• Чиме се треба управљати, и шта треба да нам буде приоритет на путу духовног развоја? Вера и дужности према цркви или људима којима је потребна наша помоћ?

Можда је фундаменталније питање „киме“ а не „чиме“. Све што почиње са „чиме“ подразумева уздање у све што одсеца живу стварност другог бића. Списак приоритета је велики, али све зависи ко какве апетите и амбиције има. Треба разликовати духовно усавршавање од усавршавања у Духу Светоме, јер нам некако промиче да духовност (са малим „д“) увек посматрамо некако индивидуалистички и самодовољно, док Духовност (са великим „Д“) увек више посматрамо идеолошки или институционално без јасне распознаје да је акценат на реалном присуству Бога Тројичног (да не апсолутизујемо само једну Личност, овде Духа Светога, на уштрб Друге Две Личности). Дакле, стицање благодатног темперамента и партиципирање Царства сада и овде путем Литургије би могле бити основа доброг темеља за духовни развој. Веру и дужности према Цркви као и према људима не треба посматрати подвојеном диоптријом као да је посреди трење кланова. Потребно је једно, али да не истисне ни друго. Чини ми се да су се апостол Петар и Павле мало кошкали око тога шта је већи приоритет: да ли вера или дела? Богу – Божије, човеку – човечије. Једно и друго. Нема навијачког дриблања. Друго је питање да ли су посреди неке „техничке сметње“ омеђене временом, простором и обавезама. Јесте, приоритет је богослужење, али ако је некоме преко потребна помоћ, верујем да Богу не би сметало да неко чак прекине своје богослужење ради другог. Ово је наравно ексцентричан пример. Има негде у историји за неког епископа случај да је једном приликом напустио Литургију, јер му се народ почео тискати испред Цркве да би могли да причају. Он није желео да служи док сви не уђу поново у Цркву. Волео бих видети данашње епископе да тако ураде барем у време када Литургије нема, да изађу међу народ и покажу „сретење“ и на другачији начин.

  • Замислимо дан када нам је слава. Треба да спремимо јела за госте, имамо обавезе према њима, а црква налаже да се тај дан не ради ништа. Међутим, неко од људи које познајемо нас замоли за помоћ, да помогнемо и учинимо богоугодно дело. Да ли треба да то одбијемо или да прихватимо радосног срца што можемо да некоме помогнемо?

Нажалост, велика се циркусијада диже око држања обичаја у вези крсних слава. То „не радити ништа“ је апсурдно од дана када је то неко уопште смислио као изговор. И онај ко спрема славу и онај који координира са гостима заправо цркавају од рада. Зато долазе и до већег греха да једва чекају да гости оду како би се мало одморили. Не знам чему толико помпе око крсне славе? Ако је некоме стресно нека лимитира своје капацитете. Нека се ограничи само на своју породицу. Боље је да не слави уопште неголи да живи за одлазак гостију. Да је срећа да увидимо величину нашег православља, другачије бисмо мерили стварност. Лако је нахранити и напити пријатеље. Хришћански идеал је много провокативнији: треба нахранити и напити сиромашне. Да скандал буде већи: непријатеље. Сугеришем да не само што је похвално напустити крснославску трпезу ради помоћи другоме, него и да сопствену трпезу треба поделити са неким ко нема ништа и ко нам је апсолутни странац. Можда не можемо свакога позвати у свој дом, јер су зла времена и велика је стопа криминалитета, али можемо просјацима однети барем четвртину спремљене хране коју бисмо иначе послужили на столу. Данас смо у позицији да истичемо форму на уштрб суштине. Заправо, није нас много брига о каквим славама се ради. Једне године сам био присутан на слави у једној вароши, а гости су дошли до стадијума да су не само светост, него и реални историјат личности коју празнују демантовали да је икада постојала. Ако Христос истиче меру Суда у Јеванђељу да ће по томе колико смо помогли другима бити у првом кадру, не видимо у том опису да ће крснославски бонтони, па чак ни литургијска богослужења бити камен спотицања за самог Бога када некоме затреба помоћ. Један свети старац је лепо саветовао народ: ако има стреса око домаћинства, нека барем један члан породице оде на литургију да донесе благослов онима који имају друге обавезе. А верујем ни да Бог није ограничен, па да сад гости једног бахатог човека на литургији а неког другог који одваја своје време и енергију за некога а није дошао у цркву – тобоже не жели да позна.

