинализован пред Његовим власништвом. Даровима се даје већа предност, а Бог се шутира на маргину. Као када би нека жена више марила за имућни удео свог мужа а да јој до мужа објективно није стало. Чудно је све то. То само показује промашај вере код таквих, јер су дистанцирали Бога из своје вере. Њима је немогућ Бог Који има интеракцију и дијалог са људима. Оваква типологија жели издвајање. Посебан клуб светих. Ако чак није ни акценат на даровима, онда желе неки вид интимизирања са Богом само за себе. И ако се укаже неко ко их претиче, јавља се страх и дрхтање. Други постаје оличење конкуренције коју треба одстранити а не могућност ближњега којег треба волети.

Помало је страшно видети да и у 21. веку постоје људи, који налик некадашњим фарисејима спрам Христа, мере сваку твоју реч и гуше проток већих суштина а све „у име вере и следовања оцима“. Ипак, тужно је видети да немају поверење да се, ето, чак и Бог Лично може поверити неком Свом човеку. Страшна је мржња али верска најстрашнија. И како само потресно одзвања оно Христово на свако Његово учињено добро: „Зашто тражите да Ме убијете?“. Јер, исти смисао одјекује и данас пред сваким оним који живећи Христа на истоветан аудиторијум „светих ревнитеља“ набасава. Ако није посреди незнање, онда је зилотизам као грех посесивности дарова или грех аутистичног интимизирања са Богом, наредна етапа богоубиства и сукцесивног нестајања Хришћанства. А ту ће каменовање и распеће праведника и сведока Христових бити сасвим мизерно у поређењу са фанатизмом када једном добије одрешен апетит.

 

 

Advertisements