• У расправама са верницима, чести аргументи су да је „Бог толико изнад нас да ми не можемо да Га разумемо“. Како онда ти исти верници могу да мисле да су правила која пишу у Библији тачна (а без доказа) као да знају шта Бог тражи заиста од њих?

Вера је дар. Познајући неке атеисте добре нарави схватам да они једноставно немају тај дар. Другима је даровано, али немају капацитет којим би ушли у полемику и апологетику. Реално, ништа ту хришћани нису слагали (довољно је мало се упознати са апофатичким дискурсом теологије), само је проблем ако се властито незнање, сирово и узалудно, оправдава искључиво тим аргументом „неразумевања Божијег“. Јер, постоји и катафатички искорак у којем ипак можемо донекле да разумемо Онога Кога не разумемо никако. Уосталом, и у традицији светоотачке мисли безброј пута је поновљено да су путеви Божији нама непознати. Није то одбацивање знања него сазнање да Бог има другачији начин деловања. Што се тиче Библије, није све у правилима. Христос је кршио правила свуда где је могао, али не ради неког анархичног бунта, него да би указао шта је примат суштине над формом, или неког смисла над обичајем, или неке истине над правилима.

  • Зашто се одређене ствари из Библије сматрају само причама са поруком, а неке друге верници схватају као истину?

Није саблажњиво рећи, али у Библији има одступања. Није непогрешива књига. Не смемо искључити ни неки вид „глувих телефона“ без обзира на добру вољу богонадахнутих писаца. Није Бог писао Библију, већ људи. Библија није књига која нам може дати научне одговоре. Има ту поред граматичких и историјских грешака када се одређени догађаји преклапају у време када се још нису догодили или се догодили у једно време а аутор их представља у другом времену. Па онда пророчке књиге које оно што још није дошло сведоче као присутно. У књигама С. З. има доста поучних прича. Нису то, дакле, историјске чињенице већ поучне приче. Постоје егзегете које се студиозно баве проучавањем оригинала, када је нешто написано и када је нешто као у књигама Н. З. додато накнадно. За хришћане Библија не заузима прво место већ богослужење – Литургија. Она се може читати приватно, али је императив Цркве да се унутар ње саме чита и тумачи. Светоотачка теологија ту није штедела себе. Александријска и Антиохијска школа су неговале два правца у тумачењу Писма: буквални и алегоријски. Друге егзегете су само успеле да обједине једну и другу школу на једном месту према одређеном контексту у Писму. Негде је потребно мало и личне логике, јер ако Христос каже да неко себи одсече руку или ископа око ако га оно саблажњава, сигурно је да не мисли о буквалном тумачењу.

  • Због чега је била потребна Исусова смрт?

Било је доста спекулација по том питању. Једни су говорили да ако је Бог свемогућан да је онда и могао спасити свет од смрти и без оваплоћења, са даљине. Други су ипак говорили да је спасење било немогуће јер је морао на Себе да узме природу Онај ко једини има власт над смрћу. Чувена синтеза о створеној и нествореној реалности. У другом аргументу, ипак, долази до благе пометње, јер се онда поставило питање колико је Бог слободан ако га свет који је Он створио на неки начин уцењује својим грехом да се оваплоти? Очигледно је да Он жели да се оваплоти без обзира на грех у свету. Да би до тога дошло без обзира да ли су прародитељи погрешили или не. Са друге стране, у Гетсиманском врту, пред Христово хапшење, као да у једном тренутку имамо призор да Исус тражи од Оца други вид спасења света, јер није равнодушан према смрти. Пазите, треба да умре Онај коме је смрт као Богу апсолутно несвојствена.

  • Да ли је уопште потребна Црква?

Да, али не као неки секташки и самодовољни гето изабраних обожавалаца лика и дела Божијег.

  • Да ли мислите да је у реду исмевање или критиковање религије у филму или некој другој уметности? 

Ко не уме да се нашали мало на свој рачун, није достојан да се назове хришћанином. Колико сам приметио код духовних горостаса, већина њих је имала изражајан смисао за хумор. Ипак, једно је ругање а друго критиковање. Можемо се ругати својој мегаломанији а не недостацима другог. Можемо критиковати институционализам Цркве али не и Цркву као место светиње.

  • Да ли теорија Великог Праска и идеја Постања из Библије морају да искључују једна другу?

