• Да ли је испирање мозга говорити деци од малих ногу о вери и крстити их, иако они то нису одлучили и ту нема слободе док је поента живота да сваки човек има слободу?

Како старим примећујем да нико није слободан. Негде се тај појам сувише идеализовао, глорификовао готово на ниво неког божанства. То би донекле имало логике за хришћанску позицију када би човек схватио да своју слободу може остварити једино у загрљају Божијем. Проблем је са људима који не воле и који од тог загрљаја стварају себи гушење. Људи хоће слободу од другог човека, слободу од пореза, слободу од променљивих расположења, итд. Мало ко полази од слободе од смрти. Мало ко полази од тога како се Бог осећа него свако себе постулира угроженим пред неким замишљеним диктатором. Не би ли се свако од нас лоше осећао ако би увидео да нас поштује неко ко нас уопште не воли? Тако се Бог осећа. Да ли сада има индоктринације? Када се разјасни овај проблем слободе, онда мислим да расправа о неком насиљу над слободом деце постаје излишна. Ипак, девијација има, јер не могу се деца форсирати неким својим подвижништвом за меру која није њихова. Некима је тако огадила вера и Црква од малих ногу. Децу треба крстити и васпитавати (не и малтретирати) у духу Јеванђеља. Предајем десет година верску наставу. Нисам навијач неког трења, нити гледам ко је ко, али је више него очигледно колико су деца на верској настави сталоженија, смиренија, осмишљенија. Наравно, то није мерило да ће бити добри хришћани. Све је у игри. Само наглашавам да је веома важно поставити добар темељ.

  • Ако људи у Вечни Живот улазе својом смрћу, зашто Бог пушта да људи проживљавају толику патњу у физичком стању живота? Неки људи немају лепе тренутке у животу а Бог их пушта да пате и Бог то назива слободом?

Није свака трегедија од Бога. Бог је Спаситељ, али Га ми доживљавамо као спаситеља од проблема са којима се сусрећемо. Где ће се онда наша слобода и одговорност, а најпре зрелост, пројавити? Најлакше је рећи да је Бог крив што се ми кољемо између себе. Као када би неко мене или вас оптужио да смо криви што су се неки непознати људи омрзли међу собом а ми ни не познајемо те људе. Опет, дакле, недостаје теоцентрична позиција, јер не полазимо од тога како се можда Бог осећа а како га ми према својим фаличностима перципирамо и деградирамо. Имамо, ипак, један парадокс: страдања нису од Бога али их Бог може окренути у нашу корист. Јер ако смо неспособни да кренемо за Њим у време мира, здравља и радости, онда имамо могућност да пустимо корење у Њега у време немира, болести и жалости. Слобода је добила некако револуционаран контекст за “бољи свет” у којем Бога неће бити. За хришћанско становиште, слобода се поистовећује са уподобљавањем (усличњавањем нарави Христовој која је само Царство) и узрастањем у лепоти смислених дарова Духа Светога. То је могуће у овоме свету а не тамо неком духовном и фиктивном који нема додира са овим светом. Ко се помири са Богом, помириће се и са собом. Тако ступа нова слобода на снагу да се изрази. Онда се у човеку отвара оно апостолско искуство да му је све дозвољено али да му све није на корист, као и оно друго да су страдања садашњег века ништавна спрам славе која ће нам се јавити. У једном псалму постоји леп стих: “А када Тебе имам, онда ништа друго не желим!”. Треба, дакле, феноменологију слободе посматрати у ширем контексту.

  • Мозак од човека чини какав ће њему поглед на живот бити. Зашто би Бог допустио да неко живи у паклу?

Стара изрека каже: “Мислим, дакле, постојим!”, а хришћанска би рекла: “Верујем, дакле, јесам!”, јер није мозак мерило постојања већ Онај који даје постојање. Не може мозак да буде критеријум шта је реално а шта није. Потребан је неко Други. Ко нас посматра из птичије перспективе, али који нас једнако доживљава и из оне најинтимније – унутрашње. Јер није Бог само горе, него је и доле. Старац Тадеј није погрешио са оним: “Какве су ти мисли – такав ти је живот!”. Старац Силуан је отишао много даље јер је очигледно био свестан да хаос нашег умног живота није у нашој власти, па је зато рекао: “Држи ум свој у паклу и не очајавај!”. Жао ми је што се фамозни пакао узима тако злурадо и једнострано. Испада да Сам Бог навија да му свако створење заврши на таквом месту. Јадна нека теологија и мизеран неки Бог. То није мој Бог. Спасеном – сви су спасени, осуђеном – сви су криви.

