• Шта мислите о протеклим изборима? Колико је објективна статистика?

Статистика је курва. И велики Достојевски је говорио да је она незахвална ствар. Зато ми је чудно да се потеже класичан аргумент: „Имали сте изборе, шта се сада буните?“. Хоћу да кажем да је интригантно да и они који себе држе за интелектуалце, уопште не доводе у питање „објективност“ статистике. Када су у питању избори којих смо били активни ученици (а не само пасивни сведоци надам се) више је него евидентно да нешто смрди. Немогуће је да са ким год моја маленкост или моји пријатељи дођу у контакт долазимо до болне констатације да нико није гласао за „Победника“. Или неко лаже од мојих пријатеља или нешто заудара са врха. Али, нешто ипак више верујем својим контактима. Нико није толико наиван. Не можемо се играти аутистичности. Видели смо статистике не само у Србији него и у дијаспори. Видели прљаву кампању и блокаду медијског простора (ако нисмо толико излапели прошлог петка су све новине биле политички врбоване). По нарави сам патолошки аполитичан, али ако мене аполитичног овако потреса дефинитивна крађа избора, крађа мозга, или шта већ – како ли је тек онима који су политички острашћени? Ако је статистика објективна, онда „честитке“ Победнику, али онда смо као народ заиста пукли у тоталности. У реду, опозиција је била нула, али свака статичност оних који нису изашли на изборе је била заправо подршка постојећем режиму да настави да одржава диктатуру. Није битно ко ће за кога да гласа, али је битно да се дежурни манекен, који оргазмично воли власт као што воли себе, коначно смакне са екрана и фотеље. Можда је утопија да ће нам бити боље, јер ко год дође на власт дозволи да га иста поквари, али нека нада мора да постоји. Побогу, не видимо побољшање стандарда већ деценијама! Никако! Због силних задужења или због поигравања са народом и њиховим новцем којим уредно плаћају порез. Због продавања земље и фирми људима који нас не више ни постепено него рапидно поробљавају. Ко ће набројати разлоге?! Нехумано је живети у оваквим условима. Не може се кокетирати са проевропским стандардима а немати проевропску плату.  Ако смо већ довољно ојађени да се као иконе Божије посматрамо само кроз изборни глас, онда је велико зло ако смо ту пасивни под паролом „сви су исти“. Стање свести код Срба осим што је антисолидарно тим више одсликава психологију онога ко воли свог мучитеља. Јер, фирера воле и ови што га не воле никако управо пасивношћу самом. То је дефинитивно за нервирање. Али горе од неуротичара су апатични ликови који се у све разумеју и тобоже представљају „глас разума“ народу а да сами стоје по страни не чинећи ништа. Такве треба исповраћати. Гора позиција од ове је промоција неке своје фиктивне вере која не мари за политику, јер све што купујемо и плаћамо – производ је одређене политике. Нисмо грађани само Царства Небеског него и конкретне државе. Не можемо тако апстрактно живети. Нема логике, нити је умесно. Колико су сви системи вредности у сваком сегменту битисања и у свим институцијама постали накарадни – не могу више бити ни песимиста. И све се креће у неком болесном амбијенту лажног оптимизма где све наводно добро функционише. Било да се дотичемо црквеног или политичког миљеа. Систем навикава човека да он буде задовољан у сопственој безвредности. А када се навикнеш на ударце – онда престане да те боли и да ти смета. Зато је равнодушност тако опасна. А да нисмо ни свесни каква снага се у нама крије. Уместо тога плашимо се промена или очекујемо да ће неко други уместо наше активности допринети било каквом бољитку. Да увалимо другом властиту одговорност.

  • Колико има објективно одговарајуће политике које треба народу? Према неким разматрањима многи су се одрекли свог гласа јер нису имали за кога да гласају.

