• Да ли мислите да се у Цркви литургија одвија како треба?

Нисам неки експерт. Елементарно познајем. Постоје више типова литургија тако да се не служи увек на један начин. Постоји по св. Јовану Златоусту, по св. Василију Великом, итд. Народ не примећује мање-више неке промене, осим „тајминга“ јер углавном чекају да она једноставно прође. Има екстремиста који уводе „бауке и баба-роге“ за најмању измењену ситницу попут артемитских фракција, али не бих на њих нешто посебно обраћао пажњу. Знате, мора неко бити изузетно дрзак да на светом месту виче на свештеника да „затвори двери“ и слично, а да порекло иконостаса и других ствари нису ни проучавали а камоли поредак богослужења. Заборављамо да ако је нешто за нас ново да то нешто можда није ново, већ да се ми први пут суочавамо са тим. За нас је ново. Отуда она погаништина која каже: „Није било тако у моје време!“, или: „Ово није по типику!“. Јесте, има свештеника који можда скраћују ток богослужења, али има и оних који не марећи за проток времена гледају да богослужење има динамичан карактер, радосни пре свега. Тако да немам проблема са литургијом. Можда бисмо могли да се угледамо на муслимане. За време њихове молитве у џамијама – тишина је на првом месту. Код нас превише метежност и одсуство кућног васпитања узима данак.

  • Да ли ће Христос све спасити када Други пут дође на Земљу?

Он и сада, док имамо ово „сада“, жели да се сви спасу. Рецимо, ми углавном некога етикетирамо према одређеној особини или страсти која га одређује или му иде испред носа. Кажемо да је тај неко алкохоличар, коцкар, наркоман, курва, и слично. То је оно „бије га такав и такав глас“. Све више увиђам, можда и по први пут у животу, колико свештеници и народ греше са тим моралним императивом када у истим пороцима и сами стоје. Сигуран сам да сви ти људи дубоко пате а да не могу да реше свој проблем којем робују. Дакле, свима је дата шанса, чак и демонима каже велики старац Пајсије, али је проблем да ли ће људи желети да се спасу. Замислите ако желите некоме да помогнете у нечему а он вас удари или се наљути на вас јер сте му добро хтели? Јер је том неком испод части да од вас којег сматра нижим од себе добије помоћ, савет или руку. У том чвору треба сагледавати оне који не желе спасење. Јер не воле себе. Мислим да је Флоровски отишао најдаље од свих по питању фамозне апокатастазе која има своје утемељење у мисли великог Оригена. Сви ће васкрснути, али ће се спасити само тамо где је слободна воља дала Богу своју сагласност.

  • Да ли некада долазимо у ситуацију да помислимо да Бог није уз нас?

Често. Такви смо. Врдамо. „Кривимо Дрине“. Ако и нисмо малодушни, правимо се паметни попут апостола Петра спрам Христа у свему, па долазимо у судар са вољом Божијом. Петар има велику веру, али је изузетно непромишљен, исхитрен, увек он зна боље од Христа шта је боље за Христа. Постоји и чувени проблем богоостављености. Није наивно. Или због наше постојаности у неком греху или јер Бог тестира наше снаге. Сетимо се искуства св. Антонија Великог који је целог живота, попут старца Силуана, имао велику борбу са демонима. Након искушавања пита Христа: „Где си био док сам се мучио?“, а Христос му каже: „Био сам ту и гледао твоју борбу!“. Владика А. Јевтић иде још даље, па смело каже: „Бог не жели наивне као Адам!“. Ипак, имамо један огроман парадокс, а то је да је Бог Син био остављен од Бога Оца на крсту. Сами смо пред лицем зла. Бог није приватно обезбеђење. Морамо да сазревамо у борби са злом без поистовећивања са димезијом зла – колико год падали. Али, ту је Бог, само се генијално крије. Такав је, воли скромност више од свега.

  • Значи ли људима Црква као „кућа Божија“?

Дај Боже, сумњам. Требали би сви да Његов дом препознајемо као свој властити. Па као што се опуштено осећамо у свом дому, када обавезе и сусрети са другима прођу, тако би требало и у Божијем дому да се осећамо као на свом месту. Код куће. Наравно, то не значи губитак неких манира, него једноставно да љубимо дом Оца свога којег нам је Христос открио (не заборавимо да пре Христа нисмо имали откровење о Тројичном начину постојања). Када Цркву препознамо као дом у којем се осећамо као своји, онда неће бити потребе за неком застрашујућом теологијом спасавања и грчења око тога како се треба владати у храму. Бога треба да откријемо као најбољег пријатеља који нам отвара врата свог стана и указује гостопримство. На овоме се можемо и сами учити.

