• Да ли се неко може причестити а да пре тога не пости?

Некада се квалитет вере мерио тиме колико често долазиш у Цркву а припадност истој се мерила тиме колико се редовно причешћујеш. Ту пост није био у првом кадру већ однос, заједница, партиципација Царства на конкретном месту по мерилу слободе. Данас свега има. Ту су и свештеници негде забрљали. Ако томе нису свесно допринели, сигурно је да је њихова пасивност кумовала. Пред притиском на народ којекаквих типикарења креирали су низ предуслова за „достојно“ сједињење са Богом. Колико видимо по Јеванђељу она која је требала бити каменована није испуњавала никакав предуслов да добије покриће и заузимање од Христа. Бог очигледно нема морални проблем. Фашисти имају морални проблем. Уместо да свештеничка ревност постане окидач за присност према Богу, постају девалвација и уцена слободе, трофија Духа код својих најрођенијих по вери. Усуђујем се рећи: пост је потребан почетницима у вери, а онима који напредују у посном карактеру – пост није у јелу и пићу.

  • Да ли Бог раздваја крштене људе од некрштених?

Ако Бог једне симпатише а друге не симпатише, такав навијачки Бог би био помало сумњив. Он Сам рече да ће коме је много дато много се и од њега очекивати. Не раздвајам ни ја своје ђаке, али једноставно своје познајем а друге не познајем. То не значи да сам резервисан ако други жели да дође код мене у госте. И да ли би било коректно од мене да удаљим од себе онога ђака који није мој а да он својим ангажманом премашује оне који ме имају свакога часа а да не показују милиграм напора као онај који гостује? Зар ће наш Бог бити кратак у милости? Или би људи радије неког ксенофобичног Бога?

  • Колико нас пороци удаљавају од Бога?

За шта смо највише везали свој идентитет – то нам постаје религија.

  • Да ли је истина да је будизам као религија старија од хришћанства?

Ако је шта старије не значи да је меродавније. По тој логици ствари јудаизам је старији од хришћанства, а опет смо рођени у његовом језгру које парадоксално не исповеда веру у истог Бога. Првенство у оваквој поставци ствари није критеријум истинопознања.

  • Како се зову најглупље вере и које су то?

Не постоје глупе вере, постоје само глупи људи због којих вера испашта. Ми смо глупи зато што имамо најбогатију веру на свету а не умемо да се радујемо у њој.

  • Зашто се Јевреји обрезују након рођења?

У старозаветној свести то је била одлика припадности народу Божијем. Са новозаветном представом о Богу Тројичном, обрезање косе као први принос Богу се узима као нови образац те припадности. Зато се називамо новим Израиљем, али то није питање националне перспективе већ благодатне.

  • Да ли могу некрштене особе да се покају?

Могу, зато и постају крштени у Христу. Покајање, дакле, није само ожалошћеност због својих падова, већ најпре ожалошћеност што свог Бога нисмо раније препознали као Бога.

  • Зашто Бог није све створио савршено него свуда видимо недостатке?

Јер се нигде не би показала дела слободне воље. Замислите да вас воли неко јер нема други начин на који би могао да се изрази будући да сте га лишили слободне воље? Мислим да би такав вид љубави парадоксално и за самог Бога био пакао, док човек можда не би ни био свестан своје коматозе.

  • Да ли је грех имати лоше мисли?

Мислени саобраћај је стално активиран. Аскетски оци разликују мисли од помисли. По њима, помисли не можемо контролисати јер стално осцилирају, али оне помисли које задржимо као трајни модус анализе, насладе, злурадости, итд., оне постају мисли. Није, дакле, проблем имати помисли, јер не можемо угушити њихов проток, већ је проблем квалитет и садржајност самих мисли које смо изабрали као властити израз бића.

  • Зашто је Исус претворио крв у вино ако је алкохол порок?

Да би напио оне жедне Њега.

  • Да ли поред раја и пакла постоји нешто нешто треће?

Ђаво са асом у рукавима.

  • Да ли литургија мора да се одржава у Цркви?