Можда нема никако, али негде се мора почети. Ако уклонимо идеализам – мање ћемо барем бити склони равнодушности.  Мање ћемо се разочаравати. Нема идеалне политике, тим мање политичара. Ми Срби живимо од тог разочарења као што некоме цури вода на уста када је гладан. Чудан смо менталитет. Ми смо као стадо без пастира. Али мало замара тај српски комплекс да вазда има вођу. Наш вођа заиста болује од неког месијанског синдрома. Али и наш народ као да је постао затупљен. Нема глупље позиције од изговора да се не изађе на изборе зато што немаш за кога да гласаш. Тако се диктатура одржава. Они који су свесни да ће и деца наше деце враћати дугове које су други правили су углавном пасивни. Коме је добро – њега ништа то не дотиче осим да критизира. Такав само свој пут гледа, други га не занимају. Сада није време да се играмо кривичне одговорности. Они пак са друге стране који се буне са разлогом – немају јасне циљеве ни стратегију. Није суштина само сменити власт него променити цео систем по којем се живи тј. једва преживљава. И болно смо индиферентни. Чекамо да се скупи милион грађана да би се придружили бојкоту. Дочекали смо да нас клинци мотивишу, јер су нас претходне деценије исцрпеле. Увек се питам где је Црква у оваквим стварима? Да буде са народом и пружи јавну подршку. Лицемерно је продавати маниризам неутралности. Збуни ме понашање неких, јер као да су са крушке пали. А довољно је велика срамота што је ко зна колико милиона евра потрошено у предизборној кампањи, јер се са тим новцем могло друго шта урадити. Народ очигледно воли да га ударају по џепу а после глуме жртве.

  • Да ли подржавате протесте?

Подржавам сваку побуну са разлогом. Плашим се само брзог хлађења добре енергије. Бринем се да протестанти не попуше смисао за који се боре ако међу њима заиста има прозападне структуре која хоће да сеје кукољ против власти, али не ради интереса грађана него ради својих интереса користећи вољу грађана. Ако је посреди само проблем око неких студентских права – не подржавам. Проблем је много већи. Јер ако председник испуни студентска очекивања, онда проблем и даље остаје – јер се не мења власт. Власт ће гледати да осигура своју позицију разним ботовима, троловима, спамовима медијског простора под маском политичке победе и толеранције. Људи се заиста лако потпаљују коментарима. Негде смо и ми Срби криви. Брзо се оматорило па сада презиремо протесте којих смо и сами некада били учесници. Ето, неко је срушио „зид плача“ испред скупштине и мајстори дигресије су одмах то искористили као своје поене, као своје обезбеђње, а сви који се буне су бачени у исти кош са тим виновницима. Чак су се и многи моји познаници упецали на ту моралистику која им замрачује суштину. Нико нормалан то не би урадио. И сада одмах генерализација и контранапад – сви који се буне су „наркомани, беспосличари, нискоморални, безвредни,“ итд. Брине ме само који су мотиви побуне. Колико истраживах свест неких, ту свега има осим саме политике и избора. Људима је прегорео фитиљ на многим нивоима па сада користе масовност да лече своје фрустрације. Имамо право на фрустрације али не и на рушилачки темперамент. А такве испаде злурадници једва чекају – и они који су против Вучића и они који су против протестаната. Није, дакле, акценат само на студентским жељама, него је проблем у стању свести оних који подржавају диктатуру и утопију. Ту епидемију треба лечити. Јер ми као да не капирамо да живимо у страховлади. Како другачије објаснити гласање неких за „Победника“ осим ако не у страху за свој  посао. Наравно, има ту и других којима страховлада није била мотив али ни сами не знају зашто су свој глас дали баш „Победнику“. Време Милошевића нас очито није опаметило. Ми као да и даље не видимо да смо налик људима у Кустуричином „Подземљу“ – да један човек закопава време и свест људи а да свет иде даље док само он има профит. Јер ако има оних нормалних, не мора им нико говорити шта је све у кризи: фирме, просвета, здравство, страначко запошљавање, јефтина радна снага, итд. Већ рекох једном: само велики људи кризирају а где ништа није остало од људскости у човеку – нема шта ни да кризира. Зато је равнодушност опасна. Отуда све те умоболести да све сјајно функционише. И да иронија буде већа: народ се храни тим илузијама да је заиста све у реду и да треба да поштујемо мрвице које падају са трпезе вечно-несмењивих. А то што се ради за мале паре и што нас други уновчавају, експлоатишу и задужују како им се прохте – испаде примитивно бусање доконих? Мора се срушити цео систем да би се изградио нови. Скоро три деценије гледамо једне исте људе на политичкој сцени који се само ротирају. Драго ми је ако се војска и полиција укључује као подршка. Само је битно да не дође до крви. Револуција се може носити и са стилом.