  • Како Црква гледа на пророке и пророчанства?

Неко ће рећи да су сва пророчанства условна. Рецимо, када пророк Јона каже Ниневљанима да ако се не покају да ће њихово место Бог уништити, Ниневљани га слушају. Бог повлачи Свој наум. Када Христос наизлази на отпор негде проклиње а негде кори апостоле који желе да низведу огањ са неба како би сатрли неистомишљенике. Када Он говори о будућем Суду, не видимо повлачење намераваног. Он се прави као да не зна да ли ће вере на крају светске историје бити. Не може Он то да не зна ако је изнад времена и простора. Оно што је за нас будућност – за Њега је садашњост. Намерно држи то место за нас закључаним да бисмо се у неизвесности одржали будним над собом. Данас има доста помаме за пророцима. Не знам да ли их има. Треба знати да бити пророком не значи да си господар над својим даром. Они одређене дарове, визије, или веће мудрости добијају по дару, није то у њиховом власништву, нити могу да предвиде време када ће бити „озарени“. Чини ми се да је св. Симеон Нови Богослов имао једну опаку мисао да од Бога долази кроз тебе оно чиме се и сам изненадиш и поучиш. Али, није ни пророк већи од најмањег међу народом у Цркви. Шта каже св. Јефрем Сирин? Каже да је и св. Јован Крститељ најмањи у Царству од многих, јер није по слободи изабрао да буде пророк, него га је Бог изабрао. Ово треба сагледавати.

  • Да ли је у питању сујеверје када се каже да се „на црвено слово не ради“?

Јесте. Богу Божије, послу – пословно. Ниједан рад није испред воље Његове колико год неко успешно стварао своју каријеру или добробит у народу. Али, има сујеверја. По тој логици ствари, онда и свештеници греше јер раде у дане када се служи Богу. Не требамо бити примитивни у тумачењу. Ако ти кућа гори „на црвено слово“ сигурно је да нећеш седети скрштених руку. Сличне прекоре је добијао и Христос што је кршио Суботу, јер је исцељивао људе у дан када се „не треба радити“. Очигледно смо негде застранили, јер смо само преиначили и осавременили јудејска спочитавања, Све оне приче да се не треба гомила ствари радити у одређени дан више ствара алиби да човек не ради ни на себи уопште, као и на задужењима која су му дата од надређених. Све има своје време. Али никада грех није био у запослењу (данас се боримо да послове добијемо или задржимо). Неће се ни Бог, ни свети љутити. Више је проблем доконост. Ту креће свако унутрашње зло.

  • Како објашњавате то да је Хришћанство настало као верски покрет, односно секта, унутар јудаизма?

Да, у почетку смо имали статус секте. Треба то разумети у мору других религија и обичаја који су на основу древности црпели свој идентитет. Као када би се данас појавила нека нова религија. Људи би наравно имали предрасуде и право на отпор привржени вери и обичајима у којима су срасли. Христос је донео револуцију, али се она није одмах запалила. Били су потребни векови страдања и кристалисања догми на Васељенским Саборима да бисмо дошли до тачке где смо данас. Док смо имали статус секте, било је и гоњења и мучења. Наше прве литургије су доживљаване као канибалистичке. Негде смо имали етикете „богождерача“ и „убица деце чијом крвљу се хранимо“. Хришћани су коришћени као данашње бандере од чије електрике добијамо осветљење по улицама и трговима. Били би живи спаљивани да би рецимо један цар Нерон имао довољно осветљења на свом двору. Мало ко зна да смо одређене конструкције унутрашњег простора наших храмова или токова богослужења преузели из јудаистичке традиције, само смо им дали христоцентричан ток.

  • Колико место у којем смо рођени одређује нашу веру? Да ли смо верници у Христа само зато што смо тако васпитавани? Да смо рођени негде другде били бисмо, рецимо, муслимани или будисти?

