Има људи који траже Бога само да би им Он рекао где да стану. Некима Бог треба као банкомат. Некима као бунар жеља. Некима као семафор. Али, како ће било ко сазрети и довести себе до одговорности ако се тако мере ствари? Дете је нормално држати за руку док не ојача. Одраслог није. Бог јесте ослонац али није дадиља. Бркамо појмове. Ако се осамостаљујемо док узрастамо, колико год падали, то није богоостављеност. Дете је природно учити да хода док не ојача. Одраслог није. Бог јесте помоћник али не може да ради ствари уместо нас. Што год стоји до наше одговорности и снаге – Он се неће мешати. Молитва није попис жеља и грехова. Молитва је дијалог. Можда Бог не одговара нивоом комуникације који познајемо, али то не значи да Га не можемо пронаћи у себи или Цркви. Молитва треба да нас уведе у дубљи однос независно од димензија жеља. Мало дете мери љубав према томе колико му родитељи испуњавају жеље, мада и ту греши. За одраслог такав ниво релације између њега и Бога је неумесан. Јер ако идемо логиком детета онда Богу одричемо и љубав и постојање само зато што нам није остварио неку жељу. А то је сувише незрела поставка за некога ко држи себе одраслим као хришћанином.

Advertisements