  • Да ли мука може бити заправо благослов? Ово је нешто до чега сам дошао у размишљању па бих вас замолио за коментар око тога, да ли се то слаже са учењем по Христу или не? Оно што нас ставља у муку, није дело зла као што обично мислимо. То је дело добра. Јер нас то добро кроз ту муку учи. Учи нас највише о себи, о животу и о другима. Кроз то сазревамо и даје нам прилику да освестимо ствари о себи кроз оно што пролазимо, да ценимо више ствари, да их боље доживљавамо, да сам живот живимо другачије. Мука је заправо, бићу довољно храбар да то кажем, благослов.

Велика уметничка дела су долазила на овај свет кроз воденицу страдања. Страдање је многе терало или на безнађе и стагнацију или на надоградњу и осмишљавање. Чини ми се да неког трећег пута нема. „Или јеси или ниси лав!“. Међутим, ако се држимо догматске оштрице, која је изузетно прецизна, само страдање нема упориште у Боготројичном начину постојања. Бог пребива у апофатичком блаженству и еманира Свој одмор за све уморне једнако. По Христовом расположењу видимо да Он није баш тако апофатички недодирљив. Нервира се много пута на људску тврдоглавост и бестидност. Некада су му речи и дела веома „неумесна“ за једног Бога. Говоримо о Богочовеку, Сину, Другом Лицу Свете Тројице. Ономе коме мир сигурно није недостајао. Али није био имун, или неки равнодушан Бог задовољан само својим миром или одсуством страдања. Он у страдање иде свесно. Три године говори ученицима о томе да ће пострадати када дође тај час. Ипак, не знам да ли можемо бркати „бабе и жабе“. Дрво се по плодовима познаје. Ниједно зло не може бити добро. Без обзира да ли накнадно од тога можемо стварати неке лекције о сазревању. Али, Бог је Тај који наше страдање може да окрене у корист од искуства зла. Рецимо, „перфекцију“ тога како се грех зачиње у човеку, нисам учио из књига, него посматрајући најмрачније сфере и лавиринте своје душе (овде се ђакон Андреј Курајев не би сложио са мном јер он сматра обратно). Али, не могу рећи да сам се у тим часовима, када сам „студирао“ своје или туђе зло, осећао благословеним, као што се ни Христос на крсту није осећао благословеним, него је увидео сву агонију богоодсуства. Али и ту смо пред парадоксом, јер је Он Бог Син који осећа тајну одсуства Бога Оца. Овде не можемо умом прићи. Ваше искуство више подсећа на великог Сиорана. Његова философија се калила на страшним понорима безнађа, одакле је рађао у великим боловима невероватне поуке, али некад стичем утисак да он није могао живети без страдања уопште управо јер је свој начин постојања, односно блаженства, поистовећивао са ударцима страдања. Дакле, да резимирамо, само страдање није благослов (јер онда ипак упадамо у неки садомазохистички концепт), јер се благослов поистовећује са предавањем благодати, а онда ако о благодати говоримо тада сведочимо да је реч о нествореним енергијама које из Тајне апофатичког Одмора Тројице извире где страдања нема уопште. Не може се исијавати енергија која би била другачија од суштине. Од ватре добијамо топлоту, не добијамо зиму.

  • Да ли су свеци икада били свесни тога да су свеци? 

Сумњам. Ако им је било шта откривено верујем да су још више дрхтали од страха када је реч о сопственој величини, јер су имали опит колико је велики пад оних који сами себе пре есхатона прослављају. Ту су, примера ради, на великим искушењима данас свештеници и лаици који свој верски живот проводе виртуелно бројећи „лајкове“ за своје усавршавање. Верујем да ниједан светац није држао себе за светог него да је указивао на Једино Светог живећи властито уподобљавање као пример другима. Учење Цркве, још од апостола па наовамо, јесте у томе да смо сви свети, али само према мери причасности Једино Светоме, никако властитим напорима. Није реч о побољшаним моралним перформансама. Сви смо у умереним или испупченим дефектима – мање или више. Реч је о томе да на Литургији долазимо готово до тачке када се тело и његова сенка једнаким показују, односно, очишћење Духом постаје за човека уједно и његово освећење. Зато можемо себе сматрати светим али у Христу – никако по некој нашминканој егоцентричности.

