• Где је Бог?

Да ли је ово питање малодушног или боготражитељског калибра? Бог се не може лоцирати. Не постоји GPS – теологија која би Му могла ставити границе. То не значи да је Црква маргинализована. Ако је Дух Свети као ветар за кога не знамо одакле долази, нити куда иде, онда је логично, или боље рећи металогично или метасмислено, рећи да се Он нема где лоцирати јер се нема где зауставити. Увек подразумевамо време и простор када покушавамо да перципирамо место присуства Божијег али олако превиђамо да Он не зависи од времена и простора. Неко од великих умова ће истраживати име Божије па рећи да Бог није ни име, него да је више значење какав Он има однос према свету као око према посматраном. Можда је мало претенциозно рећи, али ако нема дестинације у којој Он није присутан, онда се може метафорично рећи да смо сви ми као цивилизација и васиона са неизбројивим мноштвом галаксија, у Његовој зеници ока. Ако Христос три године проповеда Царство Небеско, поистовећујући Себе са проповеданим, односно, да је Он Сам то Царство, а на другом месту каже ученицима да Царство није нигде лоцирано осим у срцу човечијем, онда је одговор познат. Ако је питање страдалног карактера, где је Бог док агонија траје, не заборавимо да је и Он исте речи изустио на крсту иако је Сам Бог. Али, није клонуо. Није подлегао последњем искушењу да сиђе са крста. Не заборавимо великог апостола који рече да “страдања садашњег века нису ништа у поређењу са славом која ће нам се открити”. Ту треба да крепимо сваку рану.

  • Како је Црква Тело Христово?

Неко од светих рече да ако неко жели видети суштину Цркве, не би је могао видети другачије до ли као самога Христа. Овде нема места за метафору. На другом месту апостол користи компарације биолошких органа са службом у Цркви. Указује да нема једног органа већег на уштрб другог него сви они доприносе развоју здравља једног тела. Тако је и са верницима који конституишу Тело Цркве. Није епископ већи од некога у задњим редовима међу народом, нити је ко од народа већи од неког свештеника по месту служења. Јесте, свако је универзална стварност, свако има своју службу, можда и већи таленат од другог или трећег, али сви треба да налик написаном у “Пастиру Јермином” доприносимо изградњи а не нестабилности или разградњи Цркве. Неки умови попут св. Максима Исповедника ће ићи још даље поредећи анатомију човека са устројством Цркве, или, још радикалније, поредећи целу планету са димензијом Цркве. То су оне чувене речи чија суштина се потцењује: “Свет је створен да постане Црква!”. Више пак волим рећи да је свет створен да бисмо сви постали једна метафизичка породица оивичена границама црквене љубави у којој се Сам Бог пројављује.

  • Како победити смрт? Кажемо да је Бог створио свет из љубави – како онда постоји зло?

Ми немамо ту власт. Христос је првенац који је устао из мртвих. Ми остали чекамо на финале. Призивамо Његов долазак. “Да дође Царство Твоје”, не значи само призив Духа Светога сада на Литургији, него и дочек свеопштег васкрсења када ћемо Бога коначно видети лицем ка Лицу. Не постоји вештачки медикамент који би могао победити смрт. Научници за сада полууспешно раде да продуже животни век, и вероватно ће у томе успети (доприносе роботике и матичних ћелија не треба потценити), али чак ни велики умови међу њима имају свест да не могу да победе смрт. Смрт ипак, како каже апостол, остаје последњи непријатељ. Рецимо, имамо и свету тајну Причешћа. Многи је називају “леком бесмртности” а да смо и даље пропадљиви. То је проблем код оних који бесмртност замишљају у неком научно-фантастичном маниру, мислећи да је она више у стилу “отпорности на метке”. Бесмртност окушамо у Причешћу, али не постајемо ни њени трајни носиоци (отуда се она изнова савршава), нити са причешћем постајемо аутоматски непропадљиви (не можемо ни обичан грип да победимо). Не заборавимо да је Христос плакао за умрлим младићем иако је знао да ће га недуго после тога васкрснути. Зашто је плакао? Да ли је био малодушни Бог? Не, него је ронио сузе јер је Његову творевину задесио сценарио смрти који Он за свет није пожелео. Није сувишно да се поновим: ми смо од самог рођења у противприродном начину постојања, јер смртност је уљез, не припада крају биолошке осе, већ је носимо свакога часа са собом. Бог јесте свет створио из љубави, али му је дао и слободу да на ту љубав остане равнодушан. Зло је само природна, односно, неприродна последица таквог одбитка.

  • У чему је разлика између крштене и некрштене особе? Да ли су рецимо молитве некрштених услишане?

