• Да ли се слажете да Црква као институција не ради свој посао и проповеда оно што сама не поштује а све више прераста у профитабилну организацију?

„Ко о чему – баба о уштипцима!“. Постајем хронично уморан од оваквих питања. Превише генерализације и неке површне разочараности. Познајем људе који су добили заиста дубоке ране од црквене институције, али чак ни они не звуче толико резигнирани. Јесте, са једне стране, може се смело рећи да институционализам цркве једе своју децу и кастрира њихове таленте, али са друге стране, нико није толико непромишљен да базира своју веру на моралном или неморалном понашању неких „великодостојника“. Са треће стране, примера ради, неки се наивно питају како то да се један светосавски храм не може завршити скоро 100. година, али нико не улази у свест зашто један свештеник има преко 1000 евра плату и још неколико позиција (о додатним пословима независно од цркве да не говоримо). Поетна приче је да би се храм много раније завршио да неко не жели веће приходе. Очигледно многима који у том интересу стоје импонује такав набој. Питам се, више онако људски, колико су људи који раде при таквим институцијама заиста срећни. Увек се спекулише о високим цифрама, али не видех нешто ниједног ситуираног без депресије. Црква ради свој посао како ради. Не могу сада улазити у толике профиле и поделе задужења. Чини ми се да никада више Црква није имала свој сензационалистички приступ у медијима. Храмови су пуни. Интернет не касни са мисионарењем. Монаштво се даље развија. Али, као да и даље нешто недостаје. Негде смо се опасно погубили. Гута нас процесија обамрлости.

 

  • Шта мислите о томе да се патријарх, који би требало да проповеда скромност и да се у складу са тим понаша, вози у џиповима, лимузинама, а за то криви епархију. Ко управља том епархијом?

Не познајем патријарха лично, па самим тим не могу дати никакав одговор. Неки људи воле гласине, ја волим Христа. Ко и шта вози, није моја теологија. Власт је увек била искушење, јер се мало ко није променио на власти. Мени је лично битно да не припадам ниједном клану и да могу сваког човека у очи погледати.

 

  • Какво мишљење имате о патријарху и владикама који се састају са политичарима, разним тајкунима, а за обичног човека немају времена? Уместо да утврђују свој положај у вери раде то у политици?

Није сваки политичар курва. Ко ће се са ким састајати – његова је ствар. Ако су два човека из различитих светова (читај: професија) приватно пријатељи, не можемо у том сусрету тражи неку новинарску интригу. Истина је да има кокетирања, али дрво се по плодовима познаје. Ко се где утврђује – биће примећено. Народ више не расте у саксији. Свестан је шта се дешава. Спекулације оставимо лешинарима. Коректно је само приметити да је заиста мали одјек епископа међу народом. Ми не знамо ни ко су ти људи. Не јер се не експонирају из неке скромности, него јер за обичног човека, као што рекосте, немају времена. Мало је критично видети да неки људи по десет година чекају на пријем од само пет минута, а и када дочекају – ништа не добију од тог сусрета. Ипада као да обични људи немају своје обавезе и да нису битни. А да се сутра најавите негде као могући ктитор или донатор, црвени тепих бисте преко ноћи добили. Штета, али тако стоје ствари.

 

  • У данашње време све више свештенства живи у луксузу док обичан народ нема пара да једе. Шта мислите о продаји Духа Светога за новац? Зар не мислите да је црквени институционализам отказао у овом случају? Ако не може да спречи ово, зашто институционализам уопште постоји?

Постоји негде изрека која каже: “ Ко те плаћа – тај те контролише!“. Има истине. Али још већа истина лежи у томе да док нахранимо оне од којих зависимо – на крају ништа за нас не остане. Није зло у томе што неко има а неко нема, него у томе што некоме коме претиче не даје ономе ко нема ништа. Увек ће богатство остати искушење, али прво онима који га поседују, а после онима који никако до њега не стижу. И нема већег понижења за човека до ли да срозавајући себе за било какав посао – зависи од једног охолог капиталисте. Сви су нам системи заражени а банке најгори непријатељи. Што се тиче симоније, не знам колико тога данас реално има. До пре деценију-две постојале су гласине да се свештенички положај може купити у износу између 3000 – 5000 евра. Не знам да ли је то истина. У случају да јесте, не сумњам да ће Бог и преко таквог свештенодејствовати (што би рекао св. Сава: „Ако свештеник греши – његова молитва не греши!“), само ми лично није јасно како неко може са таквим несрећним избором живети. Институционализам постоји јер постоје и друге активности које нису стриктно богослужбеног карактера на које Црква мора одговорити. Можда је само помало тужно видети да од једних истих људи, који мењају само столице али не и позицију, нови таленти не долазе до изражаја са својом новом енергијом и новим идејама. Заглибили смо у неком вулгарном конзерватизму. А махинација је увек било, само што нико о томе нема увид док се не покаже супротно. Пре пар година је смењен благајник из патријаршије, јер је крао годинама помало док није дошао до износа преко милион евра. Али, мало је сумњиво како неко то није приметио него је морало толико година да прође. Очигледно је неко имао своју корист од тога док зло није ескалирало. И откуд милион евра? Цркви није потребна симонија, јер очигледно већ има пара. И није зло што има пара, него у шта се улаже тај новац и ко иза њега стоји? Не видимо никакве спољашње манифестације да се новцем неко конкретно помогао или неки објекат санирао. Јесте, можда се неко помаже линијом скромности не желећи на сав глас да труби о свом добром делу, али свећа се ипак не држи под столом. Нема транспарентности.

 

  • Шта је Црква данас: институција или сабор верног народа? Јер када народу данас кажете „Црква“ они мисле на институцију.