  • Да ли се може рећи за Христа да је он био савршен човек према свему ономе што свако од нас у својој исконској природи тежи у својим врлинама? А да наравно није имао свест о томе да је савршен. Савршен човек у смислу развијених свих способности и вештини духа да влада, лечи друге, хода по води, а опет и савршен по скрушености, скромности, свести о грешности људске природе. Знате и сами сигурно моћ подсвести и аутосугестије. Да ли је то у реду мислити?

Морамо да пазимо да не упаднемо у замку „христомонизма“ где су други  истицали примат само Једне Личности, или чак само Његове људске природе на уштрб божанске, поред Друге Две унутар Бога Тројице. Он јесте савршени човек али и савршени Бог – Богочовек. Многи Оци су сагласни да нам се Он у свему показао једнаким осим у греху. Ово треба сагледавати. Верујем да Бог има свест о Свом савршенству, али да се не оптерећује тиме, нити да има неки комплекс, јер Га Његова властита природа, тиме и савршенство, не детерминише, односно, не условљава Га да буде Бог, јер онда би Он био најтрагичније биће будући да није слободан од Самог Себе, односно, од Свог божанства. Тиме што је Он изнад Своје природе показује да Он жели да постоји као Бог. На једном месту у Јеванђељу видимо да Христос експлицитно каже: „Ви сте од нижих, Ја сам од виших!“(Јв 8, 23). Али овде није посреди игра сујете и власти у питању. Он своје порекло и право много пута запоставља да би нас ставио у први план. То видимо у многим Његовим јеванђељским причама где контекст није утемељен само на релацији Бог – човек, већ и човек – човек. Све што је Христос чинио, није чинио јер је имао велики интелектуални апарат, моћ подвсести или аутосугестије, него јер ниједан акт (колико год био чудотворан!) није хтео да учини Сам од своје воље без сагласности Бога Оца. Тако је и са искуствима светих подвижника. Нису они сами себе унапредили у видовњаке, чудотворце, итд., него само тамо где су имали „отворени пролаз“ у сагласности са Богом да могу деловати. Не можемо положити ауторска права ни на Бога, ни на Његове дарове. Аутосугестија је чудесна ствар, али је не треба мешати са деловањем које није од овога света. Када човек има веру, то није зато што је он сам себе убеђивао у своју веру, него што је добио потврду у свом искуству да је његова вера нелажна када му Сам Дух Свети сведочи за Христа као реалног Бога. Ако ово није потврда код неких који себе зову хришћанима, онда се опасно треба запитати које је порекло њихове вере. Другачије се оно апостолско не може схватити: „И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим!“.

  • Да ли је битније шта причаш, или шта радиш?

Радити је корен. Причати је дрво. Цветови на дрвету – дарови Духа Светога. Какав је корен, такво је и дрво. Али није до човека какви ће плодови бити. Потребно је, дакле, и једно и друго. Човек је попрично подвојена стварност: једно мисли, друго говори, треће ради. Само нам Бог може помоћи да нађемо синхронизацију у нама. Све остало може бити демагогија или шупља прича у коју ни сами не верујемо колико год се правили паметни у очима других.

  • Ако је човек поштен, правичан, не суди другима, не оговара друге, помаже другима, свестан себе и света око себе, да ли он може бити ближи Богу од онога који иде на сва богослужења, слави сваки црквени празник, крсти се када звоне црквена звона, али зато варају своје жене, краду, другоме чине зла и од других окрећу главе?