Не мора. Прва Литургија се творила у соби са Христом и ученицима. Други аутори наводе да су све вечере са Христом имале есхатолошки и евхаристијски набој, али ни ту место као такво, као конкретан локалитет, није било у првом кадру. Сетимо се умножавања хране које се узима као паралела са хлебом и вином тј. причешћем, јер ту нема цркве као грађевине (храма) већ Цркве као народа Божијег. Данас неки свештеници могу да служе литургију и ван зидина храмова. Покојни отац Радован Биговић је тако радио. Било је примера у заточеништву неких хришћана да су служили литургију на свом телу у тамници. Не заборавимо ни литургије по катакомбама првих векова.

  • Да ли грешни људи могу да иду у Рај?

Једино такви и могу. Здравима лек није потребан. Зато ће први постати последњи а последњи први. Јер ће Бог преокренути параметар вредновања у Последњи Дан по којем сада једне друге одмеравамо.

  • Шта је тиховање?

Место душе између контемплације и ћутања а све заједно усијано топлим валовима Духа.

  • Има ли већег циља од одласка у Рај?

Није Рај циљ већ Христос. Христос не проповеда рајска насеља већ Царство Небеско. Није поента да уђемо на добру журку већ да упознамо славне којима ћемо бити битни као што су нама они битни.

  • Зашто је важно како смо обучени у Цркви?

Богу није важно јер зна свакога какав се родио од мајке – без одеће. Правила понашања су потребна онима који немају манире како се седи и понаша за трпезом. Ипак, треба разликовати неваспитање од бахатости, јер није свака неваспитаност злонамерна, него је само „необразована“.

  • Да ли постоји граница између Раја и пакла?

Постоји. Зове се: човек.

  • Зашто се причешћујемо?

Јер приснији облик сједињења са Богом од тога не постоји. Зизјулас је имао једну добру мисао говорећи да они који се причешћују виде Бога боље него што је видео Мојсије.

  • Да ли је могуће спајање православне и католичке цркве у једну?

Ако смо били добра екипа скоро цео миленијум, није немогуће. Питање је само да ли има добре воље која неће бити растрзана: политичким, јурисдикцијским, канонским, догматским и већ каквим разлозима да се то јединство поново оствари без оштећености било које стране. У цркви имамо, фигуративно речено, сада нешто као бракоразводни споразум где се двоје и даље воле, али не могу једно са другим да живе.

  • Да ли је могућ прелазак из пакла у рај и обратно?

Есхатолошки стадијум ће бити стриктно афирмативног карактера. Слобода ће доћи до свог усијања једино у границама потврдног искуства. По тој металогици ствари, неће више бити скокова час на једну а час на другу страну. Ако постоји колебање, двоумљење, онда слобода није сазрела у везивању за свој идентитет тамо где Бог дише. Када Христос каже да „ко се обазре натраг да није приправан за Царство“, Он не мисли на наше неморалности у којима изопачено падамо на увек исти начин, већ на то да свој грех више волимо од Њега Самога. А када некога волиш, ти не доводиш у питање било какво скакање у воду или ватру, јер ти је добро са оним кога волиш бити. Нема поигравања са равнодушношћу. Не можеш час да волиш, час да мрзиш. Те амбивалентности су присутне у овоме свету, док у есхатону неће бити тако.

  • Да ли ће Бог опростити људима који Га нису волели?

Хоће, али да ли ћемо ми опростити себи што Га нисмо више волели? Пазите, пакао постоји само за онога ко зна да је нешто изгубио, пропустио. Онај ко не зна шта је изгубио – по ком параметру уопште може осећати агонију ако га ништа не боли?

  • Да ли ће Бог свима дати другу шансу?

Већ ју је дао кроз крсну жртву Исуса Христа.

  • Да ли Бог награђује човека када уради нешто добро?

Човек није пас. Педагози и психолози ће се сложити да чак ни за малу децу није здраво неговати дресирање тј. васпитање по моделу награде и казни. Када приметим да ме моја деца љубе и грле јер им чиним нешто, одмах их питам да ли би ме тако волели да им нисам нешто купио или поклонио? Тада се мало збуне. Треба и човек да разуме оно Христово да је “дужни слуга” да не би високо мислио о себи и да је љубав мерило односа независно од тога колико ти неко нешто чини или ти помаже. Христос нас је отворио за такву теологију. Нама само остаје да ту педагогију рефлектујемо на све друге односе. Имао је и св. Николај Велимировић једну сјајну мисао на ту тему: „Нису нам пријатељи они који нам све чине по вољи!“.