Треба разликовати Цркву од цркве. Постоји Црква као богослужбено Тело Христово где се верни народ окупља на Литургију. И постоји црква као институционали огранак који одговара на друге историјске и дневнополитичке активности независно од литургије. Велики је само знак питања колико је институција као продужена рука литургије одговорила на основно питање о људскости. Само се тако може разумети прилив отуђења и новца, а да сви задовољно ћуте на штету онога поред себе.

 

  • Свештенство се данас све више буни зашто народ не иде у Цркву, а када би питали народ шта мисли о Цркви, одмах би рекли све најгоре. Шта ви мислите, шта је разлог да народ не долази у Цркву? 

Нисам приметио да нешто свештеници протестују или да народ не иде у Цркву. Нисам приметио да српски народ говори о Цркви све најгоре. Мислим да је народ данас више индиферентан. Поклања највеће поверење Цркви, али не зато што таква уверења долазе из личне прославе вере и Христа, него на неким сасвим другим основама (традиционализам, национализам, сујеверје, итд.). То се може највише видети када дочекамо два највећа хришћанска празника: Божић и Васкрс. Храмови су препуни а дотад су били елегантно попуњени. Али немогуће је не приметити да мало ко долази да ту сретне Бога. Очекују неки други сензационализам али га не затичу. Зато истом брзином излазе из храмова као што су ушли. Можемо се тешити да ће и на неког од њих да капне који огњени језик изненада једног дана, тако да ће попут неких апостола „оставити све“ и кренути за Христом. Није све тако црно. Ви ми делујете доста огорчено, па вам од срца препоручујем да прочитате дело од Н. Берђајева (може се наћи на интернету): „О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА“. Ту ћете наћи неке смернице које вас могу одвући од сиве диоптрије.

  • Мислите ли да Бог правда порочни живот свештеника?

„Ко је без греха – нека баци камен први!“

 

  • Колико лаж одређује понашање свештеника?

Свако треба да ради на себи. Нису нам свештеници криви за свако наше лично незадовољство. Излизала се та прича. Само слепци могу тиме да се теше. Колико неко мора бити примитиван да му вера зависи од понашања свештеника? Јадан неки алиби ту људи траже како би покрили себе за своја безумља. Приметио сам ту злурадост и пре две деценије међу својим пријатељима. Као да се једва чекао на неки изговор да се не преузме одговорност према себи само зато што неко од кога ми очекујемо висок морални и духовни ниво не задовољава наш апетит постојања. Једина лаж која ми лично смета је да било ко (а не само свештеник) глуми нешто што није. Зато ми је побожњаштво увек приватно било одбојно због своје учаурености, јер је било више него евидентно где води глума у преподобности. Ако то није глупост, онда је лудило сасвим.

  • Колико свештеници брину о онима којима је помоћ потребна?

Зависи о којој помоћи је реч. Нису сви шкрти ако је у питању новац. Трагично је само што се таква врста испомоћи своди на неки приватан аранжман уместо на једну општу режију у стилу да се „добар глас – далеко чује“. Било би похвално чути мало више црквене великодостојнике када се покрене нека хуманитарна акција за нечије лечење. Ако не из љубави, онда бар да се мало оправда репутација међу злим језицима. Нигде нисам чуо до сада да је епископ неке цркве донирао повећи износ за лечење неког детета. Не треба заборавити да има прождирања и међу свештеницима и теолозима. Замислите колико је морбидно када чујете оптужбу између те двојице: „Мој си хлеб дошао да једеш!“ (а да није реч наравно о хлебу евхаристије). Тужно је када се створи клинч који уместо да приближи брата брату почињу да гледају један на другог као потенцијалног конкурента који својим бићем угрожава територију. Ако је реч о духовној помоћи, не могу рећи да је нема, јер и у томе се огледа једна од варијација свештеничке службе. Што би рекао владика А. Јевтић, битно је само да духовник од своје пастве не ствара идиоте. Покојни отац Радован Биговић је одлично писао о гуруизму код неких православних духовника. Требало би ту више пажње да обратимо.

  • Колико година је некима требало да науче молитве за које не знају ни шта се испевава у њима?

Провокативно. Зависи који су мотиви. Да ли је реч о рутини која рачуна само на лаку зараду без улажења у дубљи смисао молитве или је реч о егзистенцијалном препознавању наученог. Човек не може ту не бити мало забринут и скептичан ако је нормалан. Можда није питање у разумевању (мада би сасвим коректно било да разумемо језик богослужења на свом матерњем језику као што друге православне цркве раде) колико је питање да ли смо појање претворили у неки летећи циркус типа „смути па проспи“. Било би похвално да разумемо и препознајемо своју богослужбену улогу упијањем смисла молитвених химни. Погледајмо само одломак који се испевава на литургији: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, сваку животну бригу сада оставимо…“ Поистовећујемо се са небеским силама по месту служења, а велики је знак питања колико заиста своју брижност остављамо на миру. Проблем је што је и хор доста осакатио улогу народа. Када хор отегне овај одломак, а има и других, не разумемо ништа. Успављујемо се тамо где некомпромитована радост треба да пројави велику енергичност. Дошли смо до хармоније и гламуризације гласова, до неког вида демонстрације концертних могућности, али суштину смо погазили. Ако неко не уме да пева – нека се моли. Ако не уме да се моли – нека слуша, јер му се и слушање може убројити у молитву. Ако неко не разуме – нека пита за савет. Устручавати се тамо где је зло – има оправдање, али устручавати се тамо где је добро – нема оправдање. Било да је реч о томе да устручавамо свој глас да запева, било да је реч о томе да устручавамо своје питање за нешто што не разумемо.

 

 

 

Advertisements