• Да ли Бог човеку сме да ускрати права?

Права на шта? Људска сујета се увек осећа угроженим пред оним кога не воли. Иста пројекција се рефлектује на Бога Кога неко не познаје. Бог не угрожава никога. Наш страх од Њега чини да се осетимо угроженим. Отуда сва та кукавна права. Млади данас толико уче о својим правима само да би обезбедили себе од одговорности или нашли рупу у закону кроз које би њихово самољубље промолило своју саможиву главицу.  У хришћанском случају – од Бога. Ако су некоме властита права преча од неких суштинских вредности, онда ту осим „селфоманије“ врлине нема.

  • Зашто се људи плаше смрти ако су верници и знају да ће се Бог вратити и да ће их васкрснути?

Зато што смрт није природна појава. И животиња се плаши смрти. Христос је дрхтао у Гетсиманском врту иако је имао власт да подиже мртве. Проблем данашњег света је најбоље приметио Шмеман посматрајући козметичко дотеривање преминулих пред сахрану. Смрт се некако шминка да би се смрт учинила мање болном или мање трагичном. Јесте Христос победио смрт, али нисмо ми. Смрт нас и даље чека као последњи непријатељ. Можда су први хришћани негде превише глорификовани пред тајном добровољног одласка у смрт, али то не значи да су носили будистичке осмехе пред страдањима која су их чекала. Можда смрт није толико страшна колико нас плаши њена загонетка и неизвесност. Надасве, колико нас можда не брине смрт сама колико оно што после ње долази.

  • Због чега се наша психа толико поиграва са нама да нас тера да преиспитујемо веру у Бога или на пример речи из Библије?

Дај Боже да тог преиспитивања уопште има. Докле сумње постоје дотле ћемо радити на себи. Ко некритички усваја одређене садржаје, макар то биле догме или неки светоотачки ставови, тешко да ће изаћи из своје љуштуре и незрелости. Не видим ту фаталност. Проблем наше психе, или нашег бића, да сад не сецирамо човека на компоненте (дух, душа, личност, итд.) је у непостојаности, фрагментарности, подвојености. Можда је кључ таквог понашања управо у ишчашености самом смртном природом која паразитира на уштрб наше слободне опредељености за Царство Христово.

  • Зашто Бог не жели још да се “врати”?

Да ли је и одлазио? Неки оци говоре да ће се Други Долазак догодити заправо за оне који нису урачунали ни Први препознавањем и асимилацијом боготројичне пневме током свог живота. Други долазак се иконично изображава искуством Литургије – Месија међу својима. Рокови нам нису дати на знање. Да се не бисмо запустили. Христос као да је превидео тај моменат па се позива на једног од ревносних из Својих прича који рече: “Неће мој господар још задуго доћи…”. Очигледно се Богу не жури. Заборављамо да Он не зависи од времена и простора. Трпи нас, како рече апостол, не бисмо ли себи и Њему дошли. Негде је апостол истакао место зашто Христос након Васкрсења није остао видљив у свету него се Узноси на престо крај Оца и Духа. Каже да не би Својим присуством утицао на оне који Га неће. Ето откуда вера и зашто је толико велики значај Цркве у овоме свету.

  • Зашто је Бог људски живот сачинио од избора који нису битни, а оне најважније није ставио у наше руке?

По неким умовима, некада избора није ни било. Избор се именује као последица прародитељског пада. Ако је томе веровати, прва заједница је била стриктно афирмативног карактера, без подвојености на “хоћу” и “нећу”. Ипак, данас, иза сваког избора имамо своју слободу. Не кумује свему Бог, јер онда где би се наша слобода показала? Бог је могао да нас навије као пасивне машине које ће да му механички кличу “Осана”, али у томе не би било слободе. Био би то неки тужан Бог да нас тако построји као неке играчке само да Њему не би било досадно. Оно што се нама догађа на нашем животном путу није увек Његово посредовање (нико не може да измери ту линију где Он почиње а где престаје да дејствује), већ последица сусрета или одбитка са слободама других. Саобраћај ту неминовно мора да доведе до застоја. Али ако нешто не функционише, бар у том застоју можемо да узмемо предах да преиспитамо где је главни проблем протока.

  • Како Бог утиче на стварање криминалних умова, терориста, самоубица, убица?