  • Која је ваша порука гласачима? Верницима који су гласали или нису? Политичарима?

Мало сам подвојен јер се колебам да ли ми је у целој причи претежнија песма од Београдског Синдиката „Они су“ или „Гала социјала“ или „Систем те лаже“. Можда ипак побеђује Block Out са песмом „Дан који никада није дошао“.  Срби очито имају кратко сећање шта је главни проблем. Ако већ живимо у ери баналности онда ћу бити мало ексцентричан. Мислим да су избори требали да се одрже негде уочи Васкрса. Тако би се достојније спровела литургијска реформа окована доличнијом доксологијом. Импликација би се наравно свела на промену поздрава типа: „Вучић васкрсе! Ваистину васкрсе!“. Можда се не би фарбала више јаја јер би бољи стандард почело да носи свако домаћинство као потврду оваквог чуда.
Према неким савременим новозаветним егзегетама постоје индикације да је Вучић био тај који је помогао Христу да понесе крст на Голготу. Други стручњаци наводе да у посланици Римљанима апостол вероватно алудира да је Вучић тај други закон у удовима који се отима закону воље Божије.
Сигурно је да сличне паралеле постоје и у старозаветној историји. Пророци су говорили о Месији. А носити месијански комплекс не може свако. Мора бити изабран. Револтиран. Пубертетски напудерисан у време климакса.
Држите се добро, откровење ће тек Вучић написати. Јер ко зна, иде онај за кога је писано да ће поред свих функција и патријарх постати и поставити све овце пред једног пастира.
Ко може да прими – нека прими. Ко не може – нека се трује медијским монополом. Ко не капира иронију – нека се бави нечим другим у животу.

  • Где су границе између појмова и бркања појмова, односно, како појмове које користимо у комуникацији и изражавању могу да буду мерило аутентичног разумевања? Често чујемо да треба „бити безазлен као дете“ а да се то протумачи као „бити глуп“; или, „праштати али не заборављати“ а испада као да треба „праштати али не праштати“; или када се укаже на „послушност“ аутоматски се алудира на „покорност“? Где је уопште разлика и да ли има разлике између монаха и мирјана у аспекту послушности?

Проблем комуникације је проблем речи, али и проблем типологија које се сусрећу. Примећујем да се неки људи једноставно не разумеју колико год имали добре воље да схвате један другог. Зловољан је већ у неспоразуму са самим собом, те своје психозе само еманира на другог. Некада се насмејем посматрајући своју децу, јер се покошкају око проблема у којем су заправо истомишљеници – само се не разумеју. Неспоразуми постоје на многим нивоима сусретања другог: брак, пријатељство, политика, теологија, итд. Синхронизација је данас постала престиж добрих духова који улажу гигантски напор да се позиционирају у мишљење другог. Мора човек бити велики алтруиста за овакав чин. Заправо, дијалог је данас потцењен. Неко те нешто пита а и да не сачека твоје мишљење већ сам даје одговор. Други се углавном узима као дежурни таоц властитог монолога. Примери које сте навели већ дају одговор сами од себе, јер је сувише банално ослањати се на једноугаони контекст реченог. Бити безазлен као дете не значи да треба бити наиван као дете. Праштати значи да не пребацујеш више некоме за неко зло ако се искрено покајао. Послушност је негде сувише идеализована, али се везује углавном за манастирску релационост између духовника и монаха. У еклисиологији св. Игњатија Антиохијског и још неких, не видимо монашки акценат када заговара послушност епископима и свештеницима а најпре послушност Цркви. Данас је проблем да се генерално ослушне смисао. Како да послушамо Цркву ако њена „властела“ заговара личне ставове који нису у складу са нашим ставовима а потурају их као кукавичије јаје у име Цркве?

