Такав је човек. Најрођенијег вређа, вређа, вређа…и никако да му дотужи. Пас се умори од лајања али човек од уједања не. И чудно се тако одвија живот. Све мислиш тај кога вређаш увек ће бити ту као дежурна служба да га вређаш доживотно. 

А на крају, када нека невоља надвије своје лице или фаличност природе покаже своје болесне зубе, почнеш да се коначно питаш: да ли су сва уједања била потребна и шта ће бити када останеш којим случајем сам. Хоћеш ли и тада уједати? Или наћи другу врећу за ударање у лицу другог? Или ћеш се коначно смирити са својим беснилом ако си човек? Или само бринути што те други ни не занима као одсутан него што нећеш знати куда са својим вређањем даље?

Такав је човек…односно оно што је остало од човека…док аутентичан човек, са бар мало вере, љубави и наде, једино брине да му онај кога љуби буде ништа више до само живо и здраво…

Advertisements