  • Да ли света тајна крштења може да се врши без свештеника али са крштеним лицем?

Не требамо се играти свештеника. Свако има свој дар и службу. Ниједна света Тајна се не одвија без свештеника. Ипак, ни свештеници не треба да се играју монопола. Свети Игњатије Богоносац је давно писао о томе колико је битно да постоји узајамност како се ствари не би отеле контроли. Тако да нити свештеник и епископ могу без народа, нити народ без свештеника и епископа. Међутим, важно је нагласити, поред веома битних ствари о којима је писао сјајни Н. Афанасјев говорећи о народу као “царском свештенству”, да Црква ипак дозвољава “ванредне околности”. У ванредним околностима, ако је неко на самрти а свештеника у близини нема, Црква дозвољава да крштено лице макар и не било свештеник може да крсти. То само показује да нисмо без благодати. Ово нас ипак треба чувати од имитације црквене стварности. Али је диван парадокс да деловање Духа не зависи од форми које је сама Црква на челу са Оцима установила. Слична антиномија постоји и на међудогматском нивоу. Православна Црква одриче католицима благодат, али у ванредним околностима дозвољава причешће код њих ако нема православне цркве у близини. Намеће се логично питање: како се одриче валидност светих Тајни код католика а онда се признаје легитимност. То онда показује да католици имају благодат ако је она одједном дејствена у ванредним околностима. Ако се пак признаје валидност неких светих Тајни којима треба “допуна”, може ли се уопште говорити о “окрњеној” благодати коју сад треба “појачати” православном верификацијом? Не мислим да се олако поигравам са оваквим стварима, само указујем да постоје нијансе набијених парадоксима. В. Лоски се поприлично потрудио да католицима објасни нашу позицију и ја не намеравам да је оспорим.

  • Зашто се старозаветни и новозаветни Бог разликују?

Не разликују се. Али људске интерпретације и доживљаји Га другачије приказују. Сваком ко је макар једном прочитао целу Библију, биће више него јасно колико је у старозаветној историји тешко наћи од толико крви Бога уопште, а камоли Бога којег Христос у новозаветној открива. У С. З. видимо Бога као осветника, као љубоморног, као онога ко убија првенце египатске, итд. Таква слика о Богу не одговара пожртвованом карактеру Бога откривеног Христом и Ономе Кога Сам Христос сведочи у Н. З.

  • Шта ће бити са људима других религија који не прихватају Христа?

У пророчком опису Суда који даје Христос унапред, не видимо да ће се Суд одвијати по мерилима на којима инсистира догматска (непроменљива) и канонска (променљива) мисао. То наравно не значи да су се свети оци узалуд трудили. На Суду неће критеријум бити да ли је неко постио, да ли је био крштен, да ли се причешћивао, итд. већ да ли је као човек био ту за другог човека. Овде није нека сирова моралистика епицентар већ љубав. Ако се држимо тога, онда ће добри Бог судити свету не чак ни по томе да ли су веровали у Њега (што само показује колико је узвишена његова скромност иако по власти има то право да тражи признање али га не користи) него по томе колико смо волели једни друге и излазили у помоћ једни другима. У историји имамо примере да су припадници других религија долази под кивот код наших светитеља за помоћ, и без обзира на верску различитост али због јаке вере, добијали су помоћ и заузимање. То само показује да наш Бог не зависи од граница која чак и сами свети форсирају границама Цркве. Јер, они који су добијали помоћ нису постајали хришћани али то не значи да су одлазили незахвални. Од десет губаваца само се један вратио да захвали Христу. Пазимо како меримо. Христос није условљавао људе да му приступе по томе у ког Бога верују али је стављао до знања којег Бога сведочи.