  • Где су тачке подударања а где одударања између духовног и психолошког света човека?

Тешко питање. Мислим да ни сам човек не зна где он почиње а где завршава у себи. Има преплитања тако да некад једна стварност на другу личи. Ипак, то су две стварности, боље рећи две димензије, а не једна. Можда је сувише смела компарација, али као што Христос има две природе а ми једну, тако и човек у себи има ове две димензије које су константно у интеракцији једна са другом. Ипак, не можемо у исти кош ставити осећање депресије и печала, или, замишљености и созерцања, итд. Сликовито речено, није исто амбиенталну музику слушати код куће и учествовати у црквеном појању. Веома је тешко разлучити шта у човеку долази од њега самог а шта од Бога. Али, морамо се чувати баналности или разликовања шта је од тела, да не буде да умишљамо да главобоља или висок притисак или нешто треће долази од Бога. Неки психолози и психијатри су покушали да у чвору физичких и психолошких недостатака укажу на неки већи узрок смисла који кризира у човеку и то не искључујем као могућност. Али, мислим да када је човек у Духу Светоме да му таква раслојавања нису потребна. Нарочито ако узмемо искуства многих светих који су од Бога тражили да им подари неки биолошки недостатак како не би гасили духовни подвиг.

  • Колико је пожељно повећати „агресивност“ у комуникацији да би се смањио број оних који незаинтересовано прођу поред православља а који се рецимо проналазе у другим „духовностима“ (посебно је хит јога и медитација)?

Никада нисам био за агресивне моделе. Осим ако неко не разуме колико је ђубре од човека. Не делим људе по вери или невери, по боји коже или стању свести. Презирем ксенофобичност, али поштујем своје. Искрено, не импонује ми истрајност неких који би да ставе тачку једнакости између будистичких медитација и православног исихазма. Толеранција је битна, али не по цену жртвовања догмата. Ако некога нешто не занима, можемо да покушамо да му приближимо своје искуство. Ако немамо дар сведочења, онда ће и наша дела кроз ћутање проговорити ономе који жели да види. Никога, дакле, не треба вући за рукав. Нити нам је потребна агресија, нити аутодеструкција ако негде нисмо пожељни. Битно је не губити време тамо где га неко не цени, јер није пожељно „бацати бисера свињама“ како каже Христос.

  • Колико је пост релевантан за спасење?

И пост, и теологија, и свете Тајне, па чак и Сам Бог како каже св. Јован Дамаскин, врлине, све што држимо за неке узвишене идеале или вредности, па ето и овај тренутни политички чвор, може бити идолопоклонство ако се њиме маши суштина. Мени је дражи Христос који крши пост да би саблазнио фарисеје којима је била битнија само спољашња страна правила. Тиме, наравно, не апелујем да хришћани треба да крше пост, него да не мисле да њиме нешто велико чине или да се постом самим исцрпљује феноменологија вере. Нарочито сам алергичан на псеудотеологе и клирике који пост постављају као предусловну норму за причешће. По тој примитивној логици апостоли нису могли да се причесте без поста и исповести а причестили су се иако нису били ни крштени. Шта је онда релевантно за спасење? Ништа што је од човека. Само Бог спасава а Христос је Бог посредник између нас и Бога Оца.

  • Да ли је свако разумно закључивање исто што и осуђивање?