Никако. Он сам рече да ће доћи људи који ће чинећи зло мислити да вољу Његову чине. Ту се на време оградио. У неким старозаветним антропоморфизмима можемо наћи места да наводно Бог подиже и злочинце како би непокајане казнио. По тој логици ствари, Бог дакле једним злом коригује друго зло, али тако се зло не истребљује а испоставља се да Он седи на две столице. Неће бити. Постоје дефекти природе. Не може се рећи да се неко рађа као зао, али неки ментални фактори ако нису на време развијени покажу своје девијације када дође време за то. Бог са тим нема ништа. Али је питање да ли је и такав профил човека уопште одговоран за зло које није у његовој власти ако је такав од рођења. Свети Јефрем Сирин каже да ће се другачије судити онима које су други упропастили од малих ногу од оних који су сами изабрали зло – ту бисмо могли направити компарацију са тероризмом и експлоатацијом деце у бомбашке тј. самоубилачке сврхе.

  • Зашто људи бирају пут дроге и где је Бог у тој причи?

Човек је по природи екстатичко биће, или, биће које чезне за екстазом. Будући да не зна за благодат или да га пут Божији не занима, покушава да нађе замену. Некоме је то дрога, некоме алкохол, некоме сексуалне фрустрације, некоме коцкање, итд. Али, дејство брзо прође и човек се нађе насамарен и наново празан. А онда продубљава своју агонију, јер жели исту рупу истим садржајем да испуни. Да продужи ефекат илузије. Да лаже себе. Да некако креира вештачку стварност блаженства која му недостаје. Све је то фарса и ђаволијада. Трик који се плаћа по скупој цени. Карта у једном правцу. Реално, тешко је некоме ко је дефинитивно отровао себе неким опијатом или тежим пороком, одвојити од стварности за коју се везао, јер не може тако лако да се реши отрова који му пливају у крви а који га наново игром зависности маме на нови зачарани круг. Зато је многима воља у почетку јака, али чим наиђе прва криза – враћају се као пас на своју бљувотину, како би то рекао боље апостол. Сви, дакле, траже савршену дрогу. Али Бога не перципирају као “трезно пијанство”. Наравно, да не банализујемо, не можеш да се “радиш” Богом, али можеш да узрасташ у Његовим екстатичким световима. Ту су и хормони у саставу наше природе: допамин, серотонин, ендорфин, итд. Они нису исто што и благодат, али је Бог генијално осмислио и њихове пројаве у нашој природи. Али, човек је лењ да и њих покрене, а камоли да се потруди да освоји наклоност Божије благодати. Мора да постоји нека иницијатива. Ствари се не решавају саме од себе.

  • Зашто Бог дозвољава “прљаве значке”?

Није сваки представник закона и реда корумпиран. Није иста рецимо полиција у време Милошевића и у време Вучића. Свака униформа је склона похлепи која год област била у питању. Имамо, дакле, индивидуалан проблем. Нема Бог ништа са тим. Човек бира криве путеве, али увек има власт да одустане од свог зла.

  • Да ли треба увек праштати или све познаје своје границе?

Христов модус је експлицитно постулиран без граница. Проблем је са нама људима. Са злопамћењем. Негде не праштамо ономе ко се каје, негде не праштамо ономе ко се не каје никако, а негде смо после хиљаду бачених рукавица или цигли у лице изгубили поверење у неке људе. Страх да нам се иста грешка не понови ствара једно такво магнетно поље одбијања. Могу то да разумем. Ако сам ја у питању, праштам али радије бирам дистанцу. Другима не саветујем тако. Али, ако се некоме нешто прашта, а он наставља да се понаша како не доликује, или да још замењује тезе осећајући себе као безгрешног – ту се повлачим потпуно. Матор сам да се играм садо-мазо односа. Држим се владике А. Јевтића: “Праштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу!”. Сећам се једног човека који је имао страшан сукоб са колегом. Потукли се на послу. Пале су тешке речи. Али овај један је дошао на идеју да оде у Цркву да се помоли за колегу и да за њега запали свећу. Све би то могла бити добра увертира за праштање да се нека злурадост није усадила у таквог “боготражитеља”, јер је он тим чином хтео да посрами колегу а не да га доведе до тачке помирења или разумевања.

