Канонски утописти не дозвољавају лаицима да се баве теологијом. Позивају се на саборе. На оце. Својатају Христа. Како је то апсурдно! У реду да неко једноставно нема дар да се бави апофатичким или литургијским богословљем али ускраћивати сведочење Христа само да би се истакла нека лојалност канону у којем се ствара „приватни клуб изабраних обожавалаца“ страно је православљу. Више ми ту заудара на власт. Фарисејство. 

Смрад добро познат онима који желе Бога само за себе. Зар може један или било који канон да буде преграда и препрека да неко воли Бога или тражи сједињење са Њим? Зар је канон предуслов? Мера обожења? Није ли сваки крштени призван од Бога да са Богом буде? Чему онда инсистирање на канонским калупима који уместо да загрле хришћане лупају им шамаре? Словоцепкачи и лицемери. Лепо је рекао Христос: “ Цеде комарца а гутају камиле!“. Прождиру своје. Толико им је форма битнија од суштине да нити сами улазе у присност са Богом, нити другима дозвољавају.  А у првим вековима људи разних професија су се бавили богословљем како су знали и умели али им је било важно свако догматско питање. А канон, који можда више нема ни рефлексију у садашњем веку, постаје идол. Заседа на место догме представљајући се као догма. А када ученици рекоше Христу да забрани некима који нису ишли са њима а чинили су чуда именом Божијим, шта је рекао Христос? „Не браните им јер ко није против вас са вама је!“. Ово је тврда беседа за хришћанске фанатике.

Чувајте се оних који цитирају каноне. Саплели су се на тумачења па онда и другима подмећу ногу. Ко сам себе сведочи – неће далеко догурати. Ко сведочи Бога – Бог за њега сведочи. Није свако сведочење истинито али није ни свако намерно окренуто на штету вере. Некоме је само можда срце пуно, па сведочи како зна и уме. Њима не треба наметати јарам канона. Са догматима треба пазити, јер ту почиње јерес. 

Advertisements