Има нечег немилосрдног пред тајном нечије равнодушности. Нешто гладно. Нешто бедно. Нешто огољено и безлично до сваког отпора према животу. Неки тихи ужас који сева потпуним искључењем за стварност другачију од себе самог. И у чему живот таквог пребива? Где је лоциран? Какав смисао у таквом кида? Ничега нема. Никаквог одјека. Безизражајност лица, погледа, речи. Анонимност, са каматом. Нема чак ни пакла. Пакао постоји само за оне који нису равнодушни. Који осећају да су негде погрешили, да су нешто пропустили, да су у нечему закаснили или кога повредили. Да је неко други погрешио па пате због онога ко не пати никако. Код равнодушног ничега нема. Ни бола, ни смисла. Само једно слепо животарење. Један сурови фалш од егзистенције. Бесплодност и апатија. Јер нема пред ким просути макар и најчемернијег себе будући да је и према себи равнодушан. Зато не види ни свој проблем. Добро му је у неодјеку бити. Ни радост, ни жалост. Ни хладан, ни врућ. Млак. Достојан бљувотине. 

Оне који уживају у депресији своје равнодушности – ниједна светлост другачијег позиционирања не може пренути из коматозе. Јер толико воле свој пакао…

Advertisements