Зар Онај Ко нас чини испуњеним и блаженим
сваком добром вољом и осећајем радости
нема власт над Собом да Сам Себе насмеје?

Библија, нажалост, не говори пуно о Божијем осмеху. Штавише, не говори уопште. Можда је код неких преовладао страх од пренаглашености људске природе у Христу, па су се плашили да не упадну у сувише људско перципирање, или су се плашили пренаглашености божанске природе у Њему, те се нису никада усуђивали о томе ни мислити, ни говорити да не би упали у својеврсни ако не антропоморфизам а онда сасвим извесно у какву недоличну представу о Њему. Историјска позорница је ионако трагична, па је самим тим “логично” да се унутар таквог света сведочи “суморан” Бог, то јест, Бог који рида и плаче над сваким човеком, или, ако се иде другом страном радикалне улице, можда је пре страх од Страшног Суда креирао једну такву “репутацију” о Богу који се не смеје никако а који једва чека да се човек саплете о неко зло да би га мучио кривицом и паклом. У сваком случају, оба приступа су алармантно забрињавајућа.

На доста места у Јеванђељима можемо увидети, или барем наслутити, делимичну типологију и карактер Богочовека Христа. Ако искључимо старозаветне антропоморфизме – којих је било више него што је “богонормално” – увидећемо да Христов темперамент уопште није стран нашем начину постојања. Наравно, мора се пазити на Његову двоприродност да не бисмо упали у замку пројекције грађења Његове Личности према телесном склопу наше једноприродне рационалности.

На пример, Исус Христос одлази на свадбу у Кани Галилејској. Свадба је свадба. Није сабор жалосних већ радосних. Њему не треба “куртоазија” данашњице да оде негде у госте “да би испоштовао некога” до кога му заправо – како то бива у данашњим неодносима – није објективно ни стало. Видимо Га и да плаче, да се узрујава, да се колеба, да се гневи, итд., али видимо и сведочење Царства које исијава из Њега при свим Његовим обраћањима и деловањима. Постао нам је у свему налик осим у греху. Ово “свему” не значи у по нечему. Или све или ништа. Узео је све. Отуда Његове “афекте”, који се често граниче са “инцидентима” привидних “острашћености”, можемо разумети у спектру наше људске природе, док за приступ Његовим божанским одајама у Њему требамо “одобрење” Оца и Духа. Без благодатне синтезе немогуће је ослободити приступ ка Христовој другој природи, јер је она оивичена обрисима Тројице.

Ако Христос каже: “Радујте се са радоснима и тугујте са жалоснима!”, евидентно је да поред страдања познаје и тајну осмеха. Немогуће је да се Он није никада насмејао. Немогуће да Бог нема смисла за хумор. Немогуће да је Дјева Марија подизала једно равнодушно Дете. Немогуће да је наш Бог од камене строгости који само за болест преозбиљности зна. Јер ако Његова творевина познаје осмех – одакле би имала то искуство ако печат Творца није утиснут у ту могућност? У овом Христовом исказу видимо једну здраву опуштеност. Не инертност, нити пасивност. Опуштеност. Смиреност. Здравље. Здравоосмех. Богоосмех. Али и пријемчивост за обе сфере људских осећања: тугу и радост. Један здрав модус који здравом уравнотеженошћу и без перфидности уместо стиска и притиска ослобађа човека управо од – крајности и крутости. Чини човека да се осети опуштеним као што се дете осећа опуштено крај свог родитеља. Али та опуштеност није производ неодговорности већ напротив – одговорности која побуђује на још већу смелост пред родитељем. А смелост пред Богом могу имати само синови светлости, док само робовима припада страх.