  • Да ли ће атеисти ући у Рај?

Оци стварају дистинкцију између Раја и Царства Небеског. Треба бити поштен па рећи да нико не зна по ком параметру ће Бог судити. Реално, ако је Црква у овоме свету – онда је сада Суд свету. Баш као што рече Христос на крсту. И то „сада“ још траје не губећи ништа од свог есхатолошког одјека у историји. Не мора се увек ићи логиком радикалне есхатологије. Како ствари за сада стоје, бојим се да ће се у Царству понајмање хришћани наћи. Заборављамо: “Коме се пуно дало, пуно ће се од њега и тражити…” Наша позиција је толико мизерна да ми ни не знамо шта нам је све дато кроз Христа. Навијам за све, а мени како буде.

  • Шта Црква мисли о хороскопу?

Мислим да Исуса није много занимало што му је баш „Јарац“ упао у биолошку комбинацију.

  • Шта Црква мисли о исламу?

Да ли Црква мисли саму себе? Проблем са нама је што су нам прве асоцијације за ислам одмах повезане са верским есктремистима а да притом заборављамо да сличних фанатика има и на другом фронту. Нека свако верује како верује, али нека нико не намеће своју веру ни на кога. Ако постоји угрожавање – нико нам веру не може одузети осим ако то не допустимо. Више ме брине да ли су људи свесни ко нам кроји судбину нације? Да ли ће нас заиста уопште бити? Као Срба, као хришћана, или ћемо остати неки тужан подсмех генерацијама које ће тек доћи на нашу земљу.

Шта Црква мисли о порнографији?

Мало је смешно питање. Постоје помало застрањени хришћани који се потајно наслађују кривицом једнако као порнографијом у стилу да их “мама не ухвати”. Мислим да је Црква пуна порнофила. Мислим и да оно Христово да “који погледа на другу жену са жељом чини прељубу” (а иста мера погледа се односи и на похоту женског погледа) има већи проток од најбржих интернета. Људи треба мало да се опусте. Не мислим да се опусте у порнографији, него да не малтретирају своје нагоне који су ионако већ осакаћени. Шта ако Бог умире од смејања гледајући све те циркусијаде? Колико ли смо Њему смешни? Замислите сав тај фетишизам и мајмунисање, дефлорисање мозга, око чега се неки губе, а да у свету животиња нема таквих уношења? Проблем су жеље. Фантазије. Нагони. Ако бисмо полазили од сваког мотива у себи – раскринкали бисмо и предухитрили свако зло. Проблем је што смо инертни. Гладни блуда. И тога нису поштеђени ни клирици. Препоручујем дело ђакона Милорада Лазића које је мало запажено чак и у академским круговима: “Естетика тела и тајна полности”. Ипак, са психолошке тачке гледања, др В. Јеротић каже да онај ко има већи либидо (јер немају сви исти) имаће и више проблема са својом природом и нагонима да их каналише.

  • Да ли постоји живот после живота?

Исто као и смрт пре смрти.

  • Да ли је промена вере грех?

Ако знаш чега се лишаваш – јесте. Ако не знаш шта радиш – слепац и не разликује светлост од таме. Нико не иде да једе тамо где је лоша већ где је добра храна. Нико не иде код лошег фризера већ код доброг. Нико се, другим речима, не одриче доброг дела да би га заменио за горе.

  • Шта је молитва?

Молитва није пасивно ишчитавање туђих искустава, али може постати адекватан окидач за наша надахнућа. Неке молитве се испевавају као на богослужењима. Имамо дијалошку и доксолошку „методологију“. У свему томе постоји опасност од шаблонизације и рутине. Човек мора да пронађе сопствену фреквенцију и вапај из пустиње властитог бића као производ сусрета између њега и Бога. Не причамо сами са собом. Бог не одговара на наше молитве средством комуникације, али даје благодат као потврду примљеног дијалога. Као да сте рецимо послали „смс-поруку“ и добили „извештај“ да је порука послата. Проблем је што људи од молитава стварају култ неостварених жеља, јер циљ молитве нису жеље, мада ни ту Бог није равнодушан, већ упознавање са Богом независно од тога да ли ће се наше жеље остварити или не. Уосталом, не зна ли Бог наше жеље и пре него што их изустимо? То је разлог више да одржавамо контакт са Њим независно од жеља и да своје жеље уопште и не треба да помињемо осим ако то није нужно.

