• Зашто мора неко да заврши Богословски Факултет да би постао свештеник?

Не мора, нити је завршетак гаранција да ће уопште неко бити клирик. Колико видимо по новозаветним списима избор апостола није ишао неком факултетском линијом, а што не значи да није било неких предуслова. Сада када погледамо Јудин апостолат, не можемо рећи да Христос није знао шта чини тиме што га прибраја Дванаесторици. А замислите, Јуда је имао силу Духа Светога, изгонио демоне са другима, био сведок многих Христових чудеса, као што му ни литургија није била непозната, а опет испао из светог кола. Ово нас треба да опомиње. Данас апостола више нема, за њима долазе епископи а иза епископа презвитери и ђакони. Сигурно да је временом долазило до канонског типикарења ко и на који начин може бити свештеник. Увек је било злоупотреба свог положаја, јер се сличне девијације могу наћи и у старозаветним списима. Са друге стране, допадају ми се либерална гледишта неких епископа који нису за богословске амове, него гледају на харизматичност, таленат, и друге унутрашње квалитете кандидата који се „накнадно“ могу надоградити богослужбеним искуством, за разлику од неких епископа који гледају само на богослове и теологе као нужну гаранцију квалитета (чувена опсесија је да ли је неко добар за певницом, а остало их не занима). Имали смо такве примере међу неким хирурзима, глумцима, итд. Данас се ствари усложњавају а млади богослови стичу неке амишовске психозе учаурени и искомплексирани додиром стварности у којој живе некако искључиво (да не кажем аутистично). Са треће стране, богословска знања нису непотребна, само је акценат да не постану ствар неког сујетног престижа који тобоже другим смртницима није дарован. Ту је рецимо добар доц. др В. Таталовић када прави компарације садашњих елитних јединица са ранохришћанским гностицима. Да поентирам, негде су људи страшно застранили са оним фамозним да „Бог бира Себи свештенике“, јер због таквог става долазе преко реда на позиције они које је заправо сасвим неко други протежирао.

  • Да ли је могуће бити добар свештеник у данашње време?

По Христовом моделу само је Бог добар. Остало су наши идеализми и очекивања која се некада граниче са лудачким перципирањем какав свештеник треба да буде у нашим очима. Могу да посведочим да има добрих свештеника, неки од њих су моји велики пријатељи, али не треба стварати од добрих – идолопоклонство, а од лоших – повод за распињање. Јер сви, овакви какви јесмо, смрдљиви и са дефектима, служимо Богу у истој стварности Цркве. Наравно, то не значи благослов утопије. Козметичко ношење врлине не препоручујем никоме, јер тако се развија она лицемерна побожност која грчи себе а прождире друге.

  • Да ли је битно којој вери припадамо?

Битно је ако знамо колико наша вреди. Али битност се не губи сама по себи ако чак ни не знамо колико вреди. Оно што данас људи одбацују као безвредно пред Богом је вредно.

  • Да ли неки хришћански обичаји вуку порекло од паганских обичаја?

Сигурно да је у прошлости било утицаја. Ако чак и одстранимо те утицаје, ко нам може гарантовати усред своје стопроцентне удогматизованости да смо се ослободили нечег несвесно-паганског које дише у нама? Увек је тако било, будући да је човек биће променљивости, није немогуће да усред свог пада лиши себе благодатног удела а онда да несвесно, као сурогат-верзију вере којом је дотад живео, почне да живи неку имитацију вере која се раслојава у димензијама паганизма макар то било само на нивоу расуђивања (будући да видљиви део бића може комотно да наставља да се држи формалистичке рутине богослужења од које нпр. не одступа).

  • Да ли је за опроштај грехова искључиво неопходна исповест?

Не видимо нешто у Јеванђељу да је од било кога коме је опраштао грехове Христос тражио исповест. Заправо ни на кога није стављао неки морални, ни обредни предуслов као јарам. Прихвата људе какви јесу али очекује веру. Људи су после мењали своју неморалност у моралност не због неких ригидних закона цркве већ као резултат захвалности на Божију љубав. Углавном је Христос иницирао веру, али опет тако да се она сама пројави без његове присиле. Ту је Христос генијалан стратег. Дакле, вера. Вера да је Он Син Божији и да има ту власт иако, како рече еп. А. Јевтић, Сам Бог није властодржац. Не значи да сам против исповести, него да са оваквим ставом човек лакше може да препусти остатак сопства да утоне у исповест као растерећеност а не као оптерећеност. Са друге стране, погледајмо реално неке људе. Има ту доста славних и богатих, али када време мало одмакне и они попију тешке литре горког искуства, на крају остану доста разочарани и отуђени. Ако их не савлада малодушност, осиле се у некој одвећ незрелој кочоперности за њихове поодмакле године. Шта хоћу да кажем? Да сви људи негде пате, овако или онако, да треба да освесте шта је то што шкрипи у њима и да схвате промашај свог постојања без Бога. Није довољно некако традиционалистички поштовати Бога, него употпунити сваки тренутак са пулсом Његове бићетворне благодати (св. Палама разликује још два слоја: мудротворне и вечнотворне). Онда исповест није толико самоцентрална и не доживљава се као неки захтевни баук.

