Боже мртвих што ходају плимом
отвори своје смежуране очи,
не вапијем да сиђеш са крста
јер би тада свако колено изгинуло,
одмотај заблуде у нешто смарагдно
да се немилости постиде Твоје хемисфере,
доста су немани грабиле винограде
цедећи крв недужних као вино.

Боже мртвих што ходају плимом
засенчи нествореним дуборезом,
нека Твоја хирургија одржи опело
нека сваки град изгуби своје светло,
Засади Своје ројеве до бесомучне радости
да се постиди незахвалност свих бледих,
јер време је згажено а све су оде
у курве се наорденисале пред елитом.

Боже мртвих што ходају плимом
прекали још по које варничење издашног,
смрви контуре што се капиталом гнезде
удари зубе крезавих врлина од дима и смоле,
подигни рат који неће пролити ниједну кап крви
али ако ти ни то није мило –
погледај нас са крста барем једном
да се утешимо да нисмо сами у епрувети бесмисла и да Живот иде даље
када један по један нестајемо.

Advertisements