Идеално не постоји! Само је Бог идеалан. Али, ако неко или нешто није идеално,  не значи да не може да буде поштено. 

Што пре рашчистимо то у својој глави, на време ћемо санирати многе штете и предухитрити многе ране.  Мање ћемо се разочаравати.  Мада је горе од разочарења – симптом равнодушности.  Јер глад за Идеалним – једно је,  а подражавање утољеног – друго је.  

Човек је до сржи покварен,  само то не сме себи да призна.  Част изузецима који нису од себе створили курве.  Или су имали велику срећу да се роде такви или још нису себе спознали. 

Заправо,  нигде већег светогрђа нема неголи на месту светиње.  Какав парадокс.  Јер смо и од себе сакрили своју подмуклост изговором вере и имитирањем светоотачког манира без осећања за време,  место и људе.  За државу у којој живимо. 

Покајнички и скрушени модел (преузет из монашког бонтона смирења) истиснуо је Бога.  Продали смо Христа за мале паре.  За глуму.  За репутацију вере коју нисмо достигли а пласирамо је као робу коју поседујемо по скупој цени. 

Синдром кланова је као киселина изгризао заједницу Бога и народа. Није реч само о поделама власти и новца,  довољно је да ти је неко близак по нарави а други непријатељ само зато што твом клану не припада. 

Битно је само шта ће село рећи.  Битно је да смо оправдани пред собом.  Битно је да црквени и политички естаблишмент гламурозно форсира беспрекорну функционалност.  „Нека други мисле о томе,  зашто бих себи желео ту одговорност да се питам?“. То је све што је остало од човека. Између лажи и заблуде. 

Која иронија…

Advertisements