Блажене су кише
које протерују људе са бетонских огњишта,
које савијају немисли о ничему
у мисли о нечему,
чије капи не дозвољавају осипање
јер се састављају у језгру,
у панорамама душе,
да излију прљава корита
у небеске океане не би ли
бар једном зауздали наук –
ту стару покварену опомену пророка –
да у гвозденој неосетљивости
кроз муње и громове
кроз кризе и детонације смисла
пронађу без осуде
усред сваког грозоморног човека –
искон нечег најлепшег.

Advertisements