• Да ли везивање руку младенцима има неко посебно значење или то само означава заједницу у коју ступају?

Велики је знак питања да ли младенци уопште разумеју свету тајну брака којој приступају. Јер суштина брака није само у томе да се двоје венчају једно за друго већ једно и друго за Христа. Овај други угао сагледавања многима измиче, и бојим се да када би неко иоле мало озбиљније сагледао то питање, да можда не би ни ступао у црквени брак будући да мало ко позиционира себе као онога ко венчава себе за Христа.  Мајендорф има једно занимљиво дело „О браку“, али без обзира што се у питком маниру потрудио да приближи позицију брака од старозаветних  до новозаветних идеала, и да све то помало грчевито поткрепи веома добрим светоотачким моделима, стекао сам неки утисак великог промашаја након те књиге. Од толико тврдокорног инсистирања на браку и светим оцима, изгубила се суштина добро окована разним теолошким финесама. Пазите, образац брака углавном има полазну основу само у томе што је Христос прво чудо извео на свадби у Кани Галилејској. Али, нигде ту младенци нису у фокусу јеванђељске приче већ Христос. Овде Христос такорећи почиње са Својом мисијом. Скреће пажњу управо са брака на догађај онога што ће Он тек успоставити. Указује на Себе а не на брак. У Његовом дијалогу са Богородицом Маријом видимо да Марија брине за развој прославе док Он уопште не размишља у тим границама. Могао је Он, дакле, хипотетички, гостовати и на некој другој прослави, вашару, итд., па би се данас можда и од тога стварао неки теолошки систем или пак нека богослужбена церемонија. Не заборавимо да је и крст био символ срамоте којој Он даје другачији набој. Да није пострадао онда него данас, можда не би крст био символ светости него неки други образац који би указао на који је начин Богочовек умро а ми се онда не бисмо закрштавали. Дакле, младенци треба да знају у коју заједницу ступају, а то је заједница Бога и народа – Црква, Невеста Христова. А да света тајна брака није једнодимензионална или толико света да је непропадљива, треба увидети да је велики број разведених свештеника. Пазите, не може Свети Дух деловати тамо где нема љубави. Не може се у браку без љубави живети а света тајна брака промовисати.

  • Ако неко због неког разлога изгуби веру у Бога, да ли се та вера може обновити?

Не треба бити искључив. Може се десити. Апостол је генијалан са оним да пазимо ми који мислимо да стојимо. Ево, примера ради, мени је лако да сведочим Бога у време мира и здравља, и његову благодат мада мало теже у време немира и болести, али ко ми гарантује да не бих негде похулио да ме неко веће зло не снађе? Морам пазити на себе да управо ту „будућу могућност“ на време предухитрим ако је могуће. Било је људи који су лако губили веру када би их након две до три деценије снашла нека изненадна болест или тешка трагедија. Наравно, то не значи да су они за Бога мртви. Шта ако некоме и нека болест биохемијског карактера нивелише водостај вере? Није наивно. Можда би он веровао да га неки психолошки фактор не лимитира да расуђује као слободно биће. Ако пођемо само од тога како хормони утичу на расположење, шта тек онда овде рећи? Сећам се примера једног мог познаника, отац му се петљао са мафијом и када није имао пара да врати дуг – заложио је властитог сина. На крају, син га се одрекао, мафија је наплатила своје, а он се театрално одрекао вере и Цркве јер му Бог није помогао да врати дугове. Дакле, није себе ни за милиметар довео у питање да ли није он негде погрешио. Вера се увек може обновити јер је неугасив њен базични стожер која је Сама Тројица. Али, ако човек не жели да потпаљује своју веру, онда му ту нико не може помоћи. За себе могу рећи да спадам у ред маловерних, јер тек када одем на Литургију доживљавам потпаљивање које превазилази веру и постаје реално искуство, односно, тек из перспективе цркве видим колико је моја вера мала.

  • Да ли свештеник може да одустане од своје службе?

