•  Живимо у временима либералне демократије, сведоци смо свакодневних објашњавања појма секуларизам од стране либералних кругова. Позивају се на Устав, на одвојеност световне и духовне власти. Да ли су и колико су данас у Србији световна и духовна власт одвојене? „Црква се не сме мешати у световне ствари!“, кажу људи либералних уверења. За вернике кажу: „Нека они исповедају своју веру у своја четири зида!“. Да ли је то демократски? Да ли човек који је обукао мантију губи своја грађанска права, и да ли људи који верују имају право на заштиту своју верских осећања од насртаја неолиберализма?

Данас је много тога либерално, само је питање колико је вредно. Данас је много тога обавијено политичком обландом, само је питање колико ту реално демократије има. Власт је увек била искушење на оба фронта. Већи да служи мањему је изгубила јеванђељски етос. Као што у одређеној политичкој структури постоји страховлада, сличан набој се формира и у црквеном телу. Био сам пријатно саблажњен када сам у некој православној цркви видео епископа како са осмехом љуби сваког свештеника пред олтаром у образ. Када грчки свештеник или монах заигра, наш народ се чуди али диви. Код нашег менталитета такве димензије нема. Нема подражавања. Увек остаје неки сујетан срам шта ће село рећи. Велики је знак питања колико су световна и духовна власт одвојене. Увек постоји нека подземна тезга која се не да лако ни препознати, а камоли довести пред руб одговорности. Црква се мора и треба мешати у световне ствари (укључујући и политички аспекат) јер постоји двоприродно, и у Небеском и у овоме свету. Не може да се прави имуна и равнодушна на стварност у којој она сама сведочи и делује. Вера се не сме сводити на четири зида. Јесте интимна ствар сваког појединца, али и Сам Христос каже да се свећа не држи под столом него на столу да је сви виде (тј.  да се у односу на њену светлост оријентишу други у временима таме). Демократија је постала излизан појам. Народ је уморан од бусања скоро три деценије уназад. Сигурно је да Црква стоји пред искушењем секуларизма, али докле год постоје људи који брину о добрим ветровима, ни кормило неће окаснити. Човек који је обукао мантију не губи своја грађанска права, има право на изборни глас, јер плаћа рачуне и храни породицу као и сви други људи. Ниједан човек не треба да буде жртва било какве, па ето и верске, дискриминације. Они који претендују на секуларизам, односно, одвајање црквених утицаја од државе, нека онда устроје такав систем који би нама хришћанима омогућио смањење државних утицаја. Ето, ми ћемо поштовати секуларизам докле год се држава буде старала да имамо мањи порез и веће бенефиције. За почетак бар пристојне плате, обзиром да за разлику од секулариста пунимо својим знојем не само црквену касу већ и буџет државе а да нас нико не пита да ли нам се допада што се тај новац улаже у неке умоболне пројекте и манифестације које ће и деца наше деце отплаћивати. Дакле, када се каже утицај Цркве, није реч о некој имагинарној организацији која паразитира на рачун државе, већ је реч о конкретним хришћанима (јер ми чинимо Цркву а не само патријарх и сабор махом анонимних епископа) који поштено плаћају порез. Ми имамо право и одговорност да утичемо на развој државе. Ако неко има са тим проблем, нека онда не траже од нас хришћана да пунимо државни буџет.

  • Да ли свештенство сме да износи своје политичке ставове? Ако бисмо прихватили либерално гледиште то би значило да свештеници смеју да критикују цене кромпира на пијаци, али не и рад парламента или владе да случајно не би „ланули“ нешто неподобно. Сећамо се одлично тих времена. Носе устајали ваздух комунизма у себи. Да ли се свештенство у либералним демократијама осећа дискриминисаним? Да ли свештенство као појам или групација као што су Удружење књижевника, Геј Алијанса, Планинарско друштво (удружење суперхероја ако такво постоји ) има иста права да јавно иступа као ове поменуте организације или су му делићи тих права укинути?

Свештеник припада конкретној држави. Има право и одговорност да се бави политиком. Има право на фамозни изборни глас. Проблем настаје у различитости, јер нису, нити требају да буду, сви исти. Зависи и коју струју врх Цркве подржава, јер може да пропагира нешто што је на штету својих верника или клирика. Често се дешава да врх Цркве тражи само своју корист, па јој није ни битно ко је на власти докле год врх није ометан. Ту углавном поданички миље испашта. Због страха у губитку радне позиције, не лају превише о томе ко им је симпатизер. Свештенство не угрожава либерална демократија већ људи из њиховог тора. Зато су танке линије где је воља Божија када у име Цркве неко промовише свој став који покушава насилно да учини општеобавезним по све, а где је воља Божија када народ не мисли тако. Слично је и са политичким циркусом. Свештеници имају право да јавно иступају, али нажалост, само докле год то не угрожава једнопартијски ум владајуће инстанце у држави или цркви. Данас нам недостају пророци који би по цену смрти убадали својим језиком у око најосетљивије криминалне елите. Међутим, данас је неко кукавно стање (да не кажем срање!). Новац је кастрирао велику снагу међу многима да своје потенцијале закопају или окрену на другу страну. Рецимо, лакше је данас подражавати неко аскетско духовништво у једној парохији неголи без последица рећи јавно да смо појели оно што се не једе у патријаршији  или скупштини.

  •  Постоје људи који су у стању да СПЦ или Римокатоличку цркву окриве за све ратове који су се од постања водили на овом свету? Да ли је СПЦ заиста крива за ратове који су се на Балкану водили, да ли сноси део кривице ако су људи са „љуби ближњег свог“ прешли на „убиј ближњег свог“ ? Ко је ту заиста крив?