  • Зашто неке иконе или манастири имају већу благодат или исцељења од других?

Зато што ми наивно мислимо да дестинција одређује силу наше вере. Не знам да ли смем да укажем на извесни фетишизам икона, али заиста мислим да има нечег неприродног у понашању неких који од реликвија стварају кућне антикварнице. Можемо да одемо у прву Цркву која је удаљена 5-10 минута од дома где живимо и да у њој добијемо исто исцељење које мислимо да бисмо добили само у Острогу или Јерусалиму, или код неког “специјалног” духовника у неком забаченом манастиру. Не постоји једна икона која је светија од друге, или манастир који је светији од другог. У свима исти Дух Свети делује. Свуда је иста Тројица присутна. Ми смо они који сецирају ствари, људе, односе, светиње на фрагменте па онда једно апсолутизујемо а друго одстрањујемо. Не искључујем да постоји могућност да се са неког нечистог места Бог повуче због недоличног понашања неке комуне, али нико од нас нема увид у Божије кретање. Ако је, дакле, на једној икони Богородица, ко од светих, или Сам Христос, исти лик се на тој икони љуби. Не може један лик Богородице бити мањељубећи од друге иконе Богородице када Она на истој икони одсијава исту стварност. Или, можемо да узмемо и други пример: неко има кући скупоцену и освештену икону на зиду коју ни не погледа, пред којом се ни не помоли, а други има икону на тврдом и безвредном листу папира, неосвештану, али се пред њом моли и у њу гледа. Ко је ближи Богу?

  • Како доживети Бога?

Не постоји рецепт. Али верујем да свако ко искрено и без лукавости тражи, најпре постојано, да ће наћи оно што тражи. Читајмо Јеванђеље. Ако је један судија изашао да услиши молбу једне жене коју није волео али јој је изашао у сусрет јер је била досадна, зар ће Бог остати равнодушан? Сумњам. Битно је да када човек доживи благодат (не, дакле, путем неке мистичне искључивости за свет већ мистичним проналаском Бога Литургије) да почне да искусно и мудро нивелише сав унутрашњи саобраћај према мери Духа која му се дала.

  • Да ли Бог кажњава?

Пуно аутора, што библијских, што отачких, је говорило о кажњавању. Само су неки наглашавали разлику између педагошке казне и казне саме по себи јер се ето Богу тако може. Не знам. Правио сам тест на себи, и за све ове године нисам могао ниједном да идентификујем да ме је Бог било кад казнио када сам жалостио Његову свету љубав. Верујем да не кажњава, али не желим да пркосим онима који су другачије сведочили пре мене да не бих стварао неред у Цркви. Поред антропоморфних примера Бога-осветника-за-сваку-ситницу у Старом Завету, држим се старозаветног модела да када Бог кажњава Он “предаде другог у покварен ум”, односно, дозвољава да погреши а Он се повлачи. Наравно, не треба кушати Бога. Али није ту реч о зазору, јер када видиш да се Он и даље за тебе разапиње, онда се не храниш неком богофобијом адамовског скривања или каиновске расправе, него гледаш да се ради љубави Његове опет вратиш у нормалу и царско достојанство баш какво затичемо у најлепшој од свих јеванђељских прича о блудном сину. Његова љубав у теби кроји светлог човека, а онда се укида страх и тама.

  • Да ли се концепт првобитне Цркве изгубио временом? На пример, политизацијом и мешањем ове институције у државне послове?

Црква као Тело Христово је увек актуелно и постојано на исти начин. Треба разликовати Цркву као богослужбено Тело од цркве као институционалног тела. Прво је до Бога и човека, друго углавном само до човека. Морало је проћи доста векова да би се дошло до осмишљавања разноразних типика Литургије. Концепт је, дакле, исти јер је исти Бог Тројични који се Сабору верних одазива, али времена и прилике у којима Црква делује и служи – није исти. Што се тиче политике и политиканства, не знам на који начин у данашње време Црква може утицати на политички естаблишмент осим јавним мишљењем. Нажалост, чак и то обично мишљење се не узима сувише за озбиљно, јер га углавном ни нема. Велики је проблем ако један владика Атанасије Јевтић наступи оштро против одређених политичких структура а не добије подршку других епископа. Треба да постоје различити ставови али нико не узима у обзир да се тако цепа мишљење народа које очекује неки образац, пример. Црква се не меша у политичке послове, али има одговорност да утиче на политичаре ако они једу своје становништво. Више пута рекох и поновићу: данас нам недостају пророци који изобличавају владајуће елите, али не само политичке већ и црквене. Али они се нису либили да због тога изгубе и главу.

