• Када ће обреди у Цркви престати да се наплаћују као роба у маркету?

Већ смо говорили о томе више пута. Уздуж и попреко. Од порекла “светог пореза” који датира од Мојсија преко симонија до савременог критичког осврта. Битно је направити разлику да није сваки поштени свештенички рад исто што и нека уцењивачка индулгенција. У суштини имамо два јеванђељска тумачења: 1) “Достојан је радник плате своје”; 2) “Бадава примисте, бадава и дајте!”. Овде сад треба направити хируршки захват у смислу проналажења заједничког решења а да нека похлепа не буде у првом кадру. Ако проблем посматрамо у ширем контексту, и погледамо колико смо сви робови банкарских и капиталистичких норми, можемо рећи да смо сви јадна бића осиромашена дуговима а чије се наводно достојанство мери само једним изборним гласом. Да смо ми та роба у маркету пред једним глобалним системом (а да своје осрамоћене позиције нисмо ни свесни!) који треба радикално срушити. Мислим да се ту, нажалост, Црква много не узрујава. Не знам да ли смем рећи, али помало ме плаши неки вид „аутистичког“ сведочења Царства Небеског без осврта на реално време и место где и како живимо. Ако човек данашњице ради као коњ цео дан да би једва преживео, где се њему тако дезоријентисаном и уморном још може наметати јарам неких постова , платних обреда и других предуслова за редовно причешће, када је он већ сломљен самим постојањем у таквом израбљивачком и робовласничком систему? Препоручујем документарни филм “Царево ново одело” (THE EMPEROR’S NEW CLOTHES са Rasel Brand-ом) који се бави опширније овом проблематиком.

  • Да ли Црква заиста жели да сведочи Бога или се сада све ради из материјалне користи?

Црква сведочи Бога на увек исти начин. Литургијом. Тај поредак се не мења. Бог је исти јуче, данас и сутра. Кроз све векове. Педесетница није угасила своје језике. Сви су позвани на свадбу Јагњетову. Н. Кавасила каже да Бог може и да не освешта принос због „неваљаства“ свештеника. То је баш провокативно. Али очигледно због народа трпи и такве свештенике, да не би одсецањем једних оштетио и друге. Чувајмо се само генерализација. Не можемо живети без материјалне користи, али није свака материјална корист исто што и компресовање махинација за свој џеп без нечијег надзора. Можда исту веру деле, али ако један свештеник греши, други не греши. Да се не би десило да неким наивним саблажњавањем дамо себи повода да откажемо властити удео у светотајинском животу Цркве. Онда смо ми на губитку.

  • Зашто мислимо да је данашња Црква сиромашна а упоредо са тим видимо данашње свештенике како се шетају са златним ланцима око врата?

Црква није сиромашна ни у даровима Духа Светога, ни у даровима економско-имовинским. Нешто не видех да сви свештеници возе “бесан ауто” и носе “кајле” око врата. Само није коректно да свештеници, али и друге владајуће корпорације које израбљују јефтину радну снагу, имајући плату изнад просека траже од верујућих високе износе. Не због неког морала, него једноставно – нема логике. И баш зато што нема логике – неумесност је тим већа.

  • Ако данас сматрамо веру као духовним испуњењем душе, зашто прибегавамо материјалним стварима ради те вере?

Зато што је човек двоприродно биће. Обухвата и земаљски и духовни начин постојања. Глупо је заговарати духовност која би ишла на штету материјалног, јер је човек неодвојив од своје материјалне природе. Управо је материјални аспекат бића, а не само духовни, призван у Васкрсење. Неће човек живети од ваздуха, већ и од речи Божије која из уста Његових излази али и од материјалних добара која је сам обрађивао и стекао. У неким селима још се задржао обичај да првину родова (или ко шта има) доносе у храм. Заговарати живот само по духовним мерилима, одвео би човека право у смрт. Не заборавимо, Христос је радио, јео, пио, спавао, па и страховао, плаћао порез. Није било нужно за Њега, али да би нама дао пример да не ропћемо.

  • Како замишљате Рај?

По неким светим оцима Рај је превазиђен Царством. Нису синоними. Христос не проповеда Рај већ Царство Небеско. Није реч о некој небеској држави па да се сада вртимо око неке теократије. Када се каже “Небески Јерусалим” то има шире значење. Други аутори говоре да Рај није био конкретна дестинација већ показатељ односа какав су прародитељи пре пада са Богом имали. Свети Јефрем Сирин је негде писао о Рају према својој визији правећи компарације са три слоја светлости око месечине и да неће сви бити настањени на истом нивоу. Поприлично мистично место за читање и анализу.