  • На које нас све начине Бог може казнити?

Има један најбруталнији: да нас препусти нама самима.

  • Зашто људи иду у Цркву ако је не поштују?

Да би се показали пред људима, а не пред Богом. Ипак, не бих тако лако стављао етикете, јер не знамо шта је коме у срцу.

  • Зашто у Цркви жене стоје са леве а мушкарци са десне стране?

Неко ће рећи ради тога што је икона Богородице са леве стране иконостаса а Христова са десне стране. Неко ради поретка или неког „побожњачког бонтона“. А није искључен ни сексистички угао, да се не би људима осипала пажња са центра богослужења на нешто секундарно. Колико видех породични људи немају проблема да ли ће ићи на једну или другу страну. Када Марија, сестра Мартина, седи крај ногу Исусових, не видимо неки прекор да ли је требала да седне “тамо” или “овамо”, јер је Христу значила њена пажња. У томе је све. Литургија је месијански догађај. Сви смо сабрани око Једног. Или ћемо бити наивни па рећи да када Исус храни онолико хиљада људи, да је постројавао где ће ко на коју страну да се посади? Неће бити. Ако је неко нервозан, ни хиљаду благослова му неће бити довољно да се усидри само на једном месту.

  • Какав је Бог према онима који су учени да верују у погрешну веру?

Снисходи свима до тачке када им се укаже бар једна прилика да Га могу препознати у неком чину.

  • Да ли Бог може да се претвори у нас и шта би се десило када би тај исти видео самог себе?

Бог је постао један од нас када је на Себе узео крв и месо. То је већ довољно скандалозно. Ако ме питате за неку варијацију двојника у Божијем лику који би узео наше конкретно обличије, мислим да улазимо у одличан психотрилер.

  • Ако је Бог свемогућ, зашто ђавола не врати у свет доброте?

Не само ђавола, него све нас. Није ђаво крив за све. Зато што Бог не жели изнуђену доброту. Како бисте се ви осећали да знате да вам је, на пример, рођендан а не желите да подсећате другог на то? Очекујете иницијативу. Да ће се други сам сетити. Али се на овом пољу она никако не догађа. Са том разликом што ђаво зна када је Богу рођендан али неће да му честита.

  • Да ли злочинцима треба окретати други образ?

Зависи које зло је у питању и колико неко љубав има. Постоје злочини којих се и ђаво стиди а да су људи ту показали невероватне подвиге да пређу преко тога, а постоје и мања зла од већих а да људи нису спремни савити ни своју мисао према другоме а камоли окренути други образ. Погледајмо ослобађање озлоглашеног Харадинаја. Ту не видимо кајање. Нисам за пасивност. Ту не окрећем образ. Тако се ругамо жртвама.

  • Када почиње круг од којег све настаје?

Не почиње икада и нигде јер нема почетка ни краја круга али круг остаје.

  • Шта представља благослов?

По примитивној административно-бирократској логици: дозволу, по евхаристијско-еклисиолошкој: предавање освећења. Треба ли ти благослов да дишеш? Толико су односи постали поремећени и надгледани да са једне стране не знаш да ли си ванземаљац међу онима који би да живе монашки у свету, или си криминалац јер те надгледа ДБ из институционализма СПЦ.

  • Који је смисао живота?

Закопати ниже смислове овога света заливањем смисла благодати док сви не узрасту у Дрво Живота на чије крошње ће птице слетати.

  • Да ли смо “очишћени” од грехова ако се исповедамо?

Не. Ни ако постимо. Ни ако другоме помогнемо. Ни ако читамо свете оце. Ништа. Ничиме не можемо потхрањивати своју сујету да нам је сад савест чиста. Има нечег перверзног у жељи да себе видимо увек чисте савести. Један је Који чисти. Јер где је очишћење ту је и освећење.

  • Да ли постоји могућност да човек оживи пре Другог Христовог доласка?

Апостол каже да који се живи затекну по Другом доласку да ће се изменити као и они који су устали из гробова и да нико неће никога претећи. Има и она друга стара изрека: “Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш…”

  • Зашто центрифугална сила није на страни живота приликом судара? Зашто избацује људе кроз ветробране а није на страни живота да их што мање повреди?