Један човек има печат дара Духа Светога а други нема. У свему осталом се не разликују осим што неко има другачије таленте и психолошке карактеристике. Али, то није мерило да је крштени нешто у бољем положају, јер ће се од њега више тражити. Ако је ко некрштен, то не значи да се неће спасити. Можемо да задржимо провокацију до краја: ни Јован Крститељ, ни Богородица Марија, ни сами апостоли – нико од њих није био крштен. Али то не значи да крштење није валидно, нити да је бескорисно, него да постоји узрастање, да не кажем еволуција благодатног усавршавања. Крштење је први дар Духа Светога који тражи даље разгранавање. Калемљење на Царство. На Литургију. Одсечено од димензије Цркве, крштење је само закопани таленат, или модерно речено: неуновчени чек. Неки умови ипак иду већом линијом провокације, па кажу да Бог не познаје онога ко није крштен. Не бих се усудио ни да подржим, ни да одбацим овакву мисао. Не знам да ли су молитве некрштених услишане. Сигуран сам да Бог ни за кога није равнодушан. Појма немамо од чега нас је све до сада Бог спасио а да нисмо ни свесни да је то Његова заслуга. Христос је експлицитан када каже да се молитве не услишавају, јер се за погрешне ствари молимо – ту није поменуо да ли је неко крштен или некрштен. Отишао бих још даље, да ли свако ко се моли Богу из неке своје друге религије, Бог за њега не зна? Можда тај неко не перципира или не зна да је Бог Тројица, али то не значи да је он за Бога отписан. Ово би требало мало да нас ослободи од духовне ксенофобије, али и да нас чува од религиозног бућкуриша комбинујући разне религиозне концепте са хришћанством.

  • Шта су искушења?

Све оно чиме сами себе дражимо. Искрено, мало ми је непријатно када видим неке вернике да и од уједа комарца умишљају искушења. Ко себе држи за увек грешног – искушења не постоје. Мислим да ово питање дражи или неке почетнике у вери или неке који су помало застранили. Чиме се храниш – тиме се опседаш. У запосленом уму – пакла нема.

  • Када нас Бог ослобађа свих грехова?

Када се искрено кајемо. Има неких умова који говоре да ако се покајеш за нешто па поново поновиш тај грех – да се ниси искрено покајао. Не бих био тако искључив. Ниједан човек није исти. Свако има неку своју „ахилову пету“. Много конфликта се протеже и на несвесном делу човека – отуда ерпуције када свесно добије прилику да заживи. Ми смо бића ротације. Стално врдамо, стално осцилирамо. Ако не грешимо у једној ствари, почнемо у некој другој. И док се опасуљимо – зло је већ добило превагу а да то нисмо ни регистровали. Ко год је доживео само једном благодат за живота – не мора му нико говорити, нити га подучавати, када нас Бог ослобађа од грехова.

  • Како доживљавате смрт?

Као паразита у организму или као вирус у компјутеру.

  • Да ли нам се Бог може јављати у неким другим облицима, и ако може у којим?

У старозаветној историји видимо да се јављао на више начина: у купини која гори а не сагорева, у вртлогу који је дању попут облака показивао пут Израиљцима а ноћу им давао осветљење, једном пророку у ветру а да опет то није био ветар, патријарху Аврааму и његовој жени Сари у виду три анђела, итд. Али тада још није добио људско обличије, мада има назнака када је Мојсије био на Синају да је видео силуету човечију за коју неки говоре да је заправо био Христос. Он је будућу стварност, дакле, видео као садашњу, а живео је око 1300. година пре Христа. Касније видимо на Тавору да је Мојсије поред Христа заједно са Илијом. Занимљиво, зар не? Али, ни ми нисмо без временског парадокса, јер на Литургији учествујемо у стварности која ће тек доћи.

  • Како замишљате живот после смрти?

Не замишљам. Ако је писано да је Царство налик ономе што „око не виде…“, онда не замишљам, а када замишљам онда радим по ономе што око виде а ту већ не могу бити објективан.

  • Да ли у сваком човеку постоји љубав и мржња? Да ли обе имају исту снагу или је нешто јаче?

Човек је нефиксирана категорија. У њему се ротира расположење, воља, страст, врлина. Непостојани смо. Негде по слободи, негде по томе што нас смртност природе условљава. Сигурно је да је човек негде поприлично подвојен. Довољно је видети посланицу Римљанима да би се тај дуализам показао као неоспорив аргумент. Од човека зависи која стварност више предњачи, односно, којој стварности човек даје више места у себи. Немају обе исту снагу. Јаче је оно чему се човек више приклања. Јер је човек та раскрсница од којег ова два пута зависе. Да ли, дакле, човек може бити амбивалентан? Може, јер јесте. Погледајте само један однос између заљубљених или венчаних. Када дође до корозије, не чине то јер се мрзе, него јер им је тешко мрзети онога кога воле. Али трење остаје управо због навале мржње у себи, јер је веома тешко разлучити љубљено биће од недостатка којим тлачи.