  • Ако живимо према строгим правилима Цркве, да ли то превазилази у фанатизам?

Многи канони који су изнедрени у рукама Цркве у прошлим вековима више нису на снази јер су се тицали конкретних проблема у то време. Данас су многе прилике другачије. Негде постоји усиљеност да се неки канон пошто-пото одржи на снази упркос нелогичним и бесмисленим импликацијама које из таквог избора произилазе. Данас црквена правила нису толико строга као што су некада била. Има задртих умова који измишљају неке предуслове за народ или због својих комплекса или због умишљености да верност неком канону аутоматски значи испуњавање воље Божије самим каноном. Ту је Бог деградиран у потпуности јер се лимитира самим каноном којем се даје већа власт, сила и ауторитет спрам самог Бога. Дакле, можемо рећи да увек постоји опасност од свесног или несвесног уласка у фанатизам и да су његове последице несносне како за “зилотски” опредељеног, тако и за оне који морају таквога по сваку цену да слушају. Наравно, може се бити фанатиком и само у својој режији, али ту канон није крив.

  • Како млађој популацији вратити веру?

Млади, као и стари, морају да помире своју веру са стварношћу вере која се изражава у Цркви. Није вера исто што и прекомерно приватно самопоуздање или бљесак неке сујеверне аутосугестије. Вера тражи акт. Учествовање. Партиципацију. Другог. Ако то није богослужбени живот Цркве, онда се опасно треба запитати у којој стварности вере млади уопште учествују ако се она покреће и зауставља само пред властитом монадом? Знате, у ранијим вековима ниси могао да се декларишеш као хришћанин ако то није подразумевало да си члан конкретне црквене заједнице. И као што данас ученици полажу рачуна због чега су били одсутни неким данима из школе, сваки хришћанин је морао да се јавља надлежном свештенику или епископу ако се само две или три недеље не би причешћивао или не би појављивао на Сабрању. Та пракса се изгубила. Људи не виде своју веру као ону која конституише цркву, него себе гледају са својом вером одвојеном од цркве. То је велики проблем. Данас су се негде неке вредности пореметиле, јер у неким храмовима ако покушаш да се често причешћујеш доводиш себе у незгодну позицију да те неко попреко гледа или отворено кињи. Дакле, неке дечије болести још нисмо превладали након 2000. година, јер нам је форма преча од суштине.

  • Да ли мислите да се вера изгубила?

Има нас разних. Нико није фиксирана стварност. Изјутра смо пуноверни, довече маловерни. Сутрадан исто или обратно. Мислим да се није изгубила али се улењила, формализовала, свела на све секундарно од Бога Тројичног. Када читате апофатичку теологију или развој литургијског богословља, веома је тешко након таквих сјајних увиђања пронаћи истоветан одјек у храмовима којима богослужбено присуствујете. Мене лично плаши инертност, сувопарност, обамрлост и пасивност која некако рутински прежива (жваће) ток богослужења као да је реч о цени кромпира на пијаци око које се два незаинтересована човека расправљају. Забрињава ме што не видим ту “тиху радост” на лицима присутних, јер од једне нездраво-формиране климе као да је прече концентрисати се на попис својих грехова од присуства Божијег. Када се полази у Цркву, на Литургију, треба имати свест да идемо у госте код Бога. Можда немамо “достојне” дарове, али сами себе приносимо. Заузврат, Он нас прославља самим тим што ми Њега прослављамо дарујући нам Духа колико можемо да примимо. Дарујући нам Христа као “главно јело”. На свакој Литургији тајна Педесетнице не престаје да изненађује изливањем нестворених енергија. Одатле треба да полазимо. И да када год не одемо на Литургију да имамо свест да смо управо ту стварност огњених језика пропустили. Да смо потценили Гостопримца.

  • Зашто Бог не створи још једну Земљу сличну нама?