Није свака детекција нечијег промашаја аутоматски поистовећивање са злом. Похвално је конструктивно расуђивање. Које не одбацује другог чак и када одбацује мишљење другог. Не расуђивање ради расуђивања. Не само да би се тек тако о било чему или коме просуо исказ, став или запажање. Црно је црно. Бело је бело. Нијансе су нијансе. Не мора се увек неком ставу супротставити други став. Не мора се увек други критиковати или скретати пажња шта исказ другог имплицира. Не мора се у све проникнути и све оголити. Не рачунамо некад и на намерно прећутане мотиве другог. Некад нису све ствари двосмислене, тросмислене, или недостатне. Некад, једноставно, један исказ значи један исказ без указивања (асоцирања) на други (исти или различити) исказ. Немам проблем са појмовима, али имам проблем са људима који на све имају коментар дефинитивно. Мора неко заиста бити одвратно докон или заљубљен у себе да би се бавио другима сваким коментаром. Брзо се ту увиди да предњачи приговор а не расуђивање. Није, дакле, негативно да неко има расуђивање већ да не показује вољу за апсорбовањем или разумевањем другог. Али је фасцинантан експеримент који се увек покаже нелажним: када исти параметар скенирања примениш на коментатору настаје: побуна, хаос и вређање. Толико о смирењу и аргументима. У ери социјалних мрежа, други човек је десакрализован и презрен, јер се људи више не либе да понизе другог управо због болесне заљубљености у властито мишљење. Ипак, оно што ме највише брине јесу људи које вређа немир да се питају и преузму одговорност за своју егзистенцију. Они хоће неку седативну теологију само да не би морали да мисле и на другим нивоима постојања. Враћам се, примера ради, на зло са изборима. Нису неки људи политички острашћени већ су само острашћени а политике у њима нема. Вређа их све што им одузима мир. Хоће тај себичан мир и нема друге. Ако се вера укршта са тачком политике, њима је то издаја вере. Само да се неки нерв у њима не узврпољи, јер то само показује колико или мало вере имају или како перципирају Бога некако искључиво по замишљеним пројекцијама. Медији су им криви за свако извештавање. Лицемери, не требају вам медији да вас уче колико бедно живите, довољно је мало логике која није компромитована. Стидим се таквих хришћана. А Христос се итекако нервирао због глупих и тврдоглавих људи. Није штедео Свој мир, време и енергију. Христова детекција проблема није чак ни политички ни дипломатски интонирана. Назива ствари дрско и отворено какве заиста јесу. Ломи ствари и користи бич на једном месту. У Библији, али и у историји Цркве, имамо светих примера да су се и пророци дизали против лоше власти. Али ето, ми бисмо веру која не тражи акцију, веру коју некако посесивно користимо као медикамент да изнова самозаљубљено видамо само за себе и своје себичне ране. Недостаје перципирање једне здраве општости у којој други неће бити препрека и где ће заједничко добро бити главни императив без гажења оног поред себе.

  • Шта мислите о хришћанима којима рачуне плаћају родитељи, јер се они тобоже због своје „преподобности“ не сналазе са материјалним стварима?

Први пут чујем за овако нешто. Скандал! Сматрам да су такви људи изузетно незрели али и префригани. „Ко неће да ради – нека и не једе!“, каже апостол. Не може никоме властита вера да буде параван да се изговара да не ради. Префригано је да ти неко плаћа рачуне да би ти имао времена да развијаш своју духовност. Према неким изворима, апостол се бавио производњом шатора да би се издржавао. Христос је био дрводеља. Епископи су данас елита која не мора да засуче рукаве, јер има ко да ради за њих. Покојни патријарх Павле је ноћ проводио у поправци ствари и обуће својим људима. Није дозволио да га власт промени. Наравно, могао је да се бави већим стварима, али ако то занемаримо – ипак није био пасиван. У манастирима нешто не видех монахе да су били поштеђени физикалије. Дакле, ако такви људи постоје – опасно сам забринут за њихово духовно али и ментално здравље.

