Христос се нервирао због људи. Немојмо ни ми давати својим нервозама сувише на значају осим ако је основано. Наша вера није бенседин али није ни нирвана да глумимо недодирљивост. Јер сујетан се може бити и када си непробојан а не само пробојан. Христос није носио неки апофатички панцир да би штедео Себе. Богочовек се нервирао. Како је то само у супротности са многим религијама или психолошким службама које заговарају седативну теологију или приступ човеку. Наравно, Христос није био неуротик – да не хулимо! – али није био ни Бог коматозе. Дозвољавао је Себи да Га обузму емоције. Као што рече апостол: гневећи се не грешите. Опет парадокс! Јер није циљ наше вере обамрлост и нирвана него акција и благодат без обзира на мало конфликта. Нисмо мумије него људи. Али јесте битно шта је мотив узнемирености у нама јер није сваки немир од Бога, али да парадокс буде већи – није ни против Бога. Тако бисмо могли разумети оне себичњаке који штедећи свој мир и енергију не желе да ревнују за већа добра у Духу Светоме или да некоме помогну када је најкритичније. 

Advertisements