Наша технологија и научна сазнања не могу да досегну до крајеуглова свемира. Застрашујуће је само сазнање колико галаксија има. Има доста теорија. Нису све уперене против Бога. Не требамо бити примитивни у покушају да нешто схватимо или саботирамо оне који желе да нешто ново науче. Неки аутори говоре да се свемир стално све више шири. Други спекулишу о пропасти света када се сунце буде неминовно приближило Земљи. Бог није створио свет да он нестане. “Пролази обличје овога света” каже Христос. Спекулативно је сада говорити да ли је реч о поништвању овог света или преображају овог света или доласку новог света. Не знамо да ли је Бог створио још неку цивилизацију. Писмо сведочи да поред нашег света постоји анђелски и демонски свет. Не требамо то изгубити из вида, јер је анђелски свет створен пре нашег и не знамо времена, ни порекло, ни садржај тог света. Упадамо у научну фантастику ако промишљамо о могућностима других цивилизација. Једноставно, не знамо, јер за Бога није немогуће да створи још трилион оваквих светова далеких и непознатих једни другима. Али, оно што је добро приметио др З. Јелисавчић, јесте што је само у овоме свету Бог постао Човек једном заувек а не у неком другом свету. Исти аутор указује да не постоји више светова, него да је један свет али више димензија. Овиме је обухватио и Земљу, и свемир и анђелски свет. То треба сагледавати.

  • Да ли православна Црква има неко своје “чистилиште” као што га има Католичка Црква?

Нема. Православна Црква експлицитно одбацује такво учење где се у неком „међусуду“ пре коначног Суда даје помиловање људима који су заволели свој грех. Ипак, постоји извесни дуализам. Православна Црква узима у обзир да молитвено заузимање за упокојене, чињење милостиње, итд. код упокојених ствара неки вид “растерећења”, а по неким сведочењима и “уношење светла”. Међутим, ако је то истина, не видим у чему је онда разлика између православног и римокатоличког тумачења, јер се по тој логици ствари упокојенима чини добро које они свакако осећају. Као да смо, дакле, пред Чистилиштем на оба фронта. А онда настаје нови парадокс: православна Црква је против супституције, односно, могућности да неко уместо нас окаје грехове, итд. Наравно, има логике јер је свако слободан и не може га нико спасити ако то неће, али се ипак намеће питање супституције будући да се на овај начин “чистилишта” оплемењују и чисте упокојени захваљујући онима који се за њих заузимају. Иста релација се односи и на живе. Када се молимо за некога међу нама, ко је болестан умом, телом, или једноставно јер му добро желимо, на који начин наша молитва делује на таквога? Да ли је то могућност „супституције“ која одговара Христовом распећу и за оне који Га неће? Али онда упадамо у оно оригеновско спасење свих. Или верујемо да ће Бог помоћу благодати наћи неки други начин (сакривен од нас и од онога за кога се молимо) како да допре до неразумне или болесне позиције другог?

  • Зашто људи праве зло другим људима када Бог све види?

Зато што немају свест да Бог види. Када би имали ту свест – не би греха имали. Ако су можда полусвесни, а орнији за зло, морају у себи да направе “сценографију” како би чинећи Бога слепим легализовали своје зло. Други се мора игнорисати, или свести на апсолутну периферију, да би човек у себи направио простор у којем може да учини зло. Пошто за већину Бог не постоји, или је неки „далеки“ Бог који не види, не чује, не говори, питање слепила или виђења Божијег и не долази пред знак одговорног питања. Зато неки мисле да им је све дозвољено. Зато мисле да могу чинити зло јер мисле да нема сведока.

  • Да ли Бог опрашта сваки грех?

Сваки. Само треба да верујемо. И да имамо свест где смо погрешили. Апостол разликује грехове на смрт од других грехова. Реално, можемо рећи да је сваки грех смртан, али ипак нема сваки исту тежину. Случајне и намерне грехове такође треба разликовати. Није исто грешити по знању и по незнању, као и по лукавој намери или искреној одбрани. Где су тек мотиви?! У Јеванђељу видимо да Христос каже да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. Овде као да Бог Син већу част чини Богу Духу, јер за Себе каже да ће се грех против Њега опростити али против Духа неће. Неки оци ово место тумаче да је производ његове реакције када су његова чудесна дела поредили са демонстрацијом демонских сила. Рецимо, српски народ воли да псује Бога, али његово псовање не долази од мржње према Богу већ од вулгарности или погане навике, и то није светогрђе (мада се мени увек дигне коса на глави када то чујем!). Морао би неко конкретним потезом да удари на Цркву, на место светиње, да бисмо данас могли да протумачимо на које светогрђе Богочовек мисли. Не знам колико је меродавно, али негде сам давно читао исповести неких покајаних сатаниста да су долазили у наше храмове на причешће, али га не би гутали него би га односили у своје јазбине на обесвећење. Умоболно! Али, ко год жели да обесвети Бога наликује човеку који жели каменом да погоди сунце. Бесмислено. Не може се Бог обесветити. Шта каже св. Ј. Златоусти: “Бог свагда пребива у Својој слави; нити Га славословље увеличава, нити Га хула умањује…”

  • Да ли треба свима опраштати, па да те сви посматрају као да могу опет да те повреде?

