• Услед каквих тежњи се свештенство удаљава од суштинских и узорних вредности пастира?

Колико људи – толико ћуди. Колико Цркава – толико различитих поредака. Ниједан човек није исти, иако могу међу собом да деле једну или више стварности. На крају крајева, било би изразито досадно када бисмо сви били исти или имали исте дарове. Овако имамо могућност да се надограђујемо у узајамном размењивању различитог искуственог спектра. Исто је и са светом свештеника. Можда и ми превише негујемо нека очекивања и идеализације. Можда негде наши велики захтеви њима стварају велики притисак са којим не могу лако да се изборе (мало ко иде овом логиком, јер је свима увек иста асоцијација огледана у вулгарном одмеравању колико неко зарађује). Није новац крив, исто као ни технологија, ту греха нема, јер од нас зависи употреба истих. Зависи какве су типологије и мотиви пред нама. Ако се неко удаљава од улоге пастира или узора, ваљда постоји неко ко обраћа пажњу на таквог човека (осим ако кланови чак и на штету једног свештеника над другим не воде доминантну улогу). Проблем се компликује са епископима, јер њих нико не контролише и они не полажу рачуне о свом владању никоме. Погледамо случај бившег владике Артемија. Ту имамо много више од моралног преступа или симоније. Артемије је одбио да положи финансијске рачуне пред Сабором. Он је на то можда имао право, јер је и сам знао какве махинације други епископи раде, али оно у чему је он погрешио је што се није смео играти Цркве. Сва та утопија да су они (артемити) сада истинска Црква а друга Црква да није је поигравање са светогрђем. Мени лично може да смета много тога код неких свештеника, али за мене су они и даље свештеници православне цркве. Да се вратим на питање, ако било који свештеник руши одређени поредак својим понашањем, нико од верујућих није дужан да прима у дом таквог свештеника. Неким људима сам сугерисао да пишу петиције надређеном епископу, ако је баш ђаво однео шалу. Било је доста случајева да се народ жалио на високе тарифе око крштења, венчања или сахране. Мени је и даље саблазан зашто је сахрана најскупља на том неукусном јеловнику. Као да жалости већ нема довољно код оних којима се неко упокојио. Рецимо, моја маленкост не би имала проблем да без свештеника сахрани упокојеног. Не може мене нико уцењивати да ли ћу се ја или неко други спасити пред Богом у зависности од тога да ли сам за неку свештенорадњу имао пара или нисам. Ако немам пара а свештеник тражи више него нормалан износ, и одбија да обави свој део службе, то није мој грех већ грех свештеника.

  • Да ли је Божији критеријум вредновања подвига као основног елемента узрастања у Христу опао са развојем “модерног” човека?

Бојим се да је аскетизам превише наглашен у Цркви. Имам високо мишљење о аскетској теологији и мисли која је проистекла из искуства светоотачког и пустињачког наслеђа, али више је него евидентно да је монашки утицај претеран у свакој парохији а да некада ни сами свештеници не намећу толики јарам на људе. Довољно је видети које се књиге продају у излогу црквене продавнице. Аскетизам треба оставити онима који желе тако да живе, али да своје подвижништво не намећу по друге. Зато има толико верских фанатика који својим понашањем одвраћају и оне тек придошле у вери. Модеран човек ту није ништа крив. Можда је само гладан смисла чију ситост му “модеран” свет не може приуштити. Технички смо веома напредовали као цивилизација, али смо изнутра остали на нивоу примитивног човека. Отуда празнина у човеку која се не може ничиме до ли Богом закрпити. Отуда отуђење на којем аскете толико не раде јер само на себе мисле. Бојим се да се аскетизам не почне доживљавати код неких као неки егоцентричан вид спасавања. Не може се вртети бројаница и причати са другим човеком. Све има своје време. Божији критеријум вредновања, дакле, није у томе колико је неко аскета, већ колико је добар човек. Лако је узимати на себе пост, молитву, милостињу, итд., али мало људи има вољу да некоме опрости нешто. Ту се види немоћ аскетизма. Има људи који ће пре да падају у несвест од мукотрпног поста, али да се замисле над животом неког другог човека немају ни жеље, ни памети. Част изузецима наравно.