  • Колико младог свештенства фали и колико би било добро да се одједном рукоположи много младих, скорије дипломираних, можда и наивних али пуних ентузијазма и идеала? Јер верници стичу утисак да и ако се рукоположи неко млад, па као појединац упадне у „кошницу“, врло брзо буде удављен, то јест,  схвати да мора да се прилагоди ланцу?

Према неким последњим статистикама, тренутно само у Београду има око 50. кандидата који преко 10. година чекају да дођу на ред за рукоположење. Неумесно је да неке од њих са 40. год. постојања уче дечијим болестима да треба да се „лактају“ за певницом да би их патријарх запазио, јер неке, гле чуда, не запажа никако и када су најочитији. Поента приче је да нема референци по ком параметру се неко запошљава или добија чин. Звучи познато зар не? У држави имамо страначко запошљавање, а овде у Цркви форсирање људи које неко други уводи у стални радни однос. Ако служба зависи од једног патријарховог погледа – шта онда рећи. Има свештеника који су презрели за пензију, али се не повлаче да би и даље имали велика примања, док други свештеници желе да иду у пензију али им „надлежни“ то не дозвољавају из других разлога. Црква, такође и нажалост, није поштеђена монопола. Мислим да ту године нису толико битне, али је искуство у животу веома битно. Неко може бити генијалан теолог и одличан за певницом а да буде тотални неспособњаковић када су у питању животне перипетије. Тако су онда кандидати идиотизовани да осете и препознају живот другог као властити о којем треба да брину за Царство Небеско. Нажалост, било је већ таквих ситуација да неки млади свештеници добију парохију у којој једва чекају да понуде нешто ново и да осавремене етос Јеванђеља за нове генерације, али да га постојеће структуре једноставно угуше, јер им се не допада што им постојећу рутину руши неко ко је тек дошао на позицију. Углавном, колико сам био сведок, ако се не придружи утопији, под страхом од санкције или клевете код епископа, подлегне и сам притиску да се не сме издвајати, а то су веома тужне ствари. Са друге стране, веома је битно и какав је народ тамо где кандидат као новопочени свештеник дође. Не заборавимо да Христос у неким местима није могао припитомити и задобити људе због њихове тврдоглавности и неверја. Одскора ми се јавио нови страх који затичем у неким црквама, а то је да се литургија на неки начин „конфискује“ од неких лаика на уштрб свештеника као неко своје „приватно власништво“. Неко себи даје висок кредибилитет зато што је био донатор, а неко под сумњивим мотивима јер је „велики љубитељ теологије и Христа“, па мисли да је бунт мерило којим ће свештенике по сваку цену да научи памети ако се они само усуде да му дају неки безазлени савет. Дакле, за похвалу је ентузијазам, али за критику свака наивност која није издржала основе зрелости.

  • Да ли је промисао Божија нешто што нас унапред предодређује за ствари које чинимо? Да ли је можда Божији промисао по којој све функционише што је настало нешто тренутачно што нема предодређење човекове судбине, и колико је човекова слободна воља заправо довољна за тај одабир алтернатива и путева које нам је Господ дао као могућности напретка и уништења нашег живота? Сумирано у још краће питање: како утиче промисао Апсолута на нашу слободну вољу и колико је наша воља – наша?

