Парадокс је прекршај логичке мембране у којој и оно што је незаконито или ван линеарне форме добија оправдање аритмичним упадом смисла који кида постојећи смисао у нешто друго а да не укида ни прво. Да би се дошло до Бога, ако је то уопште могуће људским снагама јер је дар, човек мора да научи да се креће у парадоксима. Бог је окружен парадоксима као што је окружен анђелима који га закриљују. Човек не може да дође ни до крила ни до раскрилавања. Не може да пробије мистичну завесу. Светиња остаје над светињама. Мрвице које падају са његовог апофатичког престола су наравно дарови Духа. Али парадокси остављају отиске мрвица тамо где су оне пале. Човеку су мрвице дате јер још није добио ново тело. Васкрслу непробојност. Још није способан за чврсту храну. Храну есхатона. Пуноћу. Мада зна нарав Божију према мери прехрањива Телом и Крвљу. Парадокс је близак лудилу али није лудило баш као што се благодат по некима пореди са „трезним пијанством“ али пијанство није. Бог оставља за Собом трагове. Мрвице. Парадоксе. Да не изгубимо пут. Али и да пронађемо Свадбу Јагњетову где мрвице неће бити главно јело. Носити Духа у свету који не познаје Бога – није ли парадокс над парадоксима? Имати Христа у свом крвотоку – исто тако? Све што има додира са Богом Тројичним несумњиво мора бити прикљештено парадоксом. А где смо ми? Строго рационални и логичноцентрализовани нисмо ни до мрвица стигли а камоли до Трпезе Јагњетове. Отимамо се за храну која носи пропадљиви смисао као хијене и лешинари чија ће задња на тањиру сујете бити. И не чујемо једни друге никако, никако…

Advertisements