Не морају. Али је поштено рећи да нико не зна како је свет настао јер нико није био очевидац. Јесте, ми верујемо да је Бог створио свет ни из чега, али немамо никакав научни доказ. Заправо, позиција хришћанина је дефинитивно лудачка: ми немамо апослутно никакав доказ. Замислите колико смо смешни некима? Верујемо у Христа као Бога а да Га никада нисмо видели; потом, верујемо да ћемо наследити Царство за које не знамо ни да ли постоји; и на крају, верујемо да ћемо васкрснути иако се то коси са емпиријским доказима да ако се шта распало не враћа се у живот уопште. Не сматрамо било какве научне теорије релевантним за спасење. Можда је претежније одредити се куда идемо а не само одакле долазимо. У хронологији Божијег стварања не можемо рећи да је Бог стварао свет нашим рачунањем времена. У Библији се помиње шест дана. Заборављамо оно апостолско да је „пред Богом један дан као хиљаду година а хиљаду година као један дан“. Што ће рећи да када је Бог стварао свет, нигде није журио са опредмећивањем самог света. Могао је, дакле, само једну траву да обликује вековима или коначну форму света да ствара милионима година пре него што ће први човек закорачити у његову сферу. Да ли сада ово апостолско одређење има везе са теоријом релативитета? Може бити али и не мора да значи.

  • Како ће Други Христов долазак променити концепт простора и времена какад сад познајемо?

„Што око не виде, и ухо не чу, и у људско срце не дође…“

  • Да ли Бог на било који начин има утицаја на природне катастрофе које се дешавају?

Лично сам ту мало скептик. Био сам непријатно изненађен пре пар година, када је била суша а друге године када је дошло до бујица и разних потопа, да су црквени великодостојници изашли у јавност са том причом неке Божије одмазде због наших грехова. Сличне ставове је заступао и вл. Николај Велимировић, али се могу наћи истоветне мисли и код других отаца Цркве. Пазите, која год природна катастрофа да се дешава, сумњам да Бог жели на тај начин да припитоми Своју творевину. Ако дође до цунамија, торнада, итд., и погину невини, јер има и мале деце, зар је то Божија воља? Да попут деце пострада неко због грехова које није ни стигао да почини? Природа има своје законитости. Можда су оне последица уласка смрти у свет, али то су сада њене законитости. За природу нема морала кога ће да убије и да не одговара за то. А да ли Бог може да утиче на природне непогоде? Може ако хоће, али да ли хоће све што може?

  • Научници из године у годину откривају све више настањивих планета. Какав је ваш став о овоме?

Нека иде како иде. Научно-фантастично је разматрање у ком смеру ће се улоге међу народима на тај начин поделити. Можда богаташи тада узурпирају повластице неког другог и бољег света у којем ће тражити свој приватни рај, док ће они сиромашни пропадати на Земљи у болестима и немаштини. Колико год настањивих планета да се појави, битно је да на свакој постоји Црква.

  • Често се води полемика око увођења смртне казне? Да ли човек има право да некоме прекрати живот због неког злочина?

Опширна прича. Када чујемо за неки монструозан злочин, углавном се и од неких свештеника може чути о „убиству из милосрђа“. Климав терен. Затим, ту је и издржавање злочинаца које плаћају грађани. По неким проценама, затвореници се боље хране од већине оних који уредно плаћају порез и полицију. Дискутабилно свакако. Нисам за смртну казну. Али да будем искрен, не знам ни како бих реаговао да неко повреди моју децу. Љубити непријатеље своје не значи благословити њихово насиље. Увек се сетим искуства једног оца негде у иностранству. Убица му је силовао и спалио ћерку. На суду сви су изнели највеће оптужбе. Када је дошао ред на оца, он се позвао на Христа. Опростио му је. И занимљиво је да је једино та реакција од стране оца успела да изазове лавину осећања код дотад равнодушног створа. Убица је почео да плаче. Не бих се залетао у процени неких ствари. Онда, имамо и проблем еутаназије. Убиства неког ко је на пример у страшним боловима или дуго у коми. Ту се био-етика отвара у новој диоптрији. Јер заговорник таквог приступа може бити и човек доброг срца који не жели да оптерећује своју породицу вегетирањем. Треба разликовати добровољну од присилне еутаназије. Наравно, Црква је експлицитно против било каквог облика еутаназије, али би се можда требало запитати да ли црквени естаблишмент може ноншалантно носити нечије ране на себи под лежерном паролом да се против Бога не сме ићи. Зар је свако осећање бола, које не зависи од слободне воље човека, аутоматски атак на Бога? И да ли је сваком човеку трпљење исто?