  • Коликим степеном жеље се мора наоружати човек који је увидео пропадљивост средине у којој тренутно јесте?

Не знам колико разумем питање. О каквој жељи се ради? Ако је реч о типичном српском синдрому: “Овде не ваља – идем преко границе!”, онда то није питање за мене, јер је свако кројач своје судбине. Можемо кривити политичаре, али морамо кривити и себе, јер очекујемо од других опозицију а да сами не дајемо никакав допринос. Мало ми је чак јадно колико је човек као икона Божија сведен само на један мизеран изборни глас. Ако је реч о жељи за Христом, јер је човек увидео пропадљивост као пролазност свега што трпи постојање, онда такав човек треба имати велику љубав да би дошао до такве жеље. Међутим, не треба превидети да ако је шта пролазно да то не значи да је безвредно. Тако долазимо до фатализма узалудности. Једино везивање за Једино Вечног уноси нови модус постојања. Спољашњи човек једе, пије, спава, плаћа интернет и порез, али изнутра се калеми на Стварност која превазилази те ниже сфере постојања. Нема потребе за дуализмом. Зато се не може живети само “духовно”, јер постоје и други нивои постојања на које човек мора одговорити. Шмеман је у својим дневницима одлично описивао наше време и кризу црквене свести на шта се своди.

  • На који начин се ономе који се каје (а несвестан је можда свог покајања) испољава Божији опрост?

Помало је рогобатно конструисано питање. За почетак, дај Боже да било ко дође до свог покајања. Али и ту имамо малу шизофренију. Покајање се у светоотачком маниру преводи као промена ума и унутрашњег устројства које се чврсто везује за Христа као Спаситеља. Када се то изгуби из вида, остаје неко сирово покајање где човек себе гуши пребројавањем властитих преступа пред којима изнова тешко осећа корпус кривице. У овом другом – теологије нема. Бог је маргинализован пред бројем грехова. Чак се и благодат своди на неку периферну стварност. Отуда онолико велики број суморних лица хришћана чак и по литургијама. А безумље се огледа што на месту радости и живота пројављују себе као мрачне и беживотне. Све то потхрањује комплексе. Ако је неко несвестан свог кајања, мислим да је међу блаженима у том незнању. Више ме брину они који броје своје кајање а опет се ваљају у блату. Ако се човек удостојио искуства Духа Светога, чији дар се предаје без заслуга сваком (ето аргумента да ни аскетизам није предуслов да се дар задобије), онда моја маленкост не мора никога подучавати где су границе Божијег помиловања. Јер кога Бог очисти онога и освећује а кога освећује – таквог Бог Себи и посвећује. Ко је осетио стварност Духа на себи, доживео је то опраштање. Увек ме фасцинира на исти начин како је Христос пред одбраном прељубнице писао и обрисао на песку преступе оних који су се се оштрили за каменовање. То осећање “испуњене празнине” је искуство брисања грехова које ми доживљавамо у оном: “Приђите, једите, ово је Тело Моје…!”. Наравно, не може се седети на две столице, не може се живети као стока а попут пауна шепурити да смо свети. Само је Бог свет и само нас Он чини светим. Ако већ немамо дела, пожељно је да бар имамо свест о властитом несавршенству. То је линија скромности која се поклапа са отачким наглашавањем о сопственом смирењу.

  • На који начин се човек – садржалац Божанске енергије може наоружати против јереси?

