Скоро десет година пратим разне хришћанске форуме као и профиле разних сумњивих али и оних маргинализованих а ипак квалитетних духовних ауторитета. Пуно тога се научило. Једно је читање књига. Друго је упознавање другог кроз реч или социјалне мреже. Па ипак, после свих ових година солидног искуства, учествовања и ишчитавања разних расуђивања као и темперамента, не могу да се отмем утиску који се увек на крају круга понавља. Не смем рећи да све постане шупља прича него да су људска умовања некако промашена. Рецимо један диван књижевник или свештеник напише нешто сасвим лепо и једноставно а онда крене лавина коментара о нечему сасвим периферном. Изгубили смо созерцатељни ум. Постали смо неспособни да се удубимо у предочени или подељени садржај. Увек прво коментар иде испред апсорбованог јер апсорбованог недостаје. Све ми се нешто чини да смо још увек у неком хаосу подељених вавилонских језика где је не само могућност разумевања кастрирана него где је други у потпуности прогнан управо само зато што је други. Овде дакле више није ствар ни неког племенског, националног, црквеног, идеолошког или каквог већ дискурса проблем. Могу чак и на језике Педесетнице да прећутим као могућност да се то изгубљено разумевање поврати у нормалу и да се чак надиђе. Али бојим се да смо поприлично застранили. И бојим се да када Христос дође да ће нам Он сасвим једноставно рећи како стоје ствари, да неће понудити ни метафоре ни двосмислице, а да Га ми нећемо управо у тој једноставности разумети никако јер ћемо „од сувишка знања“ и Њему учитавати шта је боље од понуђеног и ко је крив у некој ствари.

Advertisements