  • Да ли људи које је обузео демон могу да се посматрају као доказ да Бог постоји?

Звучи мало противуречно, али ако је хипотетички такав сценарио могућ (мало ми то личи на онај плитки хорор-филм егзорцизма Емили Роуз), онда опет сумњам да Бог Који је Љубав жели такав вид доказа по Себе. Чујте, свако од нас има своја лудила, своје демоне ако ћете тако. Данас је императив љубави узети не само нечије анђеле на себе већ и демоне. Лако је да је увек неко смирен и пун разумевања и љубави за нас, тешко је носити туђа лудила, а она су ипак неодвојиви део пожртвоване љубави. Усуђујем се пре да кажем да Бог носи нас са нашим демонима, са нашим растрзаностима. Не заборавимо светоотачки модел: само ко је близу Бога тај заиста има посла са демонима. Зашто да ми стварамо себи повод за гордост да смо близу Бога? Зар смо толико битни демонима? Немамо паметнија посла? Примећујем да су у неким манастирским климама такве тематике омиљене а од питања о Богу Тројичноме ни трага ни гласа. Погледајте човека данашњице, ако се међу људима може наћи неко високоуман. Тај болује од страшне сујете и “вишка” знања. Он има сав пакао овог света да некако одржи своју “безгрешну” репутацију међу људима. Њему демони нису потребни. Такав је већ луд јер улаже атомску борбу да задржи слику о идеалном себи којег он први у себи не поштује.

  • Да ли је могуће да Црква преноси Божију вољу погрешно и како Црква зна шта Бог хоће?

Одлично питање. Могуће је. Ако смо искрени да се запитамо као Црква – итекако је могуће. Проблем је само по ком параметру препознати и раскринкати своје заблуде, јер су ту сви осетљиви, а нарочито оне које нека власт одржава у служби јер сматрају да их служба штити од могућности погрешивости. Реално, много ситније рибе од ајкула примећују да недостатак визије или недостатност дела често координирају у расколу са очекиваним вокалом Цркве. Литургија је израз Божије воље. „Народ спрема Гозбу за Месију!“, каже професор др Р. Кубат. И то је ипак Божија установа. Проблем су наше личне (приватне) психозе које опстају у Цркви не дозвољавајући себи унутрашњу измену од стране Духа. Дакле, могуће је остати непреображен и неоплемењен чак и унутар Цркве. Онда је логично питање: у каквој стварности Цркве такав служећи делује? А како Црква зна шта Бог хоће? Као што жена волећи мужа зна шта је њему по вољи а да он то не мора ни да каже јер се познају, а исто тако и муж волећи жену зна шта је њој по вољи па гледа да јој изађе у сусрет јер је воли. И као што се неретко муж и жена посвађају то не мора да значи да се мрзе. Тако и Бог трпи Своју Цркву и ради на Њеном дотеривању за естетику есхатона, јер ће је учинити још лепшом него што је сада. Треба прочитати „Јермин Пастир“ па видети богатство пророчких метафора које изражавају реалну суштину како се Црква гради пред Богом, јер смо ми то камење којом се показује стабилност и лепота Цркве или обратно.

  • Да ли је добро веровати у Бога из страха?

Деца немају страх од родитеља, јер знају колико их родитељи воле и да ће све учинити да им испуне неку вољу. Феноменална провокација стоји још увек савремено у оном Христовом: “Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој, колико више ће Отац ваш небески?…” Али, деца имају страх да неким несташлуком не наљуте своје родитеље. Не само због критике, или неке ћушке, или због неке ускраћености у нечему као вид педагошке санкције, него јер им је сама љутња родитеља већ казна. Нарушава се хармонија. Клима се однос. Дакле, страх је добар ако се њиме претпоставља страхопоштовање али не и богофобија, јер онда су шансе за искрени однос минималне, те ће човек, попут малог детета, само чекати одсуство родитеља да би могао да настави неометано да ствара штету.

  • Да ли вера манипулише људима?

Вера сама по себи – не; они који њоме диригују – ако смо наивни – да.

  • Да ли су снови само извор нашег оптерећења или имају неко значење?