Одређује поприлично. Наравно да васпитање узима преломну реч. Међутим, да смо рођени на неком другом месту, опет бисмо имали слободу да испитамо нашу веру колико је меродавна. Ово је уједно задатак и за хришћане. Треба разликовати следеће: да ли смо хришћани зато што смо тако научени или смо хришћани зато што смо сами открили да је Бог Света Тројица? Предлажем да свако направи на себи експеримент. Нека тражи, нека испитује, нека проучава. Немогуће је ономе који куца да нађе затворена врата. Код нашег српског менталитета доста преовладава нека либералност, тако да и без неких консеквенци можемо да се бавимо оваквим питањима. У неким другима религијама можеш да останеш без главе само ако посумњаш у свог Бога. Рецимо, код нас атеисти стално кукају о угроженим правима од нас хришћана а да их нико објективно не дира, док рецимо у неким срединама изгубили би живот само зато што имају статус „неверника“. А и ми који верујемо у Бога Тројичног опет показујемо временом сумњу када од Њега отпадамо, па Он опет не диже руке од нас. Треба бити захвалан на томе што имамо таквог Бога који се не љути на нас када нас неке сумње поколебају.

  • Да ли мислите да СПЦ има велики утицај на људе?

Народ поклања велико поверење Цркви као месту присуства Божијег. Не бави се народ толико фигурама које осцилирају унутар њених институција. Можда је и боље тако, да оно мало вере не би срозали на још неки гори ниво наивним саблажњавањем у којем неко злурадо тражи повод да легализује своје зло. СПЦ има велики утицај, али то не значи дресирање других да немају свој критички став. Међутим, зависи све од тога какав је ко. Данас, пред најездом интернет битисања, сви имају став о свему. Не бирају се много речи. Више се Црква ту нешто много ни не пита, али ни СПЦ не показује неку жељу да продорније изађе у свет међу људе. Да ли ће ту неко некога да врбује, посматра и прати, клевеће, нека ради свако како мисли да треба, али свачије лице исплива пре или касније какво јесте. Не може ту мантија никога сакрити.

  • Да ли елита СПЦ има повластице у овој држави?

Можда само појединци. Тужно је да елите уопште има. Такав вид гламуризације хришћанства баца непотребну љагу на само Хришћанство. Због оних на високим положајима или због оних који вуку неке погрешне потезе – црвене они који не би требало да осећају стид за нешто у чему сами немају удела.

  • Како се Црква односи према људима који су починили неки велики грех  а који се после кају због својих дела?

Црква никога не одбацује. Има стручне богослужбене кадрове који имају уједно и мисију да брину како некога поново да врате на пут спасења. Има и оне нестручне због којих покајани постану још гори. Битно је само ући у профил покајника. Да ли је његово покајање искрено или неискрено? Искрено покајање препознаје одређени злочин код себе због којег се горко осећа, али је покајање и препознавање Христа као свог спаситеља независно од степена кривичног дела. Неискрено покајање је сваки вид избегавања своје реалне кривичне одговорности у неком акту које се може манифестовати и површним исповедањем а да главна намера неискреног почива у избегавању своје кривице или неке санкције.

  • Како Црква као једна од већих институција у држави ћути и не жели да помогне онима који јој се обрате за помоћ и поред великих финансијских средстава које поседује? Како коментаришете поседовање луксузних аутомобила испред Патријаршије?

„Тамо где је лешина – ту ће се и орлови скупити…“

  • Зашто неки свештеници имају своју „тарифу“ при обављању својих обреда и зашто Црква не реагује на то?

Реално, Мојсије је крив за увођење „светог пореза“. У Христово време не видимо било какав финансијски обрт „таксиметра“ за свештенорадње. У Писму се каже: „Бадава примисте – бадава дајте!“. Али, то је табу-тема за данашњи кружок људи. Црква је свима оставила одрешене руке. Зато негде има тарифе а негде не. Није проблем зарада, већ похлепа. Када би постојала „унутрашња контрола“ не би можда било више места за малверзације. Али немојмо да бркамо ни малверзације са поштеним радом свештеника. Знате, није свако мафијаш ко носи одећу као криминалац, као што није ни свако похлепан само зато што носи мантију.

  • Како коментаришете неплаћање пореза од стране СПЦ?