Православна Црква је експлицитно против било каквог предодређења, предестинације, самим тим детерминизма слободне воље. Павле Евдокимов је имао једну провокативну мисао, говорећи о неком виду предодређења два бића која се воле. Мало ме то подсећа на филм „Агенти судбине“. Бог је изнад времена и простора. Оно што је за нас футур за Њега је презент. Ако раширимо руке и посматрамо кретање мрава од једне до друге руке, за мрава је то прошлост, садашњост и будућност, али из нашег угла ми мрава увек видимо из своје садашњости. Бог, дакле, унапред зна шта ће се десити, али не утиче на одлуку човека. Атеисти иду даље, па се осећају увређени, јер их лимитира Божије свезнање мислећи да то што зна њихову будућност аутоматски значи и атак или утицај на њихов живот. Неће бити. Промисао значи старање. Није акценат на томе како Бог постоји унутартројично, већ како се Његово деловање показује у односу према свету. Није, дакле, пасиван посматрач. Шта каже Христос: Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5; 17). Ипак, потребна је чувена синергија (сарадња између Божије и човечије слободе). Бог се не намеће. Ако наилази на наш одбитак у неком науму који је бољи за нас него што ми мислимо, онда тражи други начин да нам сугерише исти или други план. Не можемо ни да замислимо зилионе комбинација само једне слободне воље у том Промислу, а где су тек друге милијарде слобода људи под сводом небеским? Ипак, доста људи не осећа своју слободу, јер је препознају само као одсуство: другог, пореза, болести, проблема, итд. Колико сам срећан – тиме се мери слобода, а колико имам релационост са Богом – нема питања слободе уопште. Да сумирам: за Бога и Његову промисао нисмо слепе марионете, а наш Бог није Бог пакла који кажњава оне који одбијају Његову промисао. Нема привилегованих. Ко се одазвао на Његов глас – тај и улази у Његов Промисао.

  • Узимањем плода са дрвета познања добра и зла, човек је узео перцепцију добра и зла у своје руке. Самим тим себе одвојио од Творца, иако је написано да је Творац тај који прогања човека из Едена. Да ли је промисао самог Творца био да човек посегне за тим, јер је то дефиниција слободне воље, по чему смо боголики, или је то чисто људска слободна воља коју смо већ предходно поседовали па само применили тог трена у виду чистог егоизма? Творац не напушта творевину и то је јасно самим нашим постојањем, али моје питање је, водећи се речју religare одакле потиче реч религија, што значи поновно враћање: да ли је Господњи промисао био баш у томе да већ створивши биће склоно добру и злу да пусти да се зло вешто ухода у нас у виду искушења свакодневних, па трпљењем да оказујемо своју вредност пред бољим очима, у смислу правог “чистилишта“ још на овом свету који ми познајемо, или је нешто друго био Божији промисао, али је човек успео да разочара Господа својим непромишљеним делом и да Господ на крају није ни имао учешћа у промислу да ће до пада доћи?

Са прародитељском причом нико више није сигуран. Доста тога шкрипи. Човек је познао зло, али је писано и да је човек од тог момента сличан Богу јер зна шта је добро а шта зло. Дакле, у Богу нема два принципа (добро и зло, јер би онда био подвојен), а код човека јавља се исто сазнање, али тако да зло постаје носилац природе. Имамо пред собом проблем смрти а не етички проблем. Није човека зло одвојило од Творца већ одсуство покајања. Други оци говоре да би Адам свакако умро и да није прекршио заповест, јер не може створена природа из себе да црпи силе вечности. Нису прародитељи протерани из рајског врта, јер су тобоже увредили Бога (онда би Бог био сујетан јер није савршен ако га недостатак човека вређа) него да се њихово зло не би овековечило као трајно стање. Да не остану у смрти. Због чега и добијају одмах пророчко место да ће послати избавитеља који ће на главу змије стајати. Неки то место преводе као ознаку за Христа. Што би рекао мој фаворит међу професорима др Зоран Јелисавчић, људска слобода се морала некако покренути у акцију. Човек није могао остати на нивоу „златног папагаја“ – у кавезу и као неслободни имитатор. Он наводи да је заповест Божија да се једе са свих дрвета осим једнога налик човеку који пише на табли а говори ђацима да не гледају у таблу. Није, дакле, посреди егоцентризам, али има наивности где се егоманија јавља као последица убрзаног избора чији контекст је змија само распоредила у други ред речи како би завела и поставила други смисао. По другим ауторима, Бог је знао унапред да ће и пре стварања света бити одбијен од своје творевине, али без обзира на то ипак ствара свет. Зато се и каже на једном месту у Писму да је Христос „Јагње заклано од постања света“, јер је по тој логици или металогици ствари евидентно да Бог Син пре стварања света унапред припрема Себе за ту жртву. Јер, колико год да има знање да ће бити одбијен, опет из љубави ствара свет за све. Бог не жели климу као у филму „Еквилибриум“, стање света у којем људи не би познавали своја осећања и своју слободу. Ми можемо фигуративно рећи да свако зло са којим долазимо у сусрет може бити неки вид педагошког „чистилишта“ током живота, али можемо додати да испочетка то није био део плана Божијег да Га човек само кроз невољу тражи. Због човека Бог мења план спасења. „У зноју лица свог јешћеш хлеб“, када Бог каже Адаму – не односи се само на хлеб свакодневни, него и на хлеб теологије а најпре хлеб литургијски. Са муком сада тражимо да видимо Лице Господње. Не можемо говорити о Божијој разочараности, јер ако би ичим Бог био разочаран онда не би могао да буде Бог. Пазимо на антропоморфизме.