Садржалац? Бог се не да поседовати. Ако кажемо и носилац (у стилу Игњатија Богоносца) то опет не значи да је Бог наше приватно власништво на којег смо положили ауторска права и сада можемо да радимо шта нам се прохте. Да се вратим на питање. Сада смо већ пред парадоксом. Ако је неко јеретик не значи да се неће спасити. Као што нема гаранције да свако ко је крштен да је аутоматски нашао своје обезбеђено место у есхатону. Догматски став доста инсистира на учествовању у Литургији као икони Будућег Царства, али ни то није мерило да је неко “по дифолту” спасен. Што због слободне воље, што због факта да не постоји духовни стаж. Иначе, питање је мало “енергично” постављено. Питање је колико је просечан хришћанин упознат са нествореним енергијама у којима Бог обитава и колико их не поистовећује са неким другим енергијама. Да не буде већа иронија, па и оно мало електрицитета у нама да прогласимо за благодат. Ту бисмо имали неки вид самојеретичког битисања. Један човек ми је причао како се добро осећа што иде на пливање и теретану, али он је “бркао бабе и жабе”, јер је своје добро осећање у телу, у својој психофизичкој мускулатури, држао за истоветно осећање благодати. Неће бити. Ко год се труди да живи у складу са вољом Цркве, светоотачким богословљем, ко ради на себи чак и без утицаја теолошких и духовних ауторитета, неће долазити у искушење да се петља са било каквим јеретичким осцилацијама и асоцијацијама. Само требамо пазити да, са једне стране, не гасимо свој критички ум зато што је неки светитељ у нечему нешто експлицитно тако рекао, а са друге стране, да пред либералношћу својих ставова не дођемо у позицију да се светима наругамо држећи сопствени ум за безгрешни критеријум богопознања. Никада немамо гаранција да нисмо негде застранили.

  • Шта може човеку помоћи од духовних вредности да што боље спозна у себи елементе који су по духовној суштини исти другим људима?

Ко год жели да ради на себи – све може помоћи. Чак и зло другога, јер у односу на зло другог можемо пазити да се сами са злом не поистоветимо. Питање је шта држимо за духовне вредности? Нисмо сви исти ни у перципирању, ни у доживљају, а тим мање у избору и вредновању духовних вредности. Ако није у питању несвесна алузија на неки вид езотеријске концепције, јер ето има хришћана који воле да се потпаљују псеудомистичним учењима, онда је евидентно да под духовним вредностима подразумевамо присуство Самог Духа Светога. Овде је богослужење у првом кадру, јер видимо да се и по празнику Педесетнице чак и они који не верују у Христа удостојавају огњених језика тако да могу један другог да разумеју. Па ако странима Себи Бог чини такву милост, зар ће хришћани бити више ускраћени? Да не звучим сад као Мендељев, али немамо сви исте елементе који су по духовној суштини причасни другим људима. Свако има свој дар и службу. Нема потребе за трењем са другим хришћанима, свештеницима, итд. Баш зато што свако од нас има и неки недостатак, то показује да нема потребе за неком супериорном теологијом или надметањем у спасењу. Више ме брину исхитрени људи, који чак и под добром жељом али у погрешном исходу, испољавају неке “месијанске” сипмтоме да обраћају и просвећују људе који не мисле као они. Ту би можда требало тражити одговор на оно питање и о јереси.

  • Која то веза спаја психологију са теологијом и да ли је тако нешто могуће?

Било је доста жуљања око овог питања. Углавном се ишло ниском логиком да психологија и теологија дишу на исте шкрге – да су такорећи синоними. Наравно, то није тако. Психологија је, како се често каже, млада наука, док теологија има већ двомиленијумско иксуство. Наравно, то не значи да треба потцењивати психологију. Она нуди заиста невероватне увиде које никако не треба олако одбацити. Бојим се да би на баналном психо-тесту многи свештеници попадали. Мало ме је нервирало једно време што се у Цркви стално потенцирало међу теолозима да не треба уносити психолошки домен у догматику. Али, немогуће је бити без властите психологије, јер је и она тип, означење, универзалне и непоновљиве стварности једног човека. Увек се духовито враћам на посланицу Римљанима називајући апостола првог међу психолозима, јер у дуализму који је он детектовао видим велике проблеме на којима психологија савременог доба ради. Можда је само проблем, колико психологија као наука има параметар да дође до тог унутрашњег човека. Владета Јеротић је један од ретких умова који успешно обједињује психологију, теологију и философију. Петра Јевремовића и Светомира Бојанина такође не треба заборавити. Допало ми се мишљење једног руског аутора Гурјева, који је, чини ми се успешно, покушао да обједини утицај страсти на психосоматски баланс и дисбаланс човека. Али, објективно је рећи да није сваки психолог исто што и хришћанин. То наравно не мора да значи да психолог не познаје свој посао, као што је објективно рећи да ако је неко хришћанин да то није мерило да ће бити успешан психолог (познајем баш једну „вештицу“ која, не могавши да реши проблем у својој породици, узела је на себе стручно усавршавање у психологији да би лечила оне које код куће не може или не сме). Ако бисмо, дакле, тражили неку везу између психологије и теологије, онда би то било срце човечије и Личност Божија.