  • Да ли Бог поштује свако биће подједнако?

Поштује. Али, пред Богом мада смо сви исти на нивоу људске природе, нисмо исти на нивоу: личности, талента и службе. Увек се сетим дивних стараца Пајсија и Порфирија. Пајсије је за себе говорио да он на нивоу благодати има телевизор са црно-белом сликом, а Порфирије у боји. Шаљиво је указивао да постоје нијансе у благодатном усавршавању и међу светима. Сви се уподобљавају сразмерно мери чистоте којом су очистили своја огледала да би се Бог приказао у њима.

  • Да ли Бог боље људе одводи раније да би живели гори у бољем животу?

Постоји негде слична древна мисао. Неки говоре да ту има неке логике. Искрено, не знам. Није ту акценат на некој пренастањености доброћудног менталитета који због неке равнотеже сада треба допунити сменом злоћудних. Бог узима Себи све оне које је свет погазио и одбацио као отпад. На њима ће направити рециклажу Царства. А злотворе трпи да би по узору на оне које су они побили или прогнали нашли себи време за разум. Не заборавимо какви смо сами били пре поласка за Христом да не бисмо завршили као онај слуга којем је господар многа зла опростио а он није могао једну баналну ствар неком другом.

  • Зашто смо створени?

Да би Бог направио метафизичку породицу која никада неће умрети. А да би породица опстала, није ту посреди неки егоцентричан трип који ће да се такмичи за бесмртност преко леђа најближих, него где ће љубав бити мерило вечности. Јер само оно што се воли – то не желимо да нестане.

  • Да ли посвећеност вери може да утиче на то колико дуго ћемо да живимо?

Христос је дошао као Сам Бог у телу, али није дуго поживео. Немојмо од вере стварати неки сујеверан стадијум обећаних добара. Живот је фрустрација сам по себи. А вера нас не ослобађа од проблема, али чини да проток крви у неким стварима боље функционише и да не доводи до тромба егзистенције. Умрећемо свакако. Јер што није умрло – не може ни да васкрсне. Акценат Христос није ставио на биолошку осу, већ на васкрсење.

  • Зашто људи граде различите вере када је Бог Један?

Да би нас ујединио у различитости.

  • Да ли можемо бити верници без Цркве?

Може ли се волети биће које не можемо да додирнемо? Замислите како је неком затворенику који је лишен могућности да додирне своје дете или жену? Слично је и са Црквом.

  • Шта је богопознање?

Сведочење Духа у нама да је Христос заиста Син којег је Отац послао.

  • Како свети чују наше молитве ако су ограничени простором?

За свете не знам, а за Бога сведочим да није равнодушан а још мање ограничен простором и временом. Па ако једнан „скајп“ може да пренесе слику са једног места на друго, или „смс-текст“ у етру на исти начин, зашто би молитва била омеђена која не зависи ни од чега просторног будући да не постоји зид кроз који мисао не може да прође?

  • Да ли свако може да буде светац?

Кога год Христос Собом причести, њега чини светим. Јер само је Он исконски свет. Ако некога чисти од неког недостатка, онда је и такво деловање од Духа. Како год да поставимо ствар, Дух те освећује. Ако кажеш да ниси свет, онда хулиш на Дародавца светости. Јер, примивши дар од Њега говориш да ниси ништа примио.

  • Коме је Бог поверио створени свет?

Христу а кроз Њега свима који за Њим пођу. Црквена јерархија би требало да тога буде прва свесна.

  • Шта мислите о теорији да је Христос имао наследнике?

Одлична је, јер смо ми наслеђе Његово. Не стварајмо јаз између нас и Цркве јер ми чинимо Цркву.

  • Да ли је истина да душа праведника лута око свог гроба и дома 40. дана?

Када бих ја био та лешина, која би ми била корист да обилазим места и да видим лица са којима не могу да ступим у контакт? Или, ако бих имао ту могућност, у чему би се њена вредност показивала ако бих тако само застрашивао оне које волим? Пустите те бајате приче о митарствима онима којима је сва вера у демонским царинарницама. Ви се држите Христа.