  • Да ли Црква уопште сме да има идеологију, и ако има да ли се може сматрати као претећа за стабилност друштва?

Цркви је једина идеологија Христос. Све остало може бити “муљање испод жита” и не мора да буде. Црква није претећа по стабилност друштва јер су плодови богопознања драгоцени за стабилност сваког друштва. Наравно, без претензија да стварамо неко Царство од овога света макар то било и Царством које није од овога света. Проблем је у оку посматрача. У друштву. Шта је то што друштво очекује? Јер пред утопијом својих жеља и глади за вулгарним материјализмом (што не значи да је материја потцењена као таква) људи на Цркву гледају као на неку конзервативну институцију разних баба-обичаја. Можда наш народ нема ништа против Цркве, али је евидентно да њоме ни не мери, нити уобличава свој садашњи век постојања. Инертност овога света тражи одстрањивање свега што на људско, боголико, и одговорно личи.

  • Како појединце који заиста желе да нађу пут до Бога заштитити од вере као средства. Овим “средством” се служе политички демагози како би оправдали своје циљеве и стекли у народу “божанско право”?

Свако полази од себе. Тако се чисти дом. Не може комшија да га чисти какав год да је комшија јер он не живи у мом дому. Вера није средство. Чак ни на аскетским теразијама. Велики Д. Станилое је дивно писао о вери као синониму самог Христа. Њега треба читати. Ако неко користи веру као платформу да би себи обезбедио “добар глас” у народу или позицију на власти, узалуд таква вера – неће се одржати. Народ је наиван. Гладан је месија након сваког мандата претходно изгласаног. Зачарано коло. Некад је бар било опозиције, сада ни тога нема. А једино Христа као Месију одбацују. Изгледа да Христос има јаку конкуренцију када нема довољан број гласова. Може се неко играти богова, како у политичком тако и у црквеном свету, али све има своју цену. Божанско право зна се Коме припада. Људи умишљају да су несмењиви и изједначавају се са влашћу која им је дата, док своје личне ставове озакоњују да би постали општеобавезни за све. Ко, дакле, жели да нађе пут до Бога, нека почне од себе. Ако жели пречицом – Литургија није далеко.

  • Да ли је вера постала затрована силним догмама, сектама, правилима, политизацијом и инструментализацијом?

Јесте се инфицирала, посветовњачила, али док је Христос са Црквом, има времена и за ампутацију.

  • Да ли СПЦ уопште сме да дозволи толеранцију штеточина на њеном врху? Тиме уништава своју репутацију.

Зависи о којим штеточинама говоримо, јер неко не перципира себе као штеточину већ као некога ко доприноси бољитку државе или цркве. У таквој поставци ствари, репутација се и не доводи у питање. Нисам за револуцију, јер ће онда крв пасти; нисам ни за пасивност јер се тако ништа не решава; нисам ни за правосуђе ако годинама чекамо на пресуде или ликујемо над погибијом другог. Данас су се ствари поприлично усложиле. Кукољ и пшеница расту заједно али тако да ако посечете једног сечете и другог. Домино ефекат? Можда. Ако извучете једну – оборићете све. Хоћу да кажем да нема ниједног без недостатка. Зато сам ја као ја (не саветујем подражавање мог примера) одустао од гоњења било кога. “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. Господар од жетве ће ишчупати коров а пшеницу ставити где доликује. Тако да се више неће бркати ко на кога личи и ко род доноси а ко не. Можда неко у овоме види пасивност, обамрлост, ја видим ослањање на живог Бога историјског и есхатолошког. Коме Бог није довољан – нека нађе себи арену. Пустимо коров нека расте – сам ће себе угушити.

 

 

 

Advertisements