  • Да ли у теологији постоји дубље размишљање за “случајне” ствари које се “просто десе”?

Предестинација (Августин, Калвин) или Предодређење не налази неко покриће у православном миљеу. Већина хришћана иде логиком “судбине” интонирајући у тој “судбини” дело воље Божије или мешајући га са њим. Учење о судбини има свој дуг историјат у многим сферама (нпр. словенска и грчка митологија, или хиндуизам и ислам). У сваком од понуђених сагледавања отвара се појам судбине као оне која господари поретком или боговима или људима. Нема Бога на врху ни на једној грани осим у благим назнакама код муслимана. Поставља се наравно питање слободе човечије. Класичан хришћански одговор се креће линијом да ако Бог унапред нешто зна – то не мора да значи да на било који начин утиче на било чију слободу. У Јеванђељу видимо да нам је Христос открио како ће Суд изгледати. Тешко је ту бити равнодушан. Из таквог угла “судбине” можемо рећи да нам је неизбежност Другог Христовог доласка и свеопштег васкрсења унапред одређено “судбином” коју не можемо да избегнемо. Једино је Берђајев донео смелу тврдњу да између судбине и воље Божије постоји и случај. Шта је случај? Ако данас погинем јер ме је ударио аутобус, а да то није била моја воља, ни воља возача, ни воља Божија – шта се онда десило? Случај. То показује колико смо слободни. Али и крхки. Постоји и она друга логика која каже да „ништа није случајно“. Мислим да се таквим ставом људи лажно теше или да не би преузели одговорност или да би себе како оправдали јер не могу да поднесу замисао да нема већег смисла у овоме свету. Усуђујем се ипак питати: да ли су све активности наше цивилизације нужно производ воље Божије? Ко може одредити где су границе Његовог деловања? Верујем да се Бог у нешто меша а у нешто не меша, јер заборављамо да “Бог није машина”, него и Он има Своју слободу. Дакле, није радикално трансцендентан без могућности додира и општења са овим светом (чему онда Црква?), али није ни радикално иманентан јер бисмо од њега онда лако направили кафанског ортака од чијег присуства тражимо верификацију својих промашаја.

  • Да ли Црква верује да се из претеране љубави може начини зло?

Помало софистичко питање. Христос би рекао да се дрво по плодовима познаје и да светлост нема ништа са тамом. И ту би био крај одговора на ово питање. Међутим, можда је проблем негде и до посматрача. Рецимо, Христос је положио велику љубав за овај свет дајући Свој живот за сваку генерацију, од постања света до нараштаја који се још није родио, на крсту. Међутим, има људи који у овом чину виде за себе зло, јер не желе да их таква љубав обавезује да се одазову на Његов глас. Из таквог угла, одговор на ово питање се мења. Ако је посреди зло какво затичемо у црнохроничној свакодневници, онда без двоструких мерила можемо рећи да није ту љубав кумовала да неко зло исплива већ одређена страст под маском љубави. Ипак, можемо да пронађемо негде средину. Достојевски је остао оригиналан са једном мишљу из својих јунака: “Кога највише волиш – највише и вређаш!”. Ово је парадокс над парадоксима, јер нити умањује љубав, нити је производ зла. Могуће је да је Достојевски овакво сагледавање преузео инспирисан библијским ставом: „Кога Бог љуби – онога и грди!“, али онда би требало направити селекцију где је љубав а где зло, да се не би десило да нам опет неке невладине организације, европски стандарди, или ко већ, дођу до оптужбе да чак и Бога треба законски казнити због строгог васпитања.

Advertisements