Дискутабилно. Овај параметар се лако може поистоветити са оним фарисејем из јеванђељске приче који се надимао над цариником. Проблем са типологијом (и теологијом) фарисеја је у томе што је он заиста био побожан, што је давао „десетак од свега“, итд., али што због свог осуђивања, чак и поред толике побожности, није нашао покриће код Бога. Ако бисмо се сада осврнули на оно трење међу апостолима око вере и дела, ипак би изгледа победио онај апостол који је заговарао дела. Није био савршен не само зато што није имао благодат, која отклања сваки недостатак, него што једноставно није имао љубави. Данас је невоља већа јер и поред примљене благодати показујемо се горим од фарисеја. Онај који воли гледа да не упада са собом у конфликте када год треба да одмери и процени некога ко у већем злу лежи. Овде се сви саплићемо. Сви смо ту „праведне курве“. Хоћемо чист рачун са Богом, али морамо и својој проституцији мало да удовољимо. Да се вратим на питање. Правила нема. Може се бити озлоглашеним и унутар Цркве и ван цркве, као и већим верником изван цркве неголи у цркви. Проблем је у оку посматрача. Поглед је тај који уноси деобу. Нема потребе да се ствара вештачка дистанцираност у виду неке правичне побожности која не жели исти хлеб литургије са „шљамом“ да дели. Не заборавимо да је Христос јео и пио са највећим грешницима, али опет, не да би благословио нечије духовне и моралне туморе, него да би их спасио од њиховог начина постојања. Не каже ли Христос: „Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас (правичних) ући у Царство …“. Ово је скандал који помера логику на већи ниво. А ту одсецања нема. Друго је питање како гледати на оне који заиста воле да живе изопачено, без обзира да ли су црквени или не, али неке судове препустимо Богу. Догматски став Цркве је да нису хришћани, колико год девијантни били, они који конститушу Тело Цркве већ Сам Бог. Само тако можемо разумети разлику између „савршенства хришћанства и несавршенства хришћана“ (Берђајев) а да не упадамо у неку шизофренију, маловерност и огорченост.

Да ли прави верник, онај искрени, који је у томе из срца, треба да отворено прича о својој вери јавно? Да ли треба да се хвали тиме и показује другима ко је и шта је?

„Уста говоре чега је срце пуно“. Ипак, нисам за пласирање неке театралне побожности. Лепо је ако неко сведочи Христа јер има потребу да подели радост своје вере. Друго је ако неко глорификује идеал вере само да би могао другима да пресуди. Ко год да стоји иза лица сведока, лице је оно што га открива какво је његово сведочење. Нису то само речи. Лако је елоквентан и у стварима богословским бити. Тешко је сведочити мир и радост у Духу Светоме. То лице не може сакрити.

  • Зашто се каже да треба да будемо богобојажљиви? Зашто треба да се плашимо од Бога када је то контрадикторно самом Богу? Када Бог не кажњава, када кажњавамо сами себе тиме што се од њега удаљујемо?

Разлика између страха Божијег и страха основаног и страха патолошког је очигледна. Једно је родитељски страх. Бојиш се да не изневериш љубав и поверење онога ко те воли. Страх Божији је почетак мудрости кажу свети оци. Ту нема простора за неке маније и богофобије. Бог не кажњава. Једнако воли добре и зле.
Основани страх је када ти је живот угрожен. Чак се и Христос плашио пред своје хапшење тражећи од Оца да га чаша стадања мимоиђе, али ипак слуша вољу Оца, неће по Својој вољи да помера „сценарио“ спасења на неки други начин иако има ту власт. Иде, дакле, против Себе иако Га прождире страх, или боље рећи, упркос страху, јер на дело полази али Га страх не напушта. Зато Га је после Анђео у Гетсиманском врту крепио.
Патолошки страх је последица неке психозе или јаке маште. Онда се непотребно Бог уплиће у неки фиктивни сценарио који нема реалног покрића. Ако је психоза – није наивно, јер човек може учинити неко зло; ако је машта – нека не гледа више хорор филмове.

  • Какав је став цркве по питању животиња, зар нису сва жива бића подједнако вредна? Зашто би живот пса био вреднији од свиње?  Да ли је злостављање животиња у реду, или их треба бранити, али како онда правити избор које ћемо јести а које убијати? Чуо сам причу када је неко од учених људи саветовао једну монахињу да моли пса за опроштај да би се са њим помирила. А пас је чувао свиње које су за јело. Да ли је требала да моли и свиње за опроштај што ће их појести? У неким културама људи одају пошту духу животиња што ће их убити да би се нахранили њиховим месом, што мислим да је веома важна ствар, јер ако намеравамо бити искрени према себи односно Богу, не можемо неке ствари одбацивати већ гледати им у очи. Или је поштеније стремити вегетеријанству?

