У посту нема ватромета. Али нема ни суморности. Ко броји своји труд и залогај – није далеко одмакао. Добра воља више вреди од поста. Раздражљивост прво треба санирати. После све иде лако. Радити на себи без љубави према другима или без одласка на богослужења – мизерно је. Боље је онда не постити јер се губи суштина.
Пост није тако лицемеран да усавршава неке своје индивидуалне перформансе без овог увида. Ако неко пости – нека себи пости. Наметати кривицу што неко не пости – грех је онога ко пости. Јер, лако је изнуривати тело – то и мазохисти чине – тешко је опростити неком нешто. Ту се види величина поста. Ако ће неко гасити себи радост зато што пости – онда нека заобиђе тај типик. Богу ништа не треба али му је дража захвалност него роптање.
У јеванђељу нигде не видимо да је Христос некоме условио могућност сусрета са Њим стављајући пост или било шта као предуслов вере или сједињења са Њим. Ако негде пак има фанатика нека читају опис Суда, јер нигде Христос неће питати за то да ли је неко постио, исповедао се, причешћивао, него да ли је био доброчинитељ у односу према другима.
То наравно не значи да је пост и све шта са њим иде маргинализован и небитан, него да има своје место и сврху једино у корелацији са врлинама које Бог тражи а благодат усавршава.

Advertisements