Зато што још нисмо задобили васкрсло тело да бисмо пркосили законима физике.

  • Да ли је грех када нас је стид да се прекрстимо пред другим људима?

Зависи. Није овде акценат на крсном осењивању. Ако се неко стиди Бога а људима даје већу славу да му се не би ругали – онда јесте грех. Ако је посреди оклевање да се не би скретала пажња на себе у духу неке театралне побожности – није грех.

  • Да ли је грех ако нас мрзи да се молимо?

Зависи. Једна искрена мисао може бити сасвим довољна и имати већу тежину и вредност од билиона молитава.

  • Да ли сваки појединац има право да верска учења тумачи на свој начин?

Има право али ризик од застрањења свакако остаје на снази. Зато се тумачење и доживљај вере увек везивао за поље Цркве држећи се проверених искустава.

  • Да ли су сексуални односи пре брака нормални?

Некоме је брак само легализација блуда у којем мисли да може да легализује своје зло.

  • Зашто Бог некима шаље несрећу и сиромаштво а некоме срећу и богатство?

Око овога се цео свет врти. Нема Бог ништа са тим. Данас и клинци постају милионери. Проблем је колико су заиста срећни. Да ли је кеш заиста мерило блаженства и доброг живота? За малоумног јесте, за смислотрагача – није. Комунизам је имао добру идеологију да сви имају једнако по узору на прве хришћанске заједнице (комуне) где су сви своја приватна добра делили тако да су изгледали као једно тело и једна душа. Када се протерао Бог, комунизам је остао само идеологија, а један тоталитаризам је заменио демагошки други – демократија. Заправо у демократији све је утопија јер ту нема владавине народа уопште. Ако пажљиво ишчитавамо неке старозаветне пасусе, видећемо да је Бог био и против монархије.

  • Да ли Бог може некоме да промени расположење?

Може али само ако је људска страна сагласна обзиром да Бог не мења Свој курс ни координате. Ипак, Бог није седатив који се конзумира по потреби већ начин постојања без обзира на спектар расположења.

  • Да ли постоје видовити људи и чудотворци?

Постоје, али су свесни да они нису власници свог дара, нити се размећу у јавности. Не заборавимо, Христос ниједно чудо није чинио без консултације и сагласности са Оцем. Данашњи опсенари само себе постављају у први кадар. Они су, јелте, “изабрани”.

  • Да ли је свештеник неопходан за свете тајне? Да ли може човек да крсти другог човека независно од тога што није свештеник?

Од цркве се не прави пијаца, нити циркус, нити штала. Није свештеник сам себе позиционирао, него је настао као производ Божије замисли о одређеној служби. Први храм настаје по Мојсијевој визији скиније која му се указала. То пак не значи да је народ пасивни посматрач, него да и он има своју службу. У ванредним ситуацијама Црква даје сагласност да једна крштена душа може да крсти на пример човека на издисају. То само показује оно што је још Н. Афанасјев писао о народу као царском свештенству, као и апостол да је свако од нас носилац Духа, те следствено можемо да предајемо дар Духа другоме. Ипак, не смемо се играти Цркве, ни чинова. Причамо о изузецима који су, по мени, најлепши парадокси, јер се не покоравају разноразним трилионима којекаквих правила, нити робују систему. Парадокси су јединствена и најсјајнија окна кроз која Бог директно пролази.

  • Да ли један човек може да празнује више крсних слава?

Може, али чему? Ако се и тај један светитељ истиче више спрам Литургије и Бога Тројице – онда само настављамо паганске ритуале умишљајући од светих приватно обезбеђење попут неког кућног божанства.

  • Зашто Бог у Старом Завету убија децу?

У Старом Завету је писано: “Ти си то чинио а мислио си да Ја теби личим…”

  • Како би овај свет изгледао да нема зла у њему?

Као оно за шта га је Бог првобитно наменио. Наш егоцентризам увек полази од тога да је свет створен за нас. Није. Бог Отац ствара свет за Бога Сина. За нас секундарно и по дару. Свет је леп колико га свако од нас чини лепим. Када убијеш зло у себи – улепшаваш лице овога света. Када прослављаш Бога – онда успостављаш Царство усред света. Како би свет изгледао да нема зла у њему? Као Христос.

 

 

 

Advertisements