У историји Цркве било је неких полемика на ту тему. Неки су, ако се не варам, замерали чак и св. Василију Великом што је жртвоприношења демонима од стране неких посматрао кроз „прехрањивања“ истих путем дима спаљених животиња. Критичари су му се заправо дискретно ругали, јер су сматрали да демони немају потребе за јелом (мада је он имао и друге испаде). Нисам нешто данас приметио неки став Цркве по том питању. Бојим се да Црква још учи прве кораке како треба да се воли човек а камоли животиња обзиром да на том тесту падамо већ вековима. Свети Јован Дамаскин је говори о томе да животиње имају душу, али не и личност. Постоји, дакле, нека селекција установљена Богом. Животиња није потцењена јер се ствара пре човека, док човек долази на крају као круна свега. Ако се држимо старозаветних предања и писане речи, Бог у почетку даје Адаму власт да свим животињама подари име, а касније, када је прародитељски грех уништио хармонију па се животиња окреће против човека али и звер против звери, видимо да се Бог није никада бунио за жртвоприношења (животињског порекла) осим ако је човек животињу користио само ритуално без жеље да реално коригује свој живот према мери своје вере. Има једно занимљиво место у старозаветној историји када се Бог љути на једног свештеника и његове синове јер су на олтар лоше делове спаљивали за Бога а боље делове узимали себи. Ту су и чувене старозаветне поделе на „чисте“ и „нечисте“ животиње“, односно, које треба јести а које не. У Христу су такве поделе превазиђене. И апостол на једном месту каже хришћанима да једу без испитавања све шта се постави пред њих (овај део потиче због многобожачког шкропљења крвљу посвећене идолима како би се разоткрили хришћани у време гоњења Цркве). Наравно да није злостављање животиња у реду. Поставља се питање где су границе злостављања, јер претња смрћу је за сваку животињу злостављање, али она нема морални параметар као човек да процени штету у којој се она сама налази. Али се ипак опире. Чак ни за њу није природно да умре. Вивисекција чак и у научне сврхе није посматрана једнодимензионално. Па ипак, увек су се животиње прве користиле када се тестирао неки медикамент који је тек требао да заживи на тржишту. И ту смо опет пред парадоксом, убијамо животиње због тестова са лековима а да ти лекови опет са друге стране помажу човечанству (на страну сада фармацеутска мафија, друга прича али не и наивна) или да бисмо једноставно имали ланац исхране. Имамо и кружни циклус: животиња једе рецимо траву, ми једемо животињу, када умиремо земља једе нас из које трава ниче за нову животињу – постоји узајамност, није све обесмишљено, али би било обесмишљено ако би том логиком сада сматрали да једемо своје претке. Реално, када човек гледа неке видео снимке како се свиње масовно омамљују гасом, или како се путем огромних машина скупља живина за клање, човек тада лако згади желудац. Заправо, није ту много укључен рацио. Мало ко од нас полази логиком да је месара заиста лешинарница. Када једемо гледамо да не мислимо о томе. Пред најездом великих реклама и билборда где се промовише добар хамбургер у маркетиншком сос-најлону – нико не полази логиком неког канибала када једе животињско месо. Причу коју помињете први пут чујем. Монаси колико знам не једу месо, тако да је прича вероватно фиктивна, али не значи да нема поуку. Не знам да ли сад треба ићи толико далеко са благодарењем оних које ћемо појести. Благодаримо Богу за сва добра. Па и за храну коју ћемо јести. Чини ми се да је Флоровски негде говорио о томе да очекује да ће свог пса затећи у есхатону. Постоје и друга сведочења неких аскета, али су говорили о биљном и животињском свету као незамисливом, јер се радило о врстама којих нема у садашњем екосистему. Савремени умови не искључују да ће сви, па и животиње васкрснути. То вероватно вуче порекло из оног апостолског исказа да „сва творевина очекује избављење од синова светлости“ (парафразирам). Загледате ли се мало пажљивије у очи неких животиња, заиста можете видети тугу. Као да и оне негде назиру да живот који живе није „судбина“ коју су хтели. Из такве перпективе мислим да прича о вегетаријанству није толико битна ако ће све животиње оживети. И где је ту на пример пост за онога ко живи као вегетаријанац? У чему онда он показује свој напор? Наравно, у димензији поста, није меродавно ни да си гурман ни вегетаријанац, јер је акценат на стицању посног карактера, на уподобљавању Христу и Христом, али тежина труда очигледно није код једног и другог иста. Наравно, ја не бих имао снаге убити ни човека, ни животињу, само указујем да је реч о нужном злу око којег не треба пуно драматизовати. Јер Христос је сигурно јео рибу, али није испитивао њен нервни систем бринући о томе да ли треба да живи као вегетаријанац или да уместо Јеванђеља сведочи и покреће активистичке скупове (веганизам) борећи се за права животиња.

 

 

 

Advertisements