  • Због чега се Боготројични начин постојања не помиње јасно у Старом Завету?

Јер Бог није дао да га упознамо целог одједном. Није желео да испијемо пуноћу пре него што сазримо. Бог даје постепено познање о Себи. Ни пророци нису имали јасну визију, али су се предавали служби Богу мирећи се са својим незнањем. Погледајмо Мојсија. Он је имао виђење људске силуете на Синају. Многи преводе то место да је видео оваплоћеног Христа који је тек требао да се отелотвори. Али нама је дато више. Јер је Христос и васкрсао и омогућио нам Себе кроз деловање Цркве. Мојсије за то није знао. Заправо, анђели на небесима не познају Бога ништа боље од нас. Зато и имамо тај увек присутни парадокс да кажемо да познајући Бога схватамо да Га не познајемо нимало.

  • Како сазнати да ли је неко обузет демоном?

Осврните се мало око себе. Данашњим лудилима демони нису ни потребни.

  • Зашто се Црква меша у политику?

Јер не живи само у духовном свету, већ и у материјалном. Није проблем што се бави политиком, јер ми смо Црква, а не само тамо неки фиктни Синод, него је проблем ако се вера користи у политичке тј. антиполитичке сврхе за неке друге малверзације. Није проблем што постоје ни идеологије, него ако се оне поставе у први фокус спрам идеологије Царства које је Христос проповедао.

  • Да ли је истина оно што се прича по медијима за црквена лица и њихове љубавне животе?

На погрешном сте месту. Погану штампу тражите на трафици, или погане медије на другом каналу – не овде.

  • Да ли је грех продаја црквених ствари?

Не, ако тиме можете да помогнете некога. Ипак, чињеница је да данас продаја реликвија носи бизнис-ауру и абнормалну зараду. О наплаћивању нестворених енергија кроз Свете Тајне да не говорим.

  • Да ли је наша судбина већ исписана и колико можемо утицати на њу?

Певачица која себе зове “Бјорк” је имала један занимљив видео-спот у којем од тренутка када налази празну књигу, у њој се отварањем истог часа исписује њена судбина. Ипак, то се дешава мимо њене слободе. Поента приче је да исписујемо у Вечне Књиге само оно што вреди вечног спомена пред Богом, а до Бога је да ли ће и које недостатке из те књиге као главни рецензент избрисати или кориговати за есхатолошке читаоце.

  • Зашто неке науке поричу да је Бог створио свет?

Јер су очајници морали за неку сламку да се ухвате када су почели да се даве бесмислом. Ипак, није све што је научног набоја (у којем је Бог одстрањен) неминовно девијација неке чињенице. Постоје, дакле, емпиријски докази како нешто настаје, како се развија, како живи и нестаје. Наука се бави само оним што је опипљиво изводљиво. Наравно, и она користи теоретисања и спекулације, али нису све бесмислене и неутемељене. Проблем је само у отвореној аверзији према стварности која се не може опипати. Ту симулација већ не користи пуно да се Бог дискредитује. Али и ту имамо мало дечијих болести – све чињенице се износе мислима, а да опет нико сопствену мисао није видео. Зашто би у случају Божијем, који је ваљда пречи од једног протока мисли, било другачије?

  • Како се стичу чинови тј. звања у Цркви?

Негде кешом, негде посредовањем неког, негде директним призивом Божијим.

  • Да ли је могуће да неки људи имају посебне моћи попут пророка?

Ниједан чудотворац није био власник свог дара. Имати дар значи имати службу. Имати велике дарове значи носити велику одговорност јер са великим даровима следе и велики потреси (детонације) бића. Тако можемо разумети због чега су имали неке дарове или визије повремено а не трајним интезитетом, јер то није зависило од њих већ од Бога који се кроз њих прослављао. Сваки светац је бежао од било какве алузије моћи будући да свака моћ тежи да свесно или несвесно контролише другог.

Да ли неки свештеници могу да предвиде одређене ствари у будућности?