  • Да ли вера у Бога може да промени човека? И ако може у ком смислу га највише промени?

Може, али ту нема стажирања у стилу да си нешто задобио па да не можеш да изгубиш. Вера је увек нови доживљај Бога. Нема ту онога “знамо се” па сад свако на своју страну. Вера некад није довољна, јер је потребна благодат. Вера је слепа док је благодат не нахрани. Тек из искуства благодати вера добија своју потврду да Христос јесте Месија и Син Божији. Није то ствар неког васпитања или индоктринације. Дарови Духа су различити, али најлепши је припитомљавање човека тако да постаје сличан нарави Христовој.

  • Да ли сваки човек може наћи мир у дубини себе?

Не, ако то подразумева себично очување мира или отклон присуства Божијег. Боље је онда бити и мало неуротичан, али да се лик Божији у човеку одржи на свом месту.

  • Зашто просечан човек не може постати светац?

Зато што негујемо нека супериорна очекивања. Светост је дар Божији. Одатле треба да полазимо. Ми замишљамо светитеље као неке супер-јунаке који су помоћи специјалних дела учинили себе светим. Ту му чудеса и свете мошти обавезно дођу као прижељкивана сензација као потврда такве светости. Постоје атеисти који имају већи морални темперамент од многих хришћана, али оно што им промиче је да није морал оно што освећује већ Божија благодат. Зато неки са високим моралним нивоом не могу да буду свети, јер не верују у Бога чија благодат их може учини светим. Нису дела небитна, али нису ни мерило светости. Бог неке прославља великим даровима Духа, али то не значи да су сви остали лишени других дарова. Јер сви Једног Оца, Сина и Духа Светога заједнички међу собом деле. Зато смо ми хришћани многима скандал и саблазан, јер и поред дефеката имамо дар и власт да сведочимо да смо носиоци светости али имамо и свест да Бог не гледа ко је ко него свима дар Духа на исти начин пружа. Проблем је у пријемчивости. Колико се отварамо – толико постајемо огледало у којем се Сам Бог може огледати.

  • Да ли сви људи који не виде себе у спољашњем свету могу да нађу мир у вери и манастиру?

Могу да нађу мир било где ако поштују своју веру. Јер Бог није само Бог манастирских комуна, већ свих верујућих по целом свету. Ако неко одлази у манастир само зато јер није савладао своју асоцијалност, или има неке друге проблеме за које је лакше побећи од света – онда ту мира ни у манастиру неће бити. Одвојите ли манастир од Цркве, шта ћете добити до ли само један гето, налик амишовским заједницама? Није то пут спасења који је Бог за човека наменио. Ми који смо од света можда трпимо већа трења, али то не значи да смо без удела будући да се исти Христос пројављује у парохијским и манастирским црквама. Много више ме брине помама за манастирским духовницима од којих се очекује пророчки менталитет. Ко себи жели мир, мора волети своју душу, радити на њој, а вера ипак није апотека из које извлачимо лекове за смирење када нам треба.

  • Ко је крив што се гаси побожни живот људи?

Требало би овде имати мало стила. Свака претерана спољашња побожност више одсликава некога ко није довољно утврђен у вери. Нисам приметио да се гаси, већ напротив да цвета. Једино ме лично брине који су разлози да неко испуњава храмове или исповеда Бога а да то није разлог истинског уверења у Тројично постојање и љубав према свему што трпи постојање.

  • Да ли би телевизијска подршка могла помоћи да се људи враћају у Цркве?

Сумњам, јер би свако имао даљински у својој руци. Као што кабловска нуди мноштво филмова, вероватно би се и овде људи још више успавали. Нисам против тога, али нешто ни не видим да било ко озбиљније ради на томе. Ту је интернет, па људи сами копају ствари. Можда је боље тако. Али и то може бити лакрдија. Рецимо, мени је несхватљиво да неко може гледати пренос литургије а да није телом присутан у Цркви. Или, да упија неке свете поуке на „Јутјубу“, а да га забрига да оде на неко богослужење. Имате профиле људи који могу 24. часа да буду на неком православном форуму, а да не показују никакав већи прогрес на личном нивоу иако им је много тога доступно. Бојим се да неки могу да сведу своју веру на четири зида свог монитора од чијег напона умишљају благодатно причешћивање “он-лајн”.

Advertisements