  • Како се постаје светац?

Нема правила. Није то таблета за решење главобоље или стисак „клика“ на тастатури. У питању је процес који тражи уподобљавање уз увек присутан ризик да нешто што се дуго година градило преко ноћи може да нестане у праху и пепелу. Мора човек да прође кроз многе кризе да би пустио корен на добром темељу. А опет нема гаранција да ако и нађе добру земљу за своје корење, да неће доћи непријатељ и почупати му све што је годинама брижно садио.

  • Да ли ђаво узрокује агресију у људима?

Лепо рече ко од светих пустињака да ће доћи време када ће људи правдати своје зло тако што ће ђавола оптуживати за зло које су сами учинили. Не, сами смо криви. Ко воли да се преждерава, да пијанчи, да се свађа, да ленствује, да развија патологију, итд., није то последица демонологије него људске слободне воље.

  • Зашто неки свештеници осуђују порочне људе? Можда баш они имају жељу да се промене и да дођу у Цркву? Зар за сваког човека на овом свету Црква не представља место где ће наћи уточиште?

Нисам приметио да свештеници осуђују било кога. Можда то неки од њих (а не сви!) раде насамо, али не јавно. Нисам приметио, такође, да има свештеника без неког порока, па је мало некоректно рећи да ако некоме смета нечији порок да је и он сам без удела. Између похлепног свештеника и неког пијанице, мале су дистанце, јер на оба фронта стоје различити пороци. Усуђујем се рећи да није сваки порок зло, али није ни добро, јер има порока који навикавају душу на добре ствари као и оних на зле. Сваки порок који утиче на психомоторне функције – од злога су. Али, поред опијата, зар мање утичу страсти на расуђивање које одређени порок потхрањује? Неко може живети „стрејт-културом“, а да и даље буде скот од човека. Мислим да иза вашег питања постоје неке предрасуде или непознавање мисије Цркве. Онај ко приступа Цркви треба да приступи као онај ко тражи Бога без обзира какав је неко свештеник. Црква јесте, дакле, уточиште али не такво у којој би се властите заблуде и недостаци одржали на снази.

  • Зашто Црква поставља нека небулозна правила?

Мора некако да контролише народ.

  • Зашто већина људи сматра чудацима оне који би се замонашили?

Зато што сами немају вере ни у најмањем, па им је чудно што и обичан лаик иде редовно на богослужења, док монаха гледају као некога ко је застранио а не пада им на ум да неко само једноставно пуно воли Бога. И то га толико воли да је спреман због Њега све да остави. Ипак, треба поменути да има и таквих „монаха“ који траже заједнице у којима би могли добро да се стационирају бекством од одређених проблема у свету. Лично, мало су ми мизерни умови који своје монаштво користе као платформу да напредују у некој епископској каријери. Јер иза таквог става не стоји љубав према Христу као модел већ љубав према власти.

  • Да ли сматрате да је наплаћивање услуга које Црква пружа нормална процедура?

Нормална док се не покаже ненормалном. Али веома ружно звучи чак и ово „услуге“ када кажете. Као да је посреди неко кафанско проституисање. Један мој ђак је изнео занимљив утопијски сценарио према којем би устројио поредак човечанства тако да новца нема уопште. Занимљиво је да је изнео једну скандалозну изјаву: када би се Црква решила новца, тек ту би се видело ко је прави верник а ко не. Јер, колико год деловало провокативно и нестварно – јесте тако.

  • Зашто сваки свештеник има свој ценовник?

Није „таксиметар“ проблем, већ ако неко на пређену километражу дода цифру која не одговара пређеном путу.

  • Како објашњавате то што свештеник има право на ступање у брачну заједницу а монах нема?