Нико нормалан се не игра погађачког духа. Служба није коцкање. Ипак, постоје здраве и благодатне интуиције. Негде су ствари интониране до баналности да интуиција није ни потребна. Боље и то него предвиђати колико пара ће неко добити по просечним парохијском дому.

  • Која је разлика између свете и обичне воде?

Вода не мења суштину. Исто као и принесени хлеб и вино на Литургији. Нема посебних сакралних адитива са ознакама колико благодатних протеина, масти, итд., је Бог уложио. Треба знати да се и једно и друго може покварити. Јер свет није довршен, па тиме ни савршен или лишен пропадљивости.

  • Да ли постоје чуда и да ли је Бог одговоран за то?

Када овако поставите питање, осети се човек непријатно. Као да Бог треба да осећа срамоту што добро чини. Постоје чуда, али не како ми замишљамо. Некоме је левитирање неког факира прече јер нема увид колико чуда је потребно да један пупољак рашири своје латице.

  • Да ли човек када умре може да се врати у виду неке животиње?

Хришћанство не исповеда веру у метемпсихозу већ у васкрсење мртвих.

  • Шта би се десило када би Исус поново васкрсао?

Верујте, једно Му је било сасвим довољно.

  • Да ли је могуће да неко види Бога?

Могуће ако је то Божија воља. Савле док није постао Павле добија виђење, али не по својој вољи. Зато је био слеп три дана. Јер није био спреман да сагледава славу Божију. Зашто мислимо да ми не бисмо трајно ослепели? Да ли смо већи од Павла? Зар су оци погрешно саветовали да је блаженији онај ко види своје грехове? Неће бити. Бога увек треба предочавати себи као присутног, али то не значи замишљање Христа пред собом или потрагу за виђењем Његовог Лика.

  • Због чега некрштена деца не смеју да иду у Цркву?

Погрешно. Не само да смеју него и треба да иду. Убиће нас сујеверје!

  • Зашто су светитељи смртни када су они Божији помоћници?

Јер се васкрсење није још догодило ни за једнога. На крају крајева, требају ли Богу помоћници? Нама су потребни сведоци. Он славу од људи не треба.

  • Да ли је исповест мерило Божијег опроштаја?

Зависи. Неко воли често да се исповеда и да таксативно броји своје преступе пред свештеником. Има ту неке патолошке насладе. Најлепша сцена из филма “Ђаво и монах” који сам видео је када јуродиви монах иде на исповест да се каје што воли своје непријатеље и све што постоји. Неко не иде на исповест често, али верујем да Бог броји његове или њене сузе када су у осами. Шта ћемо са некрштеним људима који су жртве разних капиталистичких и робовласничких институција? Шта ћемо са децом која се ескплоатишу у некој забити за производњу какаоа или кобалта? Нико од њих не зна ни за Цркву, а камоли за исповест. Да ли је Бог равнодушан? Свима је потребан Месија као што је некада робовима био потребан у Египту.

  • Ако хлеб и вино представљају Тело и Крв Христову, шта онда представља Главу?

Ви баш волите CSI- теологију? Од толико обдукције над Христом ништа на крају неће остати од Бога. Овде прозивам и теологе. Од толико академских радова у духу Crime Scene Investigation-а, Христос ће остати да живи само по папирима.

  • Да ли ће се икада спојити све вере у Једну?

Можда. А онда нека сва зла света коло заиграју.

  • Ако бадњак представља Христа – зашто га онда палимо?

Није нам довољно што смо Га убили једном.

  • Зашто нас је Бог створио као смртна бића?

Да бисмо по слободи изабрали бесмртност.

  • Зашто су се људи удаљили од Бога?

Јер су прво себи постали туђинци, а онда другима. Бог је само завршни додатак у тој бљутавој кухињи.

  • Зашто нам се неке молитве не испуњавају?

Јер се молимо за ствари које спадају у нашу одговорност а желимо да их Бог одради уместо нас. Као када би мала деца дресирала родитеље да раде њихове домаће задатке а они да не раде ништа. Или, јер смо нестрпљиви. Како можемо знати да оно за шта смо се, примера ради, молили пре десет година – тек сада ступа на престо пред Бога? Шта каже Писмо? „Иштете и не примате, јер погрешно иштете…“ 

Advertisements