Када апостол Петар пита Христа колико пута треба праштати, Христос му одговора метафизичком математиком: бескрајно. Таблица множења, као и праштања, се нема где зауставити. Ипак, Христос нигде не говори да будемо наивни, да стварамо од себе позицију поданика и жртве са којом сваком “брише патос”. Треба “показати зубе”. “Будите мудри као змије а безазлени као голубови!”, каже Христос. Змија персонификује зло, а голуб добро. Не одбацује змију. У чему је поента? Да ли треба “седети на две столице”? Не. Него да знамо шта је зло, да препознајемо врхунац његовог зачињања ако треба, али да се не поистовећујемо са њим. Голуб је наивчина. Лако га је ухватити. А Бог не жели да смо наивни. За ђавола не каже да му се окрене други образ, него да му се супротставимо и да ће он отићи. Ипак, свако време и неке прилике нису исте. Треба промишљати. Није паметно бунити се увек по сваку цену ако имамо увид да могу због наше побуне и недужни страдати. Праштање је увек мач са две оштрице. Увек се излажемо рањивости и отвореним ударцима. Други може више пута изиграти наше поверење. Све зависи какав си човек. Ако верујеш да ће се други ипак једном уразумити, колико год те пута повредио, дај му шансу. Али, мислим да ово није свима дато. Негде и сујета узима данак. Неко неће да трпи ни најмање дајући себи алиби кроз Христово противљење, али то може бити демонског карактера. Што би рекао Шекспир: “И ђаво може да користи Библију за своје потребе!”. А када смо код препознавања зла другог, треба разлучити да није свако препознавање зла исто што и поистовећивање са њим. Зато се може рећи да можемо знати у чему други греши а да немамо његово искуство у себи по којем бисмо мерили. Када је Адам погрешио, Бог рече: “Сада је човек као један од нас, зна шта је добро а шта зло!”. Поставља се питање како Бог уопште зна шта је зло ако у Њему постоји само Добро? Јер га нема у себи. И први човек би дошао до тог сазнања, као што ми данас не морамо да узмемо дрогу коју нам нуде јер по последицама на другима видимо разарајућ ефекат, али је насео на подвалу змије па је познао зло – у својој природи.

  • Како Бог може да испрати живот сваког човека када су сви животи другачији и толико милијарди људи под овим небом живи?

Бог није Бог појединачних случајева па да сад попут “супермена” жури кроз простор и време да би дотрчао до једног а јадиковао што није стигао на време до другог. Бог је изнад времена и простора. Све нас посматра сабране на једном броју, тј. на једном месту, ако се тако може рећи. Било да је реч о простору, или ониме што називамо прошлост, садашњост и будућност. Најпре, догматски став је да нас Бог види само кроз Цркву јер се сама Црква поистовећује са Богом Сином. Бог је свудаприсутан, али опет тако да се Његово постојање не поистовећује са формама овог света него чува своју трансендентност различитом од света (не можемо, дакле рећи, да се Бог налази у столици на којој седимо, у ваздуху који удишемо, итд). По Христовом васкрсењу видимо да се многима јављао истог дана на различитим местима која су била изузетно удаљена једна од других. Није се „телепортовао“, нити користио неки “супер-авион”, једноставно се Његово материјално тело ослободило последица смртности самим временом и простором. Морамо да пазимо да Га не сецирамо као дистанцираног. Не мора Он да пређе милионе светлосних година да би дошао до нас. Он не путује. Не чека аутобус којег нема по цео сат, па кад дође још не може у њега ни да уђе. Ако рецимо сунце прожима цео свет а да оно само није стопљено са светом, можемо рећи да је оно и даље изван наше сфере јер не припада нашем свету. Међутим, ако су сунчеве енергије доступне свима, не можемо рећи да не познајемо сунце. Слично је и са Богом. Његова суштина остаје ван нашег досега, али Његове енергије се очитавају на нама. Није дистанциран иако није од овога света. Међутим, док је сунце још створено и ипак има неки мали временски лимит којим продире у наш свет док га обасјава, Бог је нестворен и не зависи ни од каквог временског или просторног ултиматума да не би могао да испрати све наше животе. Пред Њим је прошлост, садашњост и будућност свих нас на једном месту а камоли да не будемо сви појединачно. Неко од великих умова је рекао да нас Бог не види какви смо сада него какви ћемо тек бити. Ово треба сагледавати.