Ако просечан верник и грађанин свог матичног места плаћа порез држави, а да га нико не пита како крпи за своје расходе, нити Цркви ускраћује свој добровољан прилог, тим више СПЦ има одговорност да плаћа порез држави. Ипак, не бркајмо ни бабе и жабе, јер ако је ко ослобођен од пореза на врху СПЦ, то не значи да је ослобођен од плаћања пореза држави као конзумент електричне енергије, комуналних услуга, итд., дакле, свега онога што иде у државни буџет. Дакле, можда је инситуција СПЦ привилегована у неким стварима (мада би пре сиромашне требало ослободити од пореза), али то не значи да су привилеговани и они који раде у њеним институцијама. Више ме занима како ми који плаћамо порез можемо преживети са 20.000 динара месечно а да потрошачка корпа износи преко 30.000 динара месечно? Плус расходи за струју, комуналије, кирију, итд. Не може се зарађивати мање а плаћати више. То је немогућа математика којом владајући режим, као и сви они пре њега, под паролом „светле будућности“ понижавају људско достојанство без обзира да ли је реч о верницима или неверницима. Када Христос разговара са Петром на једном месту крај мора, Он зна да (парафразирам) синови светлости не морају да плаћају порез, али да не би кога саблазнили ипак га плаћају. Нека врх СПЦ себе преиспита на овом месту.

  • Да ли подржавате крштење детета обзиром да оно није слободно да се изрази да ли то жели?

Подржавам. Нема потребе стварати баук од тога. Рецимо, атеисти су ту помало смешни као и неки назови хришћани који заправо нису фанови своје вере. Није то индоктринација. Није то жигосање. Ако дете када одрасте не жели да живи у складу са својом вером, неће га крштење ту ни у чему спречити. Неки су ишли толико далеко да су хтели посебан обред „раскрштавања“. Пазите сад иронију, дакле неко не верује у силу крштења, која је заправо прва благодат Духа Светога, али зато верује да ће посебан обред „раскрштавања“ имати силу да поништи силу деловања Духа. Да није смешно било би глупо. Не постоји обред „раскрштавања“. Ни хришћани нису у загарантованој позицији самим тим што су крштени, јер када год не чине вољу Божију – ругају се свом дару. Наши преци су можда у великој побожности имали страх да ће њихова деца умрети некрштена и да се неће спасити (јер су многодетне породице често имале смртан случај док пеницилин и други медикаменти нису заживели како би спречили туберколозу и друге болести да покосе имунитет) па су прибегавали оваквом чину, али Бог није заробљен хришћанским формама да воли само крштену децу.

  • Нас уче да је Бог равноправан према свима, али због чега неко има бољи живот у односу на друге људе?

Нема Бог ништа са тим. Његово Царство није од овога света. Постоје структуре моћи и владавине које управљају целим светом а да је народ ту само статистика – зупчаник који покреће цели строј. Ако је веровати неким прогнозерима, цео свет почива на центрима моћи само неколико великих богаташа и да нема њих – ниједан човек, по тим прогнозерима, не би имао потребе да ради дневно више од два сата за исту плату. Бог једнако даје благодат и богатом и сиромашном, али је „богатом теже ући у Царство“ јер се везује за комформизам овога света које му његово богатство пружа. У Светом Писму пише да Бог не гледа ко је ко него да свима даје изобилну благодат. Али, Бог ипак и гледа ко је ко, јер онда не би постојао критеријум којим би могао да суди човечанству, а и не даје свима исте дарове. Не заборавимо да неко има „бољи живот“ само зато што је својим рукама успео сам да се пробије у мору ајкула, а да има и оних који се плаше успеха. Одличне су речи једног свештеника који је рекао да је Христос понајмање био успешан у својој каријери, јер је она трајала само три године и још је завршио трагично на крсту ни крив ни дужан. Можда су негде наше перцпеције „бољег живота“ искривљене управо занемаривањем димензије есхатона. То пак не значи да смо „грешници“ само зато што поред пореза и осталих дажбина желимо неки микродинар којим бисмо себи или својој деци нешто елементарно приуштили.

  • Уколико особи која нас је повредила узвратимо, то јест, осветимо се на неки начин само мањом мером у односу на њен поступак, да ли је код Бога та наша жеља за конфликтом на исти начин лоша као и поступак друге особе која нас је навела на то?