  • Да ли је човек унапред предодређен Божијим промислом шта ће човек да буде и шта ће чинити, у смислу да су нам сви кораци унапред пребројани или се односе на ПОСТХУМНИ одабир стада, да се тако изразим, према заслугама? Како по вама функционише Божија воља и промисао, јер често се збуњујем тражећи одговор на то. А то наравно осмишљава сав наш труд и дефиницију нас као јединке генерално.

Ово питање је сличног набоја као малопређашње. Одбројано је само оно што је закорачило ка Богу у сусрет. Али ако у Писму пише да је „свака влас косе на нашој глави избројана“, то не значи укидање слободе већ близину старања Божијег. Ово са постхумним контекстом бих преиначио у есхатолошки угао гледања да не застранимо у некој загробној теологији. Нема Божије изабраности која би укинула слободну вољу. Наравно, може се ту спекулисати. Дјеву Марију величамо не само зато што је дала људску форму Ономе Који пре ње беше, него и зато што је слободом могла одбити реч арх. Гаврила на чије обраћање зачиње а да то није урадила. Са друге стране, св. Јефрем Сирин је тумачио Христа на једном месту да је Јован Крститељ најмањи у Царству, јер је изабран од утробе матере за службу. Јефрем указује да Јованова слобода није била у првом кадру. Али реално могао је одбити мисију као и пророк Јона или колебљиви Мојсије. Дистинкција између воље и промисла може бити велика и никаква. Јер се тиче начина постојања и начина деловања Бога Тројице. Личности и енергије. Суштине и деловања. Ипак, једно је воља Божија а друго допуштење, али ако Бог шта допушта не значи да му је по вољи. Сигурно је, примера и шале ради, да Бог нема ништа против Вучића, али ако је Син већ узео желудац на Себе Својим оваплоћењем да му се исти преврће од његовог политиканства. Промисао се односи на одржавање света у постојању. На активност енергија у свету димензијама цркве. Сигурно је да постоје и друге промисли о којима ништа не знамо. Знамо да нисмо сами. Изабрано је само оно што је одазвано. Црква је као свемирски брод који се свакога часа спрема да полети и крене. Од нас зависи да ли ћемо стићи на тај лет. Не заборавимо да након васкрсења долази вазнесење. Сви ће васкрснути, али се неће сви вазнети. Не каже ли Христос да ће се „један узети а други оставити“? Није наивно. Заслуге, дакле, нису битне, јер спасава Христос, али ипак ће се у Последњи Дан гледати дела, мада ни причу о „лудим девојкама које осташе без уља“не треба потценити. Јер ко нема „достојно одело“ да седне за Трпезом Јагњетовом – то је онај ко за живота није стекао ни дела ни благодат.

 

 

 

 

 

 

Advertisements