Човек може и треба да воли цео свет, али не апстрактно него према сваком конкретном човеку реално и појединачно. Једно је замишљена маса а друго је стварност лица у свим животним ситуацијама. Једно је идеализација неког а друго је злурада разочараност јер није добро ни једно а ни друго. Свака наша мимика, несвесни покрет, свака наша пак свесна реч, држање, делање, надасве наше лице макар и прећутано – све су то отворене линије директне или индиректне комуникације.То је она отачка пренаглашеност и нијансирање „лицем ка лицу“ још од Мојсија па наовамо. Али треба разликовати љубав према свету од тога да се буде протагонист свачијег живота. Јер док је прво у власти човечијој будући да је дарован слободом, друго му није дато јер само Бог може неуморно учествовати у животу сваког. И док је код човека љубав често упитног карактера као постојан феномен који неретко кокетира са одмером и воајеризмом, код Бога она врхуни у безусловности чак и према најдефектнијем самим постојањем.

Advertisements