Није зло отуђења само у презиру неког већ се може огледати и у игнорисању тог неког. 

За нежну душу нема гласније тишине од прасковитости оне тихе и подмукле анонимности. Када се правиш да не знаш неког. Када ти није битно ништа што има додира са светом другог. Када ти је странац јер желиш да ти буде странац. Туђин. Непријатељ. Када га се стидиш само зато што је паралелна стварност поред тебе. Јер ти си, авај, паметнији. Без шансе да анонимност другог једном ипак изненади можда макар погледом према теби ако је већ  немоћан да проспе реч за тебе. Или ти за њега. Како год. 

Могуће је бити отуђеним и на тзв. социјалним мрежама. Сакрити се од другог значи сакрити тог неког другог од својих очију и пажње. „Хајдовати“. „Блокирати“. Спречити „њуз фид“ који указује на било какав прилив информација посредством другог. Али не треба превидети типологију која не користи ове техноопције. Које су у све укључене. Које су на „стенд бај“ за сваки приговор и савет. Које имају прекомерну интеракцију. Иронија је у томе да под маском дијалога и дволичношћу љубави и од себе крију да такве „опционалности“ да се други дискриминише и понизи – безбојни људи живе и без коришћења тастера управо зато што себе не доводе у питање уопште. Други је дежурна патологија коју треба лечити – њих никако.

Могуће је бити странцем и у Цркви. Сакрити се иза вере. Иза мантије. Иза причешћа. Иза сабора анонимних. Али све је то непотребно. Све је то препрека да љубав каже своје. Клинч. Тензија. Грч. Сујетна компарација. А однос: нула…и усред нуле „стикер“ који се евентуално буљаво смеши јер нема шта друго да подари безличном другом којег посматра кроз властиту безличност. 

Ето, тако почиње шупља прича јер су све приче испричане недостатком емпатије…

Advertisements