Смелост пак не значи дрскост. Направимо компарацију. Примера ради, Каин је дрзак а Мојсије је смео – мада се обојица расправљају са Богом. Онда, фарисеј је дрзак али цариник мада оправдан јер није подлегао одмеравању као фарисеј – још није достигао зону смелости. Ту су и разбојници на крсту: један је дрзак а други надилази и саму смелост, јер веру исповеда и постулира на најболнијем месту. Апостол Петар је, рецимо, смео, улази у отворене дијалоге са Христом као човек према човеку, противи Му се безброј пута, али је непромишљен. Смелост апостола Јована је изванредна, јер без осећања страха полаже своју главу на раме и груди Христове. Она која је косом опрала ноге Христове, није одустала од своје смелости да приђе Христу иако је број грехова могао да јој буде повод за препреку. Исто је и са крвоточивом женом. Можемо овако унедоглед.

Имамо Христа који изговара беседу на гори. Чувена Блаженства. Зашто би о блаженствима сведочио неко ко не познаје тајну радости? Зашто би тако неодговорно полагао наду људима стојећи у лажи? И то не само једном поколењу него свим вековима који долазе. Али искуство Педесетнице не престаје да скида осмехе са лица људи који су дошли да пронађу Месију. Христос није дошао у свет да понуди позу за неки побожњачки осмех. Радост се не може глумити, нити нам сада треба нека хормонска теологија која треба да нивелише ниво адреналина, ендорфина, допамина, и других хормона среће у нашој крви. Али указује свим Својим поступцима на радост која није од овога света. Није то ствар уверења појединца већ предавања искуства другоме. Сигурно је да се Христос није кезио, глупирао, церекао, правио гримасе, ругао. Мада ко зна. Можда је наш Бог толико духовит да нисмо ни предвидели Његова изненађења. (Шалим се). Не знамо ништа о Његовом детињству. Али, има ли детета а да се није бар једном за живота насмејало? Зар су деца већа од Бога? Или Бог поставши дете, Богомладенац, најбоље и зна тајну деце? Не каже ли Он Сам: „Пустите децу нека долазе к’ Мени, и не браните им, јер је таквих Царство небеско“.

Да ли се, дакле, Бог смејао? Ако погледамо малу децу знаћемо одговор. Верујем да и данас оно што “заразно” извуче из Бога осмех – може бити највећи разлог зашто свет и даље опстаје. А то смо ми: људи – најтрапавија врста…


Осврт: Утицај разних монашких и зилотских фракција, али и незнање, довео је човека данашњице до извесне богофобије. Људи се плаше Бога не јер је Бог страшан, него јер их нико није упутио у тајну Божије радости. У суморној побожности, тако драгој љубитељима властитог греха, нема изазова. Све је апатија и обамрлост. Или побожњачки садизам упрт против других или побожњачки мазохизам који се перверзно наслађује теологијом кривице. Наравно, није поента пронаћи “ортака” у Богу (види карикатуру доле десно) већ пронаћи тајну Његовог осмеха у себи (види харизматичност доле лево). Негде су и мрачна поглавља тешке аскетике кумовала да се изнедри једно такво меланхолично расположење међу хришћанима. Концентрација на тежину грехова само је увећало број грехова а Бог је и даље остао непознати странац. Желећи да остваре аскетске идеале у парохијским срединама, људи су онеспособили себе за асимилацију Царства Небеског. Царства Радости. Заправо, ми још увек након више од 2000. година хришћанства не умемо да се смејемо. Поред крезаве теологије и крутих начела пронашли смо само отуђење. А то није талант који заслужује умножавање. А ствар је јасна: радост убија отуђење и од Бога и од другог човека, а жалост – све супротно. Ко уме да се насмеје другоме – још није убио Бога у себи. Не дешава се, дакле, да са растом човека умире дете у њему зато што стари, већ зато што у себи не налази ниједан садржај који би га чинио истински насмејаним. А димензија осмеха се може разумети као појава само у лицу онога не ко се смеје, него коме је осмех упућен.

ps. Ко преозбиљно доживљава себе губи познање како тајна Божијег хумора делује…

Advertisements