Професор др П. Драгутиновић је лепо писао о сновима. За разлику од неких искључивих по том питању аскетских ставова, локализовао се на више новозаветних места успут помињући и нека старозаветна. У СЗ Бог се јављао пророцима преко снова. У НЗ видимо да Бог преко анђела у сну Јосифу указује да бежи са Маријом и дететом у Египат. Па онда сан Пилатове жене која предосећа неко зло у вези страдања Праведника а да објективно уопште не долази из апостолског клана или неке христолошке приче (по неким сведочењима она тек касније приступа том поглављу). И тако даље. Дакле, проблем није једнодимензионалан и није небитан. Увек ме насмеје она мисао В. Јеротића да не може својим пацијентима да постави дијагнозу док не чује њихове снове, јер пола пацијената и не региструје шта сања. Наравно, ризици увек постоје да се свака маштарија именује Божијом вољом. Имамо загонетке, јаке символе, Бог испуњава оно што је рекао још у СЗ да ће пустити Духа на људе и да ће сањати снове. Сан је мистерија и за научнике. Христос је спавао у чамцу када га буде ученици да стиша буру, али наравно тајну Његових снова не можемо знати. Можемо их посматрати као могућност да се са Богом сретнемо и да увидимо неке своје пропусте. Морамо да као и у будном стадијуму оштримо своје фреквенције да бисмо боље чули шта Бог има да нам каже, а некада нема једноставно ништа. Снови могу бити дакле и ствар оптерећења, нагомилавања стресне свакодневнице у свесном, несвесном, и подсвесном животу појединца где се неке агоније само настављају почев од неких жеља до конфликта са другима.

  • Да ли је исто молити се од куће и молити се у Цркви?

Бог не зависи од дестинације. Молитва је валидна на оба фронта. Ипак, за св. Јована Златоустог није. Он ставља акценат на неки вид статистике. На мноштво. Сматра да ће човек бити пре услишенији тамо где директно посредују свештеници пред олтаром. Не видим разлог зашто га не бисмо послушали. Осим ако свако од нас негде подмукло не тражи неку своју замену за религију (или паганизам за који сте ме већ питали) па му је лакше да од свог тела ствара псеудо-цркву. Али тако лишавамо себе службе и удела са другима, јер не можемо се причестити својим телом. Са друге стране, аскетска искуства у пустињи показују чак и на индивидуалном нивоу велики дар и значај молитве. Ето, и они сведоче да нису одвојени од Цркве јер ради Цркве се подвизавају. Јер, одвојите ли Цркву из њихове пустиње (самоће), шта ће осим пустиње остати? Они су прихватали пустињу ради Другог а не ради пустиње. Христос се не повлачи у пустињу да би мало одморио од људи већ да би разговарао са Оцем па се опет враћа међу народ. Данас неке епископе не можеш да извучеш на светлост дана пред народ. Тако могу разумети и своје дистанце од других не јер некога не волим него парадоксално јер га волим (овде не алудирам на сујетно повлачење као производ неке увређености).

  • Ако нам неко каже да нам опрашта, а ми не осећамо да нам је опроштено, да ли је то стварно опроштено?

Зависи колико смо строги према себи или колико друге држимо већима од себе. Шта ако је опроштај валидан између вас двојице, а да пред Богом тај опроштај нема адекватну запремину? На пример, један криминалац опрости другом криминалцу неки утајени проценат, а да обојица наставе да живе зло. Не помирише ли се два владара на штету Христа у време оно? Ето још једне теме за размишљање: да ли је свако праштање од Бога?

  • Да ли је грех причестити се ако ниси крштен?

По тој логици ствари имамо два приступа: први, нико од апостола није био крштен па се ипак причестише, а други који неко може да злоупотреби је да му то постане подлога да се не крсти уопште. Зашто се играти? Треба упознати шта је крштење. То су првине Духа Светога. Мали ореоли. Човек постаје “званично” грађанин Царства за које је знак питања да ли је човек “незванично” дотад уопште постојао. Пре доста година забринули су ме мотиви неких. Један није хтео да се крсти јер је то сматрао жигосањем, а други је хтео да се крсти да му “добро крене” у животу и да нађе свој мир. У првом случају предрасуда, а у другом магизам (неки аутори говоре да магија и магизам нису иста ствар). Ми који смо крштени сведочимо да нити смо жигосани осим што смо „запечаћени“ даром Духа, а нити имамо мир као трајно расположење душе јер и даље умиремо  а ту су и стресови свакодневнице. Било је ситуација да неко једноставно није знао да је крштен па се можда крстио двапут иако је то противно канонима. Неко је певао у црквеном хору годинама и причешћивао се док није напрасно сазнао да нема ни крштеницу. Ништа од тога није толико битно, ни фатално. Да сам свештеник не бих имао проблем да причестим некога ко није крштен (и за ово би ме вероватно неки спалили на ломачи) али бих испитивао веру као предуслов по узору на Христа. А онда је већ лакше и на тај начин подстакнути да се неко крсти. Јер ако је неко добио цео ручак, зашто да се колеба око једне ужине? Јер када се испита каквоћа вере, онда је последично сасвим логично утврдити где је димензија крштења. На крају крајева, шта ће некоме крштење ако не верује у Бога, нити живи у односу са Њим? Није ли таквом Суд већи? Крштење је потврда вере и вера је потврда крштења. Нема сецирања.