Мало ме ово подсећа на прародитељски поступак када се Адам и Ева брзо након пада окрећу једно против другог. Адам каже: „Нисам ја!“, жена каже: „Нисам ја!“. Код апостола на Тајној Вечери је већа забринутост око тога ко ће по пророштву Христовом издати Христа, па питање постулирају сличним набојем али у другом смеру: „Да нисам ја?“. Адам је безобразан, јер окривљује жену којом је дотад био очаран, али окривљује и Бога у стилу: „Ти си ми је дао овакву половну да ме на зло наведе!“. Префригано. Ако је веровати хронологији, Ева јесте прва погрешила, али се не окреће бар против свог човека. Не каже ни Богу ни Адаму да су они криви, али себе правда на оптужби трећег – змије. Небитно. Да се вратим на питање. „Освета је моја, вели Господ!“, каже Писмо. Ако ћемо узимати ствар у своје руке, онда нам МУП Србије не треба, али постоје последице. Христос каже: „Ко те удари по једном образу, окрени му други!“. Наш народ каже: „Ко тебе каменом – ти њега хлебом“ (ја се некад нашалим па кажем уместо хлебом – стеном, јер противник мора да зна докле сме ићи). У Старом Завету се може наћи слична мисао да треба постидети непријатеља добрим делом. Не требамо да се играмо садо – мазо слагалица. Човек мора да држи до себе, али и да зна када је у нечему погрешио да први пружи руку. Та иницијатива многима измиче, чак и ако обе стране показују жалост што се неки конфликт догодио. Не треба се светити. Тако отров другог почиње нашим крвотоком да тече. Добра воља барем чува здравље душе на сигурно. А мир је непроцењива ствар. Мултимилијардери би пола своје имовине дали кад би знали како да купе тај мир, јер га немају. Дакле, код Бога и онај ко наноси ударац и онај ко прима ударац па узвраћа силом – има исту тежину, под условом ако су мотиви исти. Није исто растојање између онога ко воли да убија од доконости и онога ко брани свој живот сигурно. Тако је и на нивоу очувања своје части.

  • Да ли Бог монахе гледа као веће вернике од људи који су веома побожни и привржени Цркви? Можемо ли уопште извршити поређење између монаха и верника који живи уобичајеним животом? 

Гледа их исто, јер се на оба фронта Сам Бог исто дели. Не даје Себе једнима више а другима мање. Даје се Цео, не половично. Монасима је можда олакшано да се брже као солисти крећу ка Богу, али сви исти крај свог путовања и труда деле. Дарови Духа Светога, дакле, на оба фронта дишу подједнако, али није свима иста ревност и љубав према Богу. Нема правила. Од два монаха и два лаика, Бог ће само једног узети себи. Јер не спасава место, већ какав си човек у Христу. У нашем народу је монашки живот донекле идеализован. Некако је монаштво постало синоним за светост која је обичним верницима ускраћена или недостижна. Ово није учење Цркве. Може се бити светим у свакој парохијској Цркви, јер је Бог тај који нас чини светим. Увек се сетим св. Јована Златоустог који је рекао (парафразирам) да би био најсрећнији када манастира не би ни било, него да сви вољу Божију чине тако да манастири постану непотребни.

  • Уколико наша лоша искуства учине да нам се вера изгуби, на који начин је повратити и осетити блаженство које нас мотивише да је одржавамо?

„Духа не гасите!“, каже Писмо. Ипак, имати веру није исто што и гаранција да ће нам све бити „мед и млеко“. Некако се та прича о блаженству јавља као обавезан зачин који обавезује да са великом вером иду и велика блаженства. Није тако. Стално крваримо. Али се стално и лечимо. Зато треба разумети важност своје улоге у богослужбеном животу Цркве. Не постоји, дакле, механизам, рецепт, правило, како се вратити, ни како се освештати. Мора човек негде дубоко да осети у себи незадовољство и пад као онај брат из јеванђељске приче о блудном сину, или, као онај цариник што се ударао у прса, али да му то сагледавање не постане повод за безнађе већ да има свест да увек има могућност Коме може да се врати. Пошто нема духовног стажа, нико од нас нема гаранције да колико год да смо постојани у једном тренутку, када ни сами не очекујемо, можемо да отпаднемо од вере једном заувек. Ово треба да нас држи будним, да се не осилимо превише.

 

Advertisements