Логично је, у чему ниси добар – не можеш далеко ни догурати. Било на нивоу личности, било на нивоу дарова, било на нивоу професије. И није нимало наивно рећи да у зависности од тога какав темперамент носиш такве ће се последице еманирати и на све са чиме и киме долазиш у додир. Мада то не мора бити правило. Јер, има и таквог парадокса да људи ниских личносних квалитета показују високе резултате на нивоу других делатности, док људи високих личносних вредности једноставно (и поред добре воље!) немају неки већи таленат да се у некој делатности продорније изразе. 

За Бога је битна и једна и друга страна медаље, јер прве могу искупити дела ако већ немају боље афинитете у саставу свога бића а друге може искупити добротољубље иако им дела (ни кривима, ни дужнима) посустају. Савршенство различитости почива у томе када се обе стране сусретну да једна другу надограде или помогну чинећи овај свет бољим местом макар на тренутак. Али, тај тренутак колико год био пролазан није узалудан, јер може имати одјек у Вечности која је расута пред Богом као неизмењива вредност и која исто тако (ни мање, ни више) може бити показатељ ко ће се настанити у Царству Божијем. 

Шта, дакле, спасава? Вера или дела? Врлина или грех? Таленат или каквоћа бића? Ни једно, ни друго. Спасава сусрет између две пропадљивости које имају могућност да се превазиђу уношењем у позицију другог једним болним али интимним разумевањем или да се сударе и одбију проклињући један другог што су уопште морали да дођу до краткотрајне тачке укрштања прикљештени искањем свега осим сусрета самог.

Ипак, само у првој солуцији можемо рећи да Бог спасава, јер једино у сусрету две добре воље, колико год девијантне биле, Бог може бити посредник и Спаситељ. Тамо где тог сусрета нема – Бог не може посредовати да не би испао насилник, јер не може да тера да се два идентитета воле ако само на своје одмеравајуће афинитете мисле. 

Advertisements