Импресивно је до сваке морбидности посматрати неке односе…

Прође једна година, две или три. Даш неким људима шансу. Шансу да се пројаве као људи чија људскост им је у потребно време недостајала. Понадаш се: има човека, поправио се, боље изгледа, није исти. 

А онда увидиш сав хорор да не само да се други није очекивано променио, него да је остао исти или још гори на месту где сте се последњи пут срели. Да патологија буде врхунска, увидиш како те исти људи са истим профилима и истим дволичним мерилима изнова усисавају у своје умоболести. Без стида. Лукаво. Потцењујући дар добре воље којом си их пресрео. Којом си их загрлио. Којом си желео да их откравиш за догађај љубави. 

Али уместо љубави набасаваш на исти зид подмуклости којем не само што није стало да коригује своје зло, него истим злом наставља да ровари и подваљује тамо где је једном само привремено направио паузу. 

Како је само тешко људима да се промене. Да се опусте. Да се захвале на ономе што имају у том сусрету. 

А тријумф сатане је иронијом парадокса еклисиолошки: оваква типологија одлази у Цркву, пали свеће, даје прилог, пости и причешћује се а унутрашње лице остаје апсолутно неоплемењено и несадржајно за било какав дијалошко-узајамни сусрет осим ишчекивања сусрета у зомбираном климању главе као потврди туђе безличности.

Да су то бар грешке у корацима наспрам апсурдне постојаности…

А има ту и Јудиног пољубца када ти неко истим честита највећи хришћански празник са већ чувеним: „Христос Васкрсе!“ а онда пожури да ти постави замку и стражу.

Advertisements