  • Како смо ми деца Божија ако је само Исус Син Божији?

Син је Син у односу на Оца. Он има такво постојање независно од биолошких баријера. Име Сина је име у односу на Оца. Реч је о божанском односу. Није реч о компарацији какво ми узрочно имамо од наших родитеља. Али Христос управо као Син даје нам власт да Бога Оца назовемо својим Оцем. Молитва “Оче наш” није молитва упућена Сину већ Његовом Оцу. Он нам предаје тај однос. Син конституише и ту молитву и тај однос. Агресивније речено, Син чини да нас умеша у однос који постоји између Њега и Оца, а тај начин мешања бива у Духу Светоме. Зато смо деца Божија. Јер Он жели такву породицу и иде још даље: не лимитира нас да се образујемо према мери биолошког већ благодатног идентитета. Слични ставови се могу наћи код митр. Ј. Зизјуласа.

  • Како Бог може бити Тројица?

Као што три пријатеља могу делити једно пријатељство. Није исто рећи Бог је Мика, и Бог је Мика, Пера и Жика. Имамо Три Идентитета. Ако подразумевамо да Један Бог носи једнакост само са Једном Личношћу онда је то погрешно. Наш Бог је Бог који подразумева заједницу Три Личности. Хришћанство се држи за монотеистичку религију, али мислим да би коректније било рећи да оно превазилази монотеистичку и политеистичку перцепцију.

  • Да ли се треба сваки дан молити?

Таксативно, механички и формалистички – не; али ако молитву посматрамо као властито дисање – онда ћемо знати одговор. Најлепше су молитве којих човек није ни свестан док их у себи твори. Тако се рађа онај инстиктиван хришћанин у нама који се гради за Царство сасвим непознато и од нас самих.

Да ли нас Бог може поново након смрти створити у неком облику?

Не, ако подразумевате неки вид реинкарнације у овосветском новом преживљавању, али ако алудирате на есхатолошки стадијум када ћемо добити нова васкрсна тела, онда можемо метафорично рећи, али са неким видом резерве, да нас Бог опет „ствара“, али је правилније рећи да нас довршава. Јер једно је стварање некога којег дотад није било а друго је довршавање некога ко је већ имао постојање.

  • Да ли се може призвати Дух Свети?

Свака лична молитва је мала епиклеза. Свака литургија је велика епиклеза. Може, дакле, али да ли је Бог дужан да се на сваки призив одазове? Знате оне интеракције када вас неко сто пута зове по имену или вам нешто сто пута прича а ви расејано гледате на другу страну или не слушате саговорника? Ту видите да нема пуно простора за дијалог и сусрет а други вам једе време и енергију. Бог, наравно, није потрошна роба али не иде тамо где Га неко формално призива а да му реално није стало. Неће Бог да Му читамо успаванку већ да пронађемо искрени сусрет са Њим. Ако се овај грех нпр. догађа међу клирицима, верујем да Бог не остаје равнодушан на одзив према Сабранима јер ради народа трпи такве свештенике. Исто се може рећи и у другом смеру, да ако је народ расејан или потцењује дар присуства Божијег да ради добрих свештеника трпи народ.

  • Зашто кад неко умре људи долазе на сахрану?

Неко ће рећи да би “испоштовао” умрлог. Зависи. Ако је однос био мртав пре смрти онога ко се упокојио, о каквој ожалошћености или поштовању упокојеног се може говорити? Биолошка смрт је само потврда у том случају оног односа који је дотад био већ био мртав. Плакати у том случају ми делује мало неумесно.

  • Зашто ће по Христу неки злотвори ући у Царство пре праведника?

Да, има једно занимљиво место у Јеванђељу на ту тему. Посреди је иронија Христова јер су фарисеји и остали сматрали више пута себе праведнима а дела праведности су се увелико одрекли. Зато им Христос на више места каже да болесни требају лекара или да ће цариници и блудници пре наследити Царства. Дакле, Христос ту не глорификује, нити легализује проблем зла (јер по ком параметру ће онда извршити Суд?), него указује да нас болесне прихвата са дефектима а да оне који себе сматрају безгрешнима сматра болеснима. Преокреће ту перспективу. Сјајно је када каже кушачима:  „Када бисте били слепи, не бисте греха имали. А сада кажете– ‘видимо’, тако ваш грех остаје“.

 

 

 

 

Advertisements