Како време одмиче, проблематика људске психологије се све више усложњава. Неке опште карактеристике као тренутно доминантне се лако могу детектовати као присутне или чак рапидно галопирајуће.
Са једне стране имамо борбу за сујетан престиж а са друге борбу за пажњу људи којима уопште нисмо битни. Прво треба тобоже да прокламује неке веће вредности које се нуде другима као образац који треба да прате (клубови, летовања, атрактиван изглед, селфоманија, али и лично усавршавање које може бити сујетно као нпр. уметничка или идеолошка обојеност), а друго форсира извесну искомплексираност одређеним грехом јер не можемо да схватимо у чему тобоже толико грешимо да нисмо удостојени бар скромне пажње (поглед, дијалог, култура, познанство).
Није добро ни једно ни друго јер је посреди зависност од другог човека којем дајемо већи кредибилитет неголи самоме Богу. Тако долазимо до властитих психоза јер своју душу набијамо у живи песак. Клањајући се ономе што је ниже – запостављамо оно што је више. Смирен човек када би и представљао некоме узор, никада не би долазио на идеју да ствара пратиоце и кланове свог лика и дела него би усмеравао на Христа.
Проблем данашњег човека је небрига о себи јер компресује свет сензационализама у простор душе која тражи садржај од које би заиста могла да живи или да макар она сама осећа прве плодове здравља и једне несебичне радости. Зато имамо пораст лабилности и трофије у свим генерацијама. Један хроничан умор управо од смисла! Јер зароњени у бесмисао свакодневнице круни се снага за преко потребним смислом бића. Човек се троши као батерија а пуњача нигде. Када схвати да је Црква батерија, он опет нема довољно напона да до ње дође.
Не треба дакле ићи јефтином логиком да је свет зао и да се овако продаје душа ђаволу, већ је поента да схватимо да ми сами са собом тргујемо постајући по нарави као ђаво јер никада нисмо задовољни управо зато што се константно упоређујемо са светом других, док ниво водостаја своје вере уопште не проверавамо.

Advertisements