Ратова је одувек било. Лепо рече ко од философа да је рат отац свих ствари. Неки свети оци су ишли даље, па указивали да је рат само манифестација рата који је пре тога живео у нама. Међутим, не можемо се правити наивни. Већина ратова се водила у име религије. Наравно, то је само изговор, не и чињенично стање. Најлакше је узети Бога у уста, јер Бог се не опире. Не можемо у глобалу говорити о величини кривице, јер ћемо онда у ту кривицу спаковати и недужне. Није мени крив Хрватски народ за злодела која су појединци починили, као што ни Хрватима није крив Српски народ за злодела која су појединци починили. Национално се истиче пред индивидуалним а оно суштинско измиче. Црква је по овом питању мало специфична. Без обзира да ли је реч о православном или римокатоличком миљеу. Нема логике да се било који злочинац канонизује осим ако се покајао. Ако кајања нема – глорификује се светост која није од Бога. Легализује се зло. Ругање над невинима се наставља. У Библији видимо да Декалог каже: „Не убиј!“, а овамо видимо да Црква даје благослов за одбрамбене ратове где ће крв свакако пасти. Има чак  једна неприлична молитва за освећење оружија. То је врхунац глупости. Онда, или Бог лаже преко Мојсија када му даје законе са тим „Не убиј!“ а онда Бог постаје ватрени навијач једног народа против другог, или имамо нешто друго посреди: мењање закона и обичаја у корист одређене политичке ситуације. Или, ако Црква зна да ће у одбрамбеним ратовима бити проливена крв, зашто онда уводи епитимије, по неким канонима, за оне који су ратовали будући да им је дала пре тога благослов да пролију крв непријатеља. Љубити непријатеље очито није лак задатак. Бојим се да тај дар није дат сваком. Не бих имао проблем да ликвидирам окупатора ако угрожава моју земљу или породицу, али и ту имамо парадокс: са једне стране, учинићу зло јер сам убио, а са друге стране испунићу заповест управо самом одбраном најмилијих. Није све црно – бело. Докле год је човек у хаосу, дотле ће и ратова бити. Све је боље осим равнодушности.

  •  Постоје милитантни атеисти и агностици који су у стању изнети бласфемичне ставове о Цркви, Библији, Богу, Исусу или Марији, који Цркву називају мафијашком организацијом, који би је тако радо укинули само да могу, и ти људи су јако бучни на интернету и у јавном животу. Сме ли се за Цркву употребити тако оштра реч попут „мафија“ и како се СПЦ односи према таквим људима? На које начине се обичан верник може заштитити од таквих људи? Они износе добро познате флоскуле: свештенци возе скупе аутомобиле; зашто је то дозвољено у секуларној држави; направили су велелепне храмове и подно грејање у истим док народ гладује и сл. Колико Црква помаже гладним људима данас у Србији, отвара ли своја врата за њих? Организује ли хуманитарне акције? 

Не одређује човека да ли је атеиста, агностик или хришћанин. Одређује га доброта. Узалуд је неко хришћанин ако је стока од човека. Онај ко износи бласфемичне ставове, од Бога не може одузети ништа, јер Бог није сујетан да Му нечије вређање одузима светост. Онда Он не би могао бити Бог. Они који не могу да верују сигурно имају неки разлог зашто не могу да верују. Има пуно људи добре воље који не мрзе никога али једноставно не могу да верују у Бога (из такве перспективе се вера нама који верујемо показује да је ипак дар). Они који се боре против вере, ту већ имамо проблем, јер су очито на неким предрасудама или ужасним траумама индоктринирани или напаствовани, па касније долазе до отпора. Негде можда имају и право. Црквена бирократија често подсећа на мафијашке кланове. Наравно, незахвално је ићи логиком генерализације. Проблем је само што се такве етикете уносе последично и у домен богослужбеног тела Цркве. Онда настаје светогрђе. Не можемо рећи, ако смо поштени, да свештеници не зарађују добро. Ако свештеник у једном малом селу, само 100 км јужније од Београда, може да заради 1000. евра, шта ће тек бити у Београду где има пуно становника. То јесте проблем. Јер се нарушава „имиџ“ Цркве. Али, гле, колика охолост се диже, баш као у мафијашком маниру, међу свештеницима када се овакве ствари обелодањују. Није проблем колико зарађују, већ колико и други имају. Мене не вређа колико зарађују, већ недостатак скромности (имао сам више пута ситуацију да присуствујем исповестима заиста скромних људи који су морали да буду раме за плакање богаташима који су им се жалили на високе кредитне стопе јер отплаћују ауто и стан – замислите ту бестидност!). Не заборавимо на Исусове сурове речи када говори о клиру као гробовима окреченим који једу куће удовичке. Да ли се ту нешто променило? Нека свако себе пита. Да ли је нужно да Црква користи злато у обредне сврхе или аранжирање храма, не знам да ли је питање за мене, јер се наравно (сад већ звучим као Јуда Искариотски када се драгоцено уље просуло на Христову главу) тај новац могао уложити на нешто значајније. Допада ми се став владике Григорија Захумско-Херцеговачког који каже да треба престати са градњом храмова а више улагати у школе, здравство, итд. Колико ми је познато, има неколико кухиња која је Црква отворила за сиромашне и гладне. То треба похвалити. Постоји при цркви и организација под именом ВДС (Верско-добротворно старатељство) која помаже потребитима у одећи, хемији, новцу, али треба напоменