У наведеном исказу, који свакако имплицира сагледавање нових парадоксалних надражаја, а самим тим и контекстуалних садржаја, направићемо малу систематизацију као покушај увиђања “позадинских процеса” исказа самог. Наравно, направићемо типичан theoria – експеримент са огромним потенцијалом да пацијент (као срж постављене тематике) умре током саме операције. Од угла посматрача зависиће афирмација или негација постављене једначине, а самим тим одгонетка, ако ништа више осим свирања плитког мистицизма на playbeck – дисторзији, може унети по коју комерцијалну ноту у океану теолошке естраде.

Прва асоцијација се може кретати наивном линијом отвореног или чак хришћанског атеизма.
Друга асоцијација као поставка теологије која мимо уподобљавања вегетира на сувом слову.
Трећа асоцијација као рикошет чији одбитак удара директно у есхатолошку стварност.

1) За први миље спекулација је много. Постоји сада већ излизани народњак који каже “да је човек неизлечиво религиозно биће”. По тој логици ствари, атеиста није, дакле, неко ко се бори против ветрењача, него једноставно неко ко је кастриран од идеје о самоме Богу. Обзиром да просечан атеист мора наћи компензацију за властиту позицију, ако се држимо фамозног народњака, евидентно је да је његово мишљење њему самом религија а да је његово биће њему самом властити Бог. Иронија која остаје на снази при ставу да је Бог умро у срцу једног атеисте је заправо стварање простора за једну обезбожену теологију у којој се Бог доказује као мртав поверењем у властиту теологију, или боље рећи замену за теологију. Али није сваки проговор о мртвом Богу исто што и убиство Бога. Са друге стране, ту је и хришћански угао гледања који се лако граничи са позицијом једног хришћанског атеизма. Просечан верник је тип човека који се не разуме пуно у догматско биће Цркве, нити се пуно узнемирава због тога. Улазак у црквену арену је за њега првенствено ода свим аспектима црквеног одјека у којима свега има осим Тајне Тројичног постојања. Зато све периферне стварности долазе до изражаја а да не морају нужно бити базично везане за Тајну Тројице. Тако се верификује хришћански атеизам јер се људи клањају ономе што не познају. Отуда сви ти традиционализми, паганизми, обичајно право, ксенофобија, етнофилетизам, национализми, идоли и идолатрије…

2) У другом кружоку суочавамо се са кризом богословља као феномена. До сада се увек ишло логиком “Како се молиш тако и богословствујеш”. Ту је и академска рефлексија окушане стварности која није без свог покрића, али често на штету самог бића не од стране догме, него од стране оних који би да у име вере демантују плодове разума. Са друге стране, имамо једну позицију која постављени исказ Божијег умирања доводи до рађања теологије. Посреди је демант уподобљавања по темпераменту еклисиологије. Посреди је бављење теологијом не као реакција на дар искуства у одајама Тројице, него као теологија ради теологије. Причешће речима постаје неки вид перверзне насладе само за своје менталне нагоне. Аутопричешћивање у којем Д/други није потребан. У овој тачки, највише се на удару налази интелектуална елита. Философија као љубав према Мудрости (Другом) постаје сексуална напетост (често фрустрација) да човек украде “ватру са Олимпа” (читај: језик Педесетнице) само за себе. Обезблагодаћени идентитет који лишава себе удела у овој Саборној димензији, постаје шлагер-теолог. У таквом је заиста Бог мртав, а остатак њега покушава само да креира паралелну стварност Цркве, неки вид сурогат-Бога, на месту теологије која даље од самоцентралности не види. Шлагер-певач се држи једног истог облизивања усана током сваке исте песме јер аудиторијум слушалаца не жели да чује друге песме. Зато теологија нема шта ново да каже јер се ослања на себе а не на Бога премда Бога декларативно не оспорава као постојећег.

3) Ако се подсетимо речи великог св. Игњатија Богоносца у посланици Римљанима, видећемо да он тамо пише: “Љубав се моја разапе, и нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа, која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!” (Дела апостолских ученика. Стр. 230, Требиње, 1999., у преводу еп. А. Јевтића). Неки још преводе као “Ерос” или “Логос” (се мени разапе). Дакле, ако се држимо металогике да је Бог Син умро на крсту, онда ћемо став “Теологија почиње тамо где је Бог умро у нечијем срцу” – осветлети на један другачији начин. Дакле, није акценат на неком неукусном пијетизму, већ на познању срца које љуби Бога да је Бог умро. Ако је уподобљавање мера усличњавања према израстању властитог прогреса унутар самога Христа, а као последица тог напредовања примање дара Духа Светога који поспешује прогрес узрастања, онда је евидентно да онај који созерцава умирање Бога на Крсту созерцава и почетак властите теологије. Јер теологија у овом чвору почиње само за онога ко препознаје Бога на крсту и кога та смрт дотиче. Онај кога Божија смрт на крсту не дотиче, нема шта ни да га дотакне, па самим тим нема ни теологије. Дакле, у фокусу овог исказа није нека малодушна конотација која је настала као продукт неке изгубљене вере, већ насупрот као последица препознавања да је Бог умро на крсту. Јеванђељски гледано, само капетан под крстом улази у то познање и покајани разбојник са десне стране Христовог крста, али је други протагонист провокативнији јер на месту бола и смрти налази властиту теологију у Богу који умире поред њега. За нас који подражавамо љубав према Богу који је несебично дао Себе целог на крсту, јасно је да није посреди алузија на бласфемију, али ни на неку апофатичку зачкољицу, него да је посреди евхаристијски контекст. Јер, само ко је кроз Причешће сахранио Бога у свом телу које јесте гробница, само такав ће и теологисати када Христос пројави Своја дела Васкрсења кроз њега. Све остало може бити монтажа или имитација теологије.

 

Advertisements