Са чиме бих упоредио пакао? Са човеком који никога не воли. Коме на лице избија наличје његовог притајеног чемера. Дан је рецимо леп. Као овај данашњи. Сунце милује својим сноповима. Паркови су пуни деце. Чак и они депресивни показују мало наде. Птице певају. Биљке се играју. Ветрови трепере по нежним избочинама.
А пакао? Пакао седи сам у кући. Не осећа да му чак лепота једног пуног парка недостаје. Или Цркве. Он је заправо љут на свет који га лепотом превазилази. Љут је на друштво којем не жели да припада. Не осећа да ишта губи или да нешто пропушта. Видећи само себе као светлост све друго му је тама.
А како се пакао увећава? Ако му друштво прави други човек из свог пакла. Или, ако у жељи да буде сам и „остављен на миру“ презире другог који можда долази из раја. У чијем чак и безазленом обраћању налази повод за властити немир.
Пакао би да је увек „негде другде“ јер нигде не налази свој спокој. Он је увек недовољно схваћен. Мора негде у изолацији без сведока да превија своје ране да би их на исти начин поново отварао. Тиме се храни. А ране које себи наноси – за друге криви. Зато осим ридања и чамотиње набијених беснилом, другог раја за таквог осим пакла нема. Колико год му очи показивале супротно, он ће у инат себи да их изнова затвара. Јер други је крив што има капке отворене уопште…

Advertisements