Може, исто као и монах, само што треба разликовати да бити монах није исто што и свештенички чин имати. Можемо да кажемо да је монах заправо лаик другог реда који је изабрао другачије да живи у овоме свету. Друго је то ако монах накнадно постане јеромонах, итд. Шта знам. Ако је неко направио неки колапс, било би коректно да се и сам повуче. Црква већ има своје црквене судове и ингеренције у случају да се виновник неког зла оглуши о санкције. Ипак, мене више брине нека страховлада међу клирицима. Неки иду толико далеко да заговарају и епископоцентричну еклисиологију (Зизјулас, Игњатије Богоносац, итд.) али не јер толико воле Цркву него да не би добили „шут-карту“ са одређене позиције. Пазите, радије бих спавао на клупи и јео из контејнера него да над главом имам бахатог епископа који мисли да може да се игра тоталитаризма са верницима. Сећам се једног епископа који је „из љубави“ волео да удара људе или да им забада жезло у ноге. Сећам се и великог страха међу „поданицима“. Али и људи су негде курве, у почетку им све смета, а када епископ одреши кесу, онда га хвале на сва уста. Ако, дакле, свештеник жели да одустане од своје службе, може осим ако га Бог као пророка Јону изнова не врати на службу коју је мислио да ескивира.

  • Ко је створио Бога ако је Он створио нас?

Бога нико није створио него одувек има постојање. Зато кажемо да је Бог нестворен, али не јер нема постојање, него Он будући Узрочником свега једино Њега Самог нико не узрокује. Буни нас мишљење ограничено простор-временом јер на тај начин (фрагментарно) доносимо закључке. Не можемо било каквим математичким параметром да одређујемо старост Божију. Он нема годиште, или годину производње. Тешко је уопште замислити да некада није било ни свемира него да је била Сама Тројица. А опет ако кажемо „била“ уводимо прошло време у Бога који не трпи никакво време. Зато се каже да је Бог Алфа и Омега. Ми смо негде између „зиповани“ разним фрустрацијама или простор-временским поимањем и доживљајем стварности. Има код неког светог оца једна лепа мисао која указује да без обзира што имамо почетак постојања сједињење са Богом чини да постајући боговима по благодати постајемо на неки начин у Богу и ми сами „беспочетни“.

  • Зашто се сви причешћују из једне кашике?

Јер је Један Христос. Немамо два или више Христа па да сад сваком понаособ дајемо различиту кашику. Искрено, мало ме и неки људи шокирају, чак и они веома поодмаклих година. Показују гадљивост. Они би хтели причешће, али да они понесу своју кашику од куће. Црни хумор. Као превентиве ради, да се не заразе. Један свештеник ми се поверио да се причешћивао после једног парохијана за којег је знао са исповести да болује од сиде. Није дакле имао проблем са вером. Колико статистике показују никада се нико није заразио од те кашичице. А било је и омладинаца који су ишли још даље, па од свог чистунства и гадљивости нису ни хтели да прогутају причешће него би га пљували испред цркве. Овоме сам био сведок. Никада, дакле, нисам ишао том логиком да мерим какви су људи који се причешћују пре мене. Ако нам је нечија болест препрека да се причестимо, онда ми већу веру полажемо у болест неголи у Бога.

  • Зашто Црква има одређено радно време? Могли би свештеници више да раде са обзиром колико су плаћени?

Као драгстор? Све има своје време. „Не стављај жвале волу који врше“ јер он већ ради довољно. Колико свештеници раде – они најбоље знају. Није лако по снегу и ветру служити опело. Или обилазити своје парохијане по киши и олуји. Не користе сви аутомобиле. Слажем се да ако је ко преплаћен да треба више и да служи народу. Све остало су крајности. Мало је бесмислена оптужба. Сличну критику добијају просветари. Испада да ништа не раде током целе године. Волео бих критизере да видим да само једну недељу раде као свештеници и просветни радници. А такве произвољности долазе од људи који су добро живели у Титово време, а сада би нама да држе предавања када ми њихове дугове враћамо.

  • Шта може да украде свештеник?

Нечију душу. Ако је наведе на зло или ако је наведе на Христа.

  • Да ли Богу требају паре које остављамо у Цркви?

Прича о „кешоловцу“ постаје дегутантна. Не. Можемо бити још радикалнији па се позвати на библијске цитате који говоре да Бог не живи у рукотвореним храмовима, али тако можемо доћи у секташки ризик да нам Цркве онда нису потребне. Новац који остављамо треба да је на добровољној бази. Ако је по слободи – зашто онда неко ропће? Ако није – не мора ни да остави. Бог није тврдица да ускрати благодат ономе који не оставља прилог, али је ипак фасцинантно да је некима Христос после исцељења указивао да не Њему (као што би данас свештеници тражили) него да по Мојсијевом закону оставе прилог у Цркви. Новац у Цркви пролази кроз воденицу благајника. Одатле се даље врши расподела на потребе свештеника, удовица, сиромашних, итд. Шта он заиста пријављује у књигама где се води евиденција, нико нема увид. Не требају, дакле, Богу паре, нити је Он створио новац, али је свестан да њиме можемо помоћи другима који су у невољи. Уосталом, увек се понављам на исти начин: Христос је плаћао порез, није улазио у философске полемике о логосу новца или сматрао да га новац није достојан, нити покретао активистичке скупове који би радили на прерасподели добара или смањењу пореза.

  • Зашто људи бирају да се изолују од света и живе сами?

Причате о монаштву. Монаштва до 4. века није било. Јавља се као покушај очувања вере и следовања Христовом идеалу која Миланским едиктом постаје мало компромитована. Можда неке назнаке можемо тражити у ономе: „Када бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато мрзи на вас свет. “ Али ми и даље живимо у свету. Сигурно је да је монаштво подражавало Христово повлачење у осаму и пустињу, али не ради неког себичног достизања мира него да би као што је Син у осами тражио Оца тако и они који Христа прате у осами тражили и Њега и Оца. Мислим да ово питање које сте поставили није дато свакоме. Мора неко лудачки бити заљубљен у Христа да би увидео сву пролазност света. Тада је изолација тотално небитна као састав самог питања. Битно је да схватимо да је монаштво родило велике духовне ауторитете и да нико није бежао од света (бежањем од неке одговорности) него су улазили у страшне борбе са својом природом и силама таме. Борили су се за нас у свету, али мало ко полази од ове логике. Можда бисмо мало другачије почели да вреднујемо неке ствари када бисмо полазили од става да захваљујући нечијим молитвама данас смо ту где јесмо.

  • Како се Црква бори са притисцима јавности да паре троше на луксузан живот?

Узврати по коју пацку па настави даље.

  • Зашто се приступ Цркви на Светој Гори значајно разликује од приступа Цркви у Србији?

Нема разлике. Разлику стварају људи а не Бог који на исти начин координира на обе тачке постојања у свакој се показујући као целовит и Један.

  • Како Црква гледа на свештенике који гостују на телевизији а јавно говоре о томе да су били жртве сексуалног насиља?

Искрено, не знам ниједног. Наравно то не значи да их нема. Не знам. Тешка прича. Треба бити храбар да би јавно говорио о томе. Мислим да врх цркве више окупира да ли неки свештеник наступа јавно у супротности са ставом „владајуће коалиције“ на самом врху.

  • Да ли свештеници морају да носе браду?

Не морају. Не постоји нека дубља теологија браде. Неки су покушали да укажу на символизам мудрости, али како онда то да без мудрости живе? Други на физичко подражавање Христу, али што онда не уподобише себе Христу по Духу а не по бради?

  • Да ли је одлажење у Цркву на силу грех?

Ако је посреди малтретирање другог – јесте. Децу треба васпитавати, не дресирати. Говорити, а не кињити. Објашњавати, а не наметати кривицу. Али не заборавимо и други угао посматрања за нас које не мора неко на силу да вуче у Цркву. Ако се Царство Небеско на силу узима, како вели Христос, то значи да и ми морамо по цену наше инертности и мрзовоље да покажемо напор, привидну усиљеност, док се она не преиначи у добровољност и добропознање какву духовну корист имамо од учешћа у богослужбеној стварности Цркве.

  • Колико је важна скромност свештених лица?

Неким људима је тешко угодити. Колико год свештеник био идеалан, увек ће се наћи неко да смањује или оспорава публицитет такве личности. Ако ту нема озлојеђеног критизерства већ конструктивне критике, онда зло и није толико велико – да се не би десило да било ко високо мисли о себи. Ипак, свештеник је неко ко даје одређену слику о Богу, узор, очекује се због позиције његове службе. Али и народ треба да прихвати да различитост ставова од стране свештеника не подразумева аутоматски урушавање вере или презир према њима само зато што не мисле исто о некој ствари.

  • По чему се разликују освештане и неосвештане свеће?

Свећа нема теологију. Једноставно није вековима било електрике. Сетимо се само гоњења Цркве у прва три века док се литургија служила по катакомбама. Морао је да постоји осветљавајући елемент јер се није могло у мраку служити. Није посреди нека света декорација мистичног аспекта воска. Онда упадемо у баналност. Што се мене тиче, и данас принесена електрика може да има исту тежину. Куповином свећа помажете своју парохијску цркву. То је све. Док оне изван Цркве не иду у буџет Цркве. То је све. Мене више брине својеврсни будистички темперамент. Наиме, будисти имају неки кодекс да пишу своје молитве на папире а онда их каче на ветрењаче. Тако се молитве саме моле док они извршавају друге радне задатке. Негде смо и ми ту слични њима. Мислимо да је битно да ли палимо свеће „горе за живе“ или „доле за мртве“ мислећи да када их упалимо можемо да идемо јер ће се сада свеће молити уместо нас. Ако уопште постоји неки симболизам свећа, и то само метафорично, онда је у томе да пламен треба да подсети на наше молитвено заузимање. А ово „горе“ или „доле“ постаје тотално ирелевантно.

  • Да ли зарађујемо веће спасење помагањем сиротињи испред Цркве или не?

То је питање за Бога. Треба помогати ко колико може. Не можеш можда у једном дану дати десеторици, али подај једноме и биће довољно. Не треба испитивати ко је пред нама. Али не треба бити ни наиван. Јер грех је помагати пијаници да остане у пијанству ако за то скупља прилог. Или му даш да једе а он оде и купи нешто друго. Искрено, негде сам мало уплашен, јер осим што сам био сведок да се и просјаци испред цркве између себе тлаче за „радно место“ (као други им угрожава „посао“), толико ме негде брине њихова међусобна умреженост до бизнис-перфекције. Они тачно знају на ком месту у Београду могу имати добру зараду. Имају мобилне телефоне. Као да је некима од њих испод части да раде, али да не судим. Највише ме брину они који просе са малом децом. Пазите, отац сам двоје деце. Немогуће је да мала деца преспавају по цео дан у рукама просјака. Сигурно је да их нечиме омамљују. У том случају, хришћански је не уделити новац него пријавити надлежним службама евентуалну сумњу. Јер све то оставља трауме по дете које је тек ушло у постојање. А ако смо ми пасивни, или донирамо такве просјаке, онда учествујемо у туђем злу.

  • Да ли нас Бог некада ставља на искушења да би научили нешто из тога?

Бог никога не куша него свакога сопствена жудња куша и мами, каже апостол. Да ли ћемо нешто научити из својих падова, није до Бога, већ до нас. Ако се животиња једном опече на ватри, она се више на то жариште не враћа. Човек, који је обдарен већим разумом и слободом, показује већу бесловесност јер ако се опече и милион пута, он и даље враћа руку у ватру.

  • Да ли си грешан ако Цркву не посећујеш довољно?

Грех једни преводе као промашај циља, као на пример када промашиш целу табелу у „пикаду“, или када на некој трци трчиш поред пута па се то не вреднује. Други преводе као прекршај моралних норми. Трећи као смртност природе. Ми смо као батерија за мобилни уређај. Једном се морамо потрошити ако се не враћамо на пуњач. Црква је одличан пуњач са бесплатном „вајфај“ зоном благодатног домета. Ако, дакле, не идемо у Цркву довољно, онда и не постајемо бесмртни довољно. Губимо „конекцију“ са Једино Светим. Јер Један је Који чисти, освећује и обесмрћује чинећи да грех више нема постојање. Човек не може а да не осети то „брисање прашине“ од стране Христа. Ко нас онда сме каменовати за било шта, ако је Он опростио?

  • Да ли постоје докази да Бог постоји?

Свакоме је властита вера доказ јер Бог није слагао да ко куца налази. Научном методологијом која се базира на законитостима овога света (а све оне опет врхуне у смрти) немогуће је „доказивати“ Онога Ко није од овога света. Овострано се доказује овостраним, а онострано – оностраним. „Вера је потврда ствари невидљивих!“, каже апостол. У почетку ме је ово тумачење нервирало, али сада видим да је овај став до перфекције аутентично изражено искуство.

  • Да ли се сваки грех може опростити без обзира колико је пута почињен?

Класичан аскетски и пастирски шаблон је да ако је шта окајано – нема повратка на исту бљувотину. Мислим да то није баш искрено тумачење. Ми смо најсавршенија бића променљивости. Ништа у нама није постојано. Чак и када се вежемо за Христа – ми захваљујући Њему увиђамо читаве тајфуне који се збивају у нама. Христос каже да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. А ако се држимо оног „7 х 77“ онда је евидентно да у чему се понављамо да смо и даље слаби. Не значи да је наше покајање претходно било неискрено, него да смо се нашли пред новим изазовом слободе у којој нисмо положили тест хришћанске доследности и благодатне зрелости. Посматрам људске реакције. Доста је њих опетерећено неком грехоцентричном теологијом у којој је Бог апсолутно недоступан. То је погрешно. Сами себи намећемо притисак. Веровати у Бога не значи изнова потпаљивати своју кривицу. То је онда неко мучно стање. Тама и шкргут зуба. Веровати у Бога значи изнова потпаљивати своју љубав према Њему када год крене да се гаси. Стајати у себи пред Њим као пред најинтимнијим пријатељем који нас ничиме не угрожава. Али је занимљиво да када год направимо неко зло, одмах са Њим стварамо дистанцу. У време врлине знамо Га као Оца, а у време греха као Судију. Дакле, ми уводимо хаос, јер Он се не умањује као Љубав ни када у добру, ни када у злу лежимо. Наше зло у нама чини да према Њему променимо перцепцију. Адам 21. века се још увек на исти начин крије од Бога када почини неко зло, и ако кајања нема, други је крив, или ако стида нема, Каин 21. века жели да се расправља са Богом.

  • Да ли се десило у последње време да се Бог јавио неком?

Мобилним? Тешко. Свима који долазе на Литургију? Несумњиво.

  • Који је разлог толике промене у погледу данашњег свештеника и свештеника из ранијих времена?

Негде суде наша превелика очекивања, а негде предрасуде. Обе сфере пресуђују лику и делу другог. Био тај други свештеник или не. Времена се мењају. Етика није иста данас као пре 100 година. Да вас данас виде људи од пре 100 година, саблазнили би се како се облачите, понашате, коју технологију, комуникацију и манире користите. Свет иде напред. Остаје само проблем у којим стварима се треба прилагођавати, а које одбацивати. Када погледате шта нам је све доступно, нису ту само клирици на испиту. Ми смо негде заборавили да се радујемо. Када смо били мала деца, чекао си на један цртани филм од пет минута цео дан и радовао се. Данас деца имају цртане филмове 24 часа и ништа их не стимулише да се радују. Некада си живео за добар филм на који си месецима чекао. Данас од зилион филмова не стижеш више ништа ни да апсорбујеш. Тако је и у другим стварима – превише поклона уништава могућност да се роди захвалност у човеку. Поредак богослужења је, дакле, исти, али ако ће неко читати молитве преко таблета или преко књиге – његова је ствар. Ништа није зло само по себи. Зло настаје од начина употребе. Ми више волимо да идеализујемо прошла времена као безгрешна, а заборављамо да је свако време имало своја трења. Ипак, понављам, технолошки смо изузетно напредовали, али изнутра смо и даље остали примитивни.

  • Да ли је могуће да данашња неправда међу људима и политика могу бити у стању да поруше све вредности, укључујући и вредност Цркве?

Могу. Срушене су. Сада сви треба да засучемо рукаве па да свако чисти своје двориште. Не можемо стално јадиковати. Тако се ништа не решава. Прошлост се идеализује, будућност остаје неизвесна а садашњост се зомбира. Не може тако. Ако на неке ствари или људе не можемо да утичемо, онда својим примером чинимо прогрес тамо где можемо да утичемо. Политика је курва а Црква мора да пази да не одлази често у јавну кућу.

  • Да ли свештеници преувеличавају своје место и мање цене оне који су на неки начин „испод“ њих?

Шмеман је одлично писао о проблематици клерикализма. Још увек не могу да верујем да након толико година саплићемо себе на исте перипетије. Проблем клерикализма је проблем поседовања моћи. Моћ се код Шмемана иронично поистовећује са даром Духа Светога иако није он први већ апостол јасно разликовао да сви имају Духа Светога али да немају сви исту службу. Клерикализам занемарује улогу Духа Светога код „обичних“ људи и позиционира себе у категоријама власти „над“ обичним смртницима. Шмеман овде прозива не само клирике, већ и епископе и кандидате за клир. Свуда где постоји униформност и овлашћеност да се неко други руководи, да се контролише народ или управља светим тајнама по сопственом „ћефу“ – Шмеман назива клерикализмом. Свуда где се ускраћује светост другима људима  – клерикализам опет. А да врхунац буде већи, Шмеман саму појаву клерикализма назива негацијом Тела Христовог које се парадоксално догађа у Самом Телу Христовом. Указује да постоји нешто неприродно у томе да се љубитељ такве моћи, којег он назива саркастично „господарем сакралности“, супротставља људима који немају такву моћ „која је само њему дата“. Он са страхом запажа да постоје свештеници који су заиста заљубљени у своју моћ и своју светост, да воле то издвајање од народа и још горе – да се осећају да су „изнад“ обичног народа. И све се то догађа јер је занемарено од самих свештеника да је Један Дух Који освећује али да свако има своју службу. Дакле, решење проблема је у томе да нема потребе за трењем чија служба је већа, и да ли неко има или нема мантију, већ да сви, и свештеници и народ, имају Духа Светога и да свако свој дар треба да развија у смеру изграђивања а не разграђивања Цркве. Ипак, бојим се да не само народ, него да ни сами свештеници немају довољно јасну овакву свест, а некад стичем непријатан утисак да свештеници и не желе да народ има овакву свест. Више пута сам пао у искушење да препознатим клерикалистима одбрусим. Неки су били свештеномонаси и сметало им је да се народ било шта детаљније упознаје са типиком и богословљем, а други, парохијски свештеници, нису скривали свој клерикализам, јер су себе поистоветили са влашћу која им је дата. Као да не разумеју да имати Духа Светога не значи да си кербер, чувар пакла, већ чувар ближњега за Царство које ти је предато на управу. Уосталом, нико није носилац Духа тако као да Сам Дух нема своју вољу па да неки мантијаш може са Њим да ради како му се хоће.

  • Да ли се уважавају критички ставови свештеника и да ли су они престроги?

Зависи о чему говоре и на чему се базирају.

  • Како људима вратити интересовање за веру и Цркву?

Не може нико да глуми кловна или дежурног аниматора. Данас се вероучитељи убише да младима врате то интересовање. На њих је пало да раде и свештенички посао за који нису плаћени али га из љубави чине. И ови што вуку за рукаве своје духовнике за сваку ситницу греше. Једноставно, свако треба да дозволи да „семе горушично“ у њему добије прилику да израсте. Наше је заливање и неговање а Бог ће дати семе и узрастање. Ако је ко индиферентан, ту ни ходање по води неће помоћи. Не заборавимо да Христос у неким местима није могао да учини чудеса не јер није имао силе, него јер у Њега нису имали вере.

  • Позиција Цркве у будућности? Какви су планови СПЦ? 

Утопија.

  • Какво је мишљење Цркве о подацима да је све више атеиста?

Према попису становништва нешто не бих рекао да има пуно атеиста. Наравно, попис није меродаван јер већина анкетираних и не иде у цркву чак и ако се декларишу као хришћани. Већина атеиста и не зна да су агностички настројени, јер прави атеиста одбацује било какав појам о Богу (не бори се против идеје о Богу јер ни идеја за њега не постоји), док агностици прихватају став хришћана да би веровали у Бога да има доказа за то. Не бих се сложио са неким теолозима који одбацивање идеје да Бог постоји аутоматски значи негативан однос према религији. Искрено, не брину ме атеисти, има добрих и злих људи међу хришћанима, као и добрих и злих међу атеистима. Више ме брину „хришћански атеисти“. Они који не знају Ко је Бог којег исповедају и којем се моле а којег неретко фанатично бране. Један мој професор је то давно лепо рекао: „Срби ће погинути за Свето Писмо али га неће прочитати ниједном!“. Зато похваљујем ревност атеиста. Јер пазите, они ће прочитати целу Библију да би оспорили хришћанске аргументе, али зато Хришћани неће да отворе бар Јеванђеље да би имали припремну реч када дебата добије крила, или макар ради себе.

 

 

 

 

 

Advertisements