Увек се сетим апостола Петра који је имао своју ташту. Флоровском рецимо скидам капу, тај је десет година живео са својом таштом. Мени је то већи подвиг од ходања по води или од дизања мртвих. Дакле, апостола данас више нема а постављали су епископе свуда где су мисионарили и успостављали одјек Цркве. Епископи су се у почетку женили, али онда напрасно долази до преокрета. Успоставља се канон који постулира императив да неко може бити епископом само ако је пре тога био неожењен. Према неким изворима, ово је незрела поставка ствари, јер иако су мотиви у томе да је циљ безбрачног живота да се епископ више посвети ревности за Цркву, има прећутане корозије будући да ко није имао породицу да ли може знати како се домом управља. „Истинита мужевност се не показује у избору безбрачног живота; насупрот томе, награду у трци мужева задобија онај који је извежбао себе у преузимању дужности мужа и оца, и у надгледању домаћинства. Са друге стране, онај који нема породицу је са више страна неувежбан.“ (Ј. Мајендорф, „Брак“, Отачник, стр. 124, седма фуснота). Монах је изабрао другачији начин постојања јер се одриче више ствари, али велики проблем опстаје ако у монашком миљеу постоје „теломрсци“. У једном манастиру, где се се тобоже поштују свете тајне Цркве, био сам сведок како се једна од тајни, односно света тајна брака, у потпуности негира понашањем монаха и лаика као нешто дегутантно и недостојно Царства само зато што се двоје воле. Сигурно је да је ту закувао чорбу св. Августин још у петом веку учећи о томе како је секс и сексуални нагон грешан само зато што претпоставља да се сексуалним каналом преноси кривица првородног греха од Адама на његово потомство. Он је, дакле, сматрао да је сексуална веза чак и у законитом браку грешна. И управо због оваквих паћеничких ставова многима и данас пропадају бракови због монашког идеала који датира од Августина да муж и жена треба да живе као брат и сестра (Исти извор, стр. 70).

  • Сматрате ли праведним што на место свештеника може доћи неко ко није уложио много труда?

Не сматрам. Проблем је како да се то спречи, нарочито ако је кандидат већ постао свештеник? Ту нека ретроактивна реакција не постоји. Мени је занимљиво да Бог нема проблем са тим што ће некоме доделити благодат свештенства, али ми и даље није јасно како неко може са таквим избором да живи.

  • Шта бисте учинили по питању корумпираног дела Цркве?

Сви смо ми курве, само што то неко ради бесплатно а неко наплаћује своје услуге. Где је светиња угрожена – на ломачу. Наравно, не мислим стварно, али нека санкција мора да постоји. Мени је трагикомично да виновници неког злочина не скину мантију уопште. Добију само премештај у другу парохију или епархију а неки без проблема још добију и пензију као „казну“.

  • Да ли можемо протумачити као да је тежина грехова неких црквених великодостојника „много мања“ од наших грехова због њиховог положаја?

Нажалост, тако је. Могу учинити много већа зла или да са нама у истом греху стоје а да је „униформност“ оно што их чини „покривеним“. Можда то није увек правило, али има ту и оних релација да када се неко са неким познаје а да тај други има веће ингеренције – покрива другог. Разумео бих да је реч о покривању нечијих недостатака, у чему се и огледа хришћански императив да се воли и брине о другоме, али ако је посреди верификација нечијег зла само зато да не би сносио кривичну одговорност – онда је Пилатово прање руку мало дете за овакве ствари. Односно, тако се проблем не лечи него увећава. Ипак, било би лицемерно рећи да нема црквених великодостојника који нису свесни својих слабости и који не раде на себи.

  • Када би се ценовник Цркве смањио, да ли би одзив људи био већи?

Када би се људске предрасуде више смањиле а ревност према својој души повећала – био би већи одзив.

  • Ако је проповед Цркве базирана на томе да су материјалне ствари сувишне и да ништа од тога не носимо „горе“, како објашњавате баханалисање новцем који народ оставља у Цркви?

Пандорина кутија ће се једном отворити, али када сва зла буду изашла напоље биће касно и немогуће да се врате. Немам шта да кажем. Играње са ватром мора једном направити пожар. А када бахати људи почну да горе од своје похлепе брине ме само да се не запале са њима и догме. Јер због таквих се хули на Цркву и име Божије. Ја сам се уморио да црвеним од стида за зло које нисам учинио. Јер када год неко направи колапс, нама верницима лупају шамаре јер испада да поклањамо веру тамо где зло цвета.

 

 

 

 

 

 

Advertisements