• Да ли мислите да ће и хришћанска вера „изумрети“ као и друге велике вере које су настале пре доласка Исуса Христа?

Ништа није немогуће. Црква је увек пред изазовом да се изрази или поништи у одређеном веку и нараштају. Нема загарантоване позиције ни да ће се њен углед увећати, ни да ће опасти. Није Црква збор искључиво хиротонисаних, већ и народа. Како се народ понаша, таква ће и Црква бити. Битно је да остављамо узор за собом генерацијама које долазе. Порука спасења се мора и осавремењивати (никако разводњавати) – не можемо да живимо закопани у прошлости или језику, моралу, итд. То не значи посветовњачење или прилагођавање светским стандардима, него једноставно – кретање. Криза мора бити. Од нас само зависи да ли ћемо ухватити добре ветрове. Не можемо бити пасивни очекујући да Бог све уради уместо нас. Било кад, било где.

  • Да ли Бог осуђује све људе који дигну руку на себе или некима опрашта?

Нигде у Библији не нађох проблем на ту тему. Има можда само разних отачких интерпретација. Самоубиство се по некој инерцији сматра највећим грехом. Недржање опела – рак раном. Међутим, мало сам изненађен да ту нико не улази у профил самоубице. Ако је неко учинио зло помраченог ума, изгубивши помрачењем свести критеријум шта је добро а шта зло, по ком параметру било какав закон здравоумних може за помрачене важити? Верујем да Бог не одбацује самоубице. Верујем да нормалан човек не може дићи руку на себе. Занимљиво је приметити да су неки људи на ратиштима носили отров са собом или посебан метак око врата како би прекратили себи живот у случају да их непријатељска страна ухвати. Страх од тортуре је био већи од страха од смрти. Не оправдавам, али могу да разумем. Дакле, не смемо лако отписивати безнадежне, јер смо можда и ми негде криви што је неко дигао руку на себе. Али, не смемо превидети да има и таквих типологија који у искреној или лажној жељи да почине суицид, заправо пројављују једну демонолошку особину јер желе да другима подаре кривицу за њихово нестајање. А има и таквих који манипулишу својом жртвом да би се други осетио кривим а они добили оно што желе.

  • Да ли су сви људи осуђени на грех самим тим што су прародитељи протерани из Раја?

Јесмо и нисмо. Мало ко истражује ту област. Није реч о наслеђу кривице већ смртне природе. Сви долазимо у овај свет пропадљивошћу природе. Мислим да је неки поштен одговор рећи да немамо појма шта се заиста десило у почетку. Не видим неку логику да грешку човека и човечице испашта цело човечанство, али не видим логику ни да Христос полаже живот за цело човечанство које за Њега не верује или неће да зна. Па ипак, тако се десило. Бар у случају Христовом. Ако је нешто нелогично – не значи да није смислено по неком већем Промислу. Богочовек је узео на себе недужно зло овога света и поклонио свима дар Сопствене бесмртности коју је пројавио Својим васкрсењем. Тако се осуђеност на грех (смрт) преточило у осуђеност на васкрсење (вечни живот).

  • Како Црква подноси Дарвинову теорију?

Има мајмуна међу нама. Дарвин је, чини ми се, био агностик. Није негирао да Бог постоји, само је тражио научни доказ за Његово постојање. Није Дарвин крив за „дарвинизам“ које је после њега настао. Не треба бити искључив свакако. Не можемо рећи да еволуције нема, јер и даље настају нове врсте, али не треба превидети да имамо и мутације као продукт неодговорности према екологији. Можда се дарвинизам непотребно сувише везује за ту мајмунолику перспективу. Коме је тако лакше – само напред. Али, искрено, нема ми логике да смо настали од мајмуна (замислите, има теолога који заступају став да смо настали од неког лемура који је касније еволуирао у првог човека!), јер по тој логици ствари: или би мајмуни требали за оволико миленијума да еволуирају у човека или да човек еволуира у нешто треће – али се то никако не дешава. Сумња, дакле, има право да опстане.

  • Због чега Црква не прихвата нечије мишљење чак и ако је противно самој Цркви?

Зато што не ради мало више на самокритици и зато што Црква има право да брани сваки свој став докле год проблем није стриктно политичког карактера већ може бити и опозиција спрам бласфемичног. Не можемо стално повлађивати супротној страни. Неукусно је тако бранити неке веће вредности. Лепо рече еп. А. Јевтић да „праштати тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу“. Спорно је ипак бранити своје лично, али девијантно мишљење сакривањем иза Цркве.

  • Да ли неко може бити већи хришћанин од човека који редовно иде у Цркву и моли се Богу?

Нема правила али се саветује да свако себе осмишља према педагошким и богослужбеним димензијама црквеног постојања. Битно је да молитвени и богослужбени живот не постане неки вид „аутистичне“ искључивости. Ако је ко црквен не значи да треба да буде асоцијалан. На крају крајева, у аскетском искуству отаца није толико наглашен црквени живот. Постоје ту делимичне корозије између пустиње и парохије. Ако Црква не зна где су њене границе, пустиња и парохијска Црква ту нису никакав проблем да постоје како постоје.

  • Какав је смисао живота  када је крај увек исти?

Неће бити друге смрти јер смо већ у Христу умрли. Крај зато није исти јер краја у Њему нема.

  • Да ли је и колико је наша представа Бога зависна од нашег детињства?

Дивно питање. Сигурно је да има неке узрочности која полази од детињства. Не мислим да је неки веронаучни модел ту пресудан. Рецимо, данас пуно деце иде на веронауку, али проформе и без реалног егзистенцијалног препознавања Бога у свом животу. Неспособни су да направе синтезу. Битно је каква искуства, васпитање и потенцијале вуче човек из детињства, јер после такве своје карактеристике еманира на свет вере.

  • Каква је разлика између страха и страхопоштовања према Богу?

Абнормална. Није исто плашити се од родитеља и од манијака. Родитељ уноси неки вид страхопоштовања, јер је пред нама личност која се воли и која сама воли, али која уме да реагује строго када је потребно. Страх од манијака је другачијег набоја. Угрожен је живот у тоталности без могућности за сусрет и љубав. Има и таквог страха да неко константно умишља напад другог али то је само зато што у себи нема љубави. Патологија у овом колу предњачи пред тајном вере.

  • Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?

Многи су говорили да се човек рађа као „tabula rasa“ (неисписани лист хартије), али сам више на страни оних који говоре да са одређеним (да ли и предодређеним?) потенцијалима долазимо на свет. Овде пак личне потенцијале разликујем од дарова Духа Светога. Неко може бити геније у музици, сликању, писању, итд., али да нема у себи Духа Светога. Да ли су онда ти потенцијали од Бога? Јесу на нивоу креативности, али није свако стваралаштво гаранција облагодаћености. Тако можемо разумети како два уметника, два математичара, итд., генијалних у својој професији могу показивати исто умеће, док на нивоу вере и Духа могу бити радикално супротни.

  • Шта Библија говори о кремацији?

Мало је дискутабилно. Црква је до само пре пар деценија експлицитно била против кремације, мешовитих бракова, итд. Сада спушта критеријуме. Само не знам да ли због одустајања од своје мисије ради повлађивања ономе који плаћа или је нешто друго посреди. Углавном је заступљена логика да се костима указује поштовање ради васкрсења које ће наступити. Чини ми се да је св. Јован Дамаскин говорио о васкрсењу целог човека чак и да од његових остатака не остане ништа под условом ако га је појела нека звер, ватра, итд.  Данас можемо и атомску бомбу да узмемо за поређење. Дакле, немам проблем са кремирањем, јер се исти човек саставља у Духу. Заборављамо да је Бог стварао свет ни из чега. Зашто би Му онда било тешко да подигне човека од већ нечега?

  • Како објашњавате то да Бог који је Љубав може убијати људе и слати их у пропаст?

Ако је Бог Љубав, онда у Њему не може бити добра и зла већ само Добра. Ако у Њему постоји зао принцип онда Он није савршен. Онда Бог Сам Себи скаче у уста са оним да се не може служити Њему и мамону. Бог није подвојен. Уносимо шизофренију у њега, јер смо сами власници својих дуализама. Очигледно сте под утицајем старозаветних антропоморфизама. Тамо је заиста од толико крви и разних епитета тешко пронаћи Бога Којег Христос у Себи открива. Никога Бог не шаље у пропаст. Апостол је можда мало претерао када је поредио Бога са грнчарем који са својим сасудима може да чини шта му је воља (верујем да је из велике посвећености тако говорио), јер ми за Бога нисмо марионете. Друго је то ако је апостол мислио на богодолично или уподобљавајуће обликовање које врхуни у Духу Светоме. То можемо видети по злочинцима, јер на њима првима Бог не ломи сасуде иако ми то негде, потајно и од себе, очекујемо. Заборављамо да Бог може све шта хоће али да Бог неће све шта може.

  • Како објашњавате контрадикторности из Библије? Ако у неки део Библије не верујете, зар тиме не обликујете Бога како вам одговара?

Библија не заузима централно место за православни свет. За нас је то Литургија. Тајна Вечера. Јесте, има контрадикторности, али мени су оне сјајне. То показује да не постоји ниједно правило да је примењиво на исти начин за неку чак исту или другачију ситуацију. Рецимо, Христос каже да окренемо други образ ономе ко нас удари по једном, али Он Сам одступа од тог правила пред првосвештеником Кајафом. Или, након Васкрсења Христос каже Марији Магдалени да га не дотиче јер још није отишао Оцу Своме а апостолу Томи дозвољава да га додирне иако још није отишао Оцу Своме. Библија није меродавна за научна питања, али ипак ни за произвољна тумачења унутар теологије. Да скандал, ето, буде већи, Библија није непогрешива по неким питањима, али је меродавна по питању Божије објаве. Да је хипотетички чак уништимо или избацимо из употребе – Бог ће написати исто Јеванђеље у нама. Писмо би ипак требало да остане да се чита, поје и тумачи унутар Цркве. Приватно свако може да га чита колико му душа хоће, јер је поучно за сваку прилику и неприлику. Једно остаје неизмењиво и не трпи контрадикције а то је оно Христово: „Испитајте Писма и видећете да она сведоче за Мене!“.

  • Да ли верујте да постоји слободна воља? Ако верујете, како је објашњавате пошто знамо да свет функционише на механички начин?

Слободни смо, али као што је Достојевски добро приметио код неког свог јунака, ми од толико слободе просто не знамо шта ћемо са њом. Зато очигледно стално умишљамо да слободе никада немамо довољно. Јер хоћемо слободу од пореза, од лица другог, од болести, од страдања, од немаштине, од личног нерасположења, итд. Али то није слобода коју је Христос својом крвљу платио. Он нас је ослободио од греха, ђавола и смрти. Ово треба сагледавати. А свет има свој неки поредак тако да ако је шта механичко не значи да је безузрочно или бесмислено. Ипак је Бог Тај који одржава овај свет у постојању. Биљни и жиотињски свет се развија на увек исти начин пројављујући савршенство унутар својих поредака. Али ти инстикти још нису саткани од слободе којом је човек дарован, јер човек може да се издигне изнад својих инстиката. Време поста је одличан показатељ такве слободе. Ипак, држим се апостола: „Све ми је допуштено али ми није све на корист; све ми је дозвољено али нећу да шта овлада мноме…“. За отачку мисао, слобода се поистовећује са иконом Божијом у човеку која и јесте једини показатељ личности.

  • По једној анкети утврђено је да је лицемерје старијих највећи узрок зашто млади напуштају Цркву. Шта имате да кажете на то?

Млади увек траже изговор да у име бунта задрже своје заблуде. Ипак, не значи да све што је младалачко да нема поуздан оријентир или објективан критички став у нечему. Њихово лицемерје није ништа мањег интезитета од старијих. Проблем је ако обе стране не показују довољно пажње да саслушају оног другог. Убиће нас намерно неразумевање и дрскост која одликује оба фронта. Неумесно је да млади, примера ради у ГСП-у, не уступају место старијима, али је неумесно и да старији не уступају место младим трудницама.

  • Да ли је могуће да неко васкрсне пре Другог Христовог доласка?

У јеванђељима видимо да је Христос неколико људи подигао из мртвих. Задржао бих се на чувеном Лазару. Треба разликовати да Лазарево и Христово Васкрсење нису исте јачине и колорита. Код Лазара је то био више неки вид чудесне реанимације, али је он остао подложан смрти и након тог устајања. Зато га после убише, па је умро по други пут. У Христовом Васкрсењу те димензије нема. Он након устајања постаје неспособан да умре. Да ли има васкрслих сада међу нама? Сви се иконично подижемо из мртвих сваким причешћивањем, јер Он улази у гробницу нашег тела.

  • Шта мислите о прикривању злочина неких црквених великодостојника?

„Нема ништа тајно што неће постати јавно!“

  • Да ли постоји карма?

Не. Има своје порекло у хиндуистичкој и будистичкој мисли која нема никаквог додира са хришћанским модусом. Сличан је учењу о судбини, али се темељи на реинкарнацији и немилости детерминизма према боговима, људима, и свему што дише. Будизам је као религија старија од хришћанства, али није мерило да ако је шта старије да је и меродавније.

  • Ако Бог све види, зашто неки имају све а неки ништа?

Не даје свима исто, али није ни у све умешан. Не бих од Бога стварао неког капиталисту или банкара који бира коме ће колико да пода на финансијским теразијама. Његове „субвенције“ су духовног карактера. О томе говори јеванђељска прича о талантима, јер није реч о „повољним кредитима“ пролазног већ непролазног карактера.

  • Да ли се вера нужно поништава ако човек не поштује пост или не иде редовно у Цркву?

Не. Може бити осакаћена или у неком виду хибернације, али није поништена. Ипак, увек остаје ризик да када човек једном напусти сигурно станиште, да може да дође у опасност да његов одлазак буде трајна дестинација. Тако настаје фаталност која једном прокоцкавши оно најбоље у човеку оставља га огољеног и бедног.

  • Ако је Бог створио све, а уз то и зло, зашто онда кажњава грех?

Једно је допуштање зла а друго је воља Божија. Ако Бог допушта зло, то не значи да му је зло по вољи. Он није створио зло. Зло је девијација наше слободе. Само по себи нема постојање. Ако се договарам са неким да направим пожар то ће бити наша одлука, али зло тек кроз пожар добија форму којег дотад није било. Дакле, ја сам одговоран. А ако Бог толико, по навали неких, кажњава грех, нека ми покажу начин којим Он кажњава. Није ли писано да је Он дошао да спаси а не да уништи? Када нас Он чисти од неког греха, можда је то болан процес за нас, али то је зато што нас Он одваја од места греха за који смо се ми чврсто везали. Он нас као људе разликује од греха. Ампутација има своје последице. Ако уопште кажњава, јер нисам заговорник такве теологије, можемо рећи да кажњава грех у нама а не нас. Када човек кажњава човека, то бива тако што изједначава зло са човеком.

  • Зашто се људи плаше Бога ако Он шири љубав?

Јер је било пуно злочина у историји обе цркве, а доста су утицали и крволочни антропоморфизми старозаветне историје да се формира једна погрешна слика о Богу. Ипак, неки оци су ишли мало даље, па су давали доста себи воље да креирају једну паклену теологију која застрашује. Нису рачунали на то да ће страх у људима створити одбојност. Ипак, некима ни Бог љубави није довољан, јер онда мисле да због његове толеранције могу да раде све шта пожеле а тако се већ искушава Бог и Његово трпљење.

  • У неким књигама затичемо читаве „доказе“ да је Исус само човек и да је имао жену. Шта мислите о томе?

Ако Исус није Богочовек, онда нема ни спасења, јер није човеку у власти да победи смрт. Владика Николај Велимировић је Божије оваплоћење упоредио са променом људске форме на форму мрава. Оци кажу за Христа „унизио се“ али не само на крсту, него самим оваплоћењем. Бог се на неки начин компресује у обличје које као Бог Син дотад није имао. У рукама Дјеве Марије је Онај Ко пре ње беше. Замислите сад да ви промените своје обличје у тело мрава, да ли бисте имали жељу да имате неку женку у том свету? Зашто би Он имао жену, као што рецимо видимо у филму „Девинчијев код“ (са сјајним Том Хенксом), и трудио се да направи само једну биолошку лозу – када има могућност да од целог човечанства начини Себи наслеђе?

  • Шта нам присуство на литургији доноси?

Сигурно не добитак на лутрији. Добијамо Духа Светога по слици Педесетнице. Добијамо Христову крв унутар наше крви. Светост више није маргинализована. Бог више није непознат и недоступан. Мало ли је?

  • Да ли свештено лице има власт да опрашта људима грехове?

Да, чак и ако они сами греше, али нису они изједначени са влашћу, него им је дата власт Духа да тако чине. Они су посредници а не пуномоћници. Треба разликовати да свештеници нису власници Духа Светога, или, да су толико поистовећени са влашћу да од себе умишљају божанство, већ да раде за Бога. Да је Он главни Шеф. Питање се може проширити: да ли је све опроштено? Само онима који се искрено кају. Формалистичко и таксативно набрајање грехова на исповести није оно што човека ослобађа од зацементираности. Боље је онда не исповедати се уопште а бити свестан запремине свог зла. Кајати се као онај цариник из Јеванђеља. Видимо да га је Бог оправдао а да за њега исповести, какву данас познајемо, у то време није ни било.

  • Ако неко не верује у Бога да ли је грешан?

Не. Можда је само искрен. Ипак, то га не ослобађа од греха. Од смрти. Јер грех не чини само морални спектар разноразних страсти већ проблем смртне природе. Око тога се све врти. Или, шта ћемо тек рећи за малу децу која се „тамо негде“ експлоатишу у индустријске сврхе на робовласнички начин а који никада за Бога нису чули, нити се кад крстили и причестили? Јесу ли та деца – грешна? Верујем да су у позицији као некада јеврејски робови који чекају Месију, иако не знају да је Он дошао у овај свет. За њих навијам. За злостављану децу. За све повређене и понижене. Да победе и седну за трпезу Јагњетову.

  • Шта то у људима превагне па промене веру?

Ко једе на бољем месту не иде да једе на горем. Жена неће ићи код фризера где није добила очекивано. Слично је и овде. Ко је пробао боље и веће – не мења за оно горе и ниже. То не значи да се не може наћи шта смислено на другом месту, али је прече држати проверене вредности.

  • Шта Црква мисли о људима који донирају нешто за њу, па се после хвале на сав глас?

„Take money and run…“

  • Зашто су веровања у Бога подељена по народима и културама ако је само један Бог?

Некоме се можда једноставно не допада концепција библијског Бога. Можда негде мисионарска реч још није заживела. И данас има дивљих племена који не знају да постоји свет какав ми знамо. Свака култура и сваки народ има дефинитивно свој историјат и обичаје који свесно или несвесно доста утичу на импулс вере. Можда ће и Бог управо од тих понајмање хришћанских народа на свету начинити себи већи повод за вечну славу коју код хришћана није затекао. Мислим да Бог није сујетан да мери ко Га познаје као Бога Јеванђеља. Он би да познаје оне који Његову вољу чине чак и ако за Њега не знају. Где се чуло за таквог скромног Бога?

  • Зашто се раније Црква сматрала неком заједницом која је била на врху и свако је тврдио другачије или је био убијен или протеран?

Можда само Црква није препознавала таленте, али је сигурно да је имала и своје интересе. Истинито је оно Христово да пророк није добродошао у постојбини својој. Није ли светом Максиму одсечен језик од његових, зато што је само био гладан теологије а да га су га држали јеретиком? Данас нема тортуре, али има смењивања са радних позиција и клевета каквих не постоје ни у „ријалити“ програмима.

  • Шта би било да Христос није убијен?

Дошао би у свет свакако, каже св. Максим Исповедник, чак и да прародитељи нису погрешили. Ако је грех оно што Га провоцира да постане човек онда Он није слободан. Дакле, у предвечном савету Свете Тројице одувек постоји план да ће Један од Њих постати месо и крв. Али, наставља Максим, да прародитељи нису погрешили, Његов би се живот другачије одвијао – без крста. Намеће се питање: зашто није остао на земљи после васкрса, него се узноси од овога света и враћа на божански престо крај Друге Две Личности? Апостол указује да је одгонетка у томе да не би друге условљавао Својим видљивим присуством. Парадокс. Он Себе крије да би Га по слободи пожелели а не зато што бисмо се рађали затицањем Његовог видљивог присуства као што сунце на пример затичемо.

  • Ако је Бог створио Адама и Еву, а од њих је све настало – зар нисмо сви браћа и сестре?

Библија није књига која нам може дати научне одговоре. Више пута се у старозаветној историји помиње инцест. Тада се није ишло логиком данашњих чињеница да на такав начин настају психобиолошке аномалије код новорођенчади. Не могу рећи да је то био благослов Божији. Можда више неко нужно зло. Каин тражи протекцију од Бога? Кога се он плаши ако нема никога осим њега и прародитеља а пред Богом није показивао страх већ изузетну дрскост? После се жени. Откуд сад жена? Нисмо сви браћа и сестре осим у Христу, али ту нема инцеста. Занимљиво је обратити пажњу на неке савремене психолошке студије које указују на другачије нивое инцестуозности: емоционалне, родитељске, националне, итд. Није наивно.

  • Да ли верујете у исцељења неких болести?

Људи воле да се везују за култ Острога. Неки за благодат Јерусалима. Неки само за један манастир за који су чули да је расадник чудеса. Тако потцењују благодат која се налази у свакој парохијској Цркви. Искористио бих Острог као поређење. Ако су два слепца дошла пред кивот св. Василија а само један је прогледао, шта се десило? Да ли то значи да је један од њих омрзнут? Не. Можда се један није довољно молио, веровао, кајао, како год, а можда му је Бог преко св. Василија оставио слепило ради већег Промисла знајући унапред да он од тога можда неће имати корист и спасење. Да ли сада хулим овиме? Не бих рекао. Јер имамо примере када је неко добијао мистичне интервенције Божије, па уместо да покаже захвалност и лојалност постане још гори. Од десет губаваца само се један вратио пред Христа да покаже захвалност. Бог није детерминисан присуством. Чудеса су за лабилне у вери. Ко је нашао Христа у себи – живи чудо сваки дан. А за исцељења не мари, мада их не потцењује, јер зна да је Божија реч последња. Требамо мало више да укључимо реално сагледавање: ми се на свакој литургији исцељујемо од једних истих недостатака. Није исцељење једном трајна стечена имовина. Можда треба и преокренути перспективу: они са видљивим дефектима често веће чудо својом чистотом сведоче од оних који су само споља здрави. Јевреји су имали обичај да дефекте или одређене болести поистовећују са духовном нечистотом. Тога код Христа нема. Аскетски оци су пре молили Бога за останак у некој болести којом би могли лакше да достигну спасење. Има логике, јер данас многима ништа споља не недостаје, али су изнутра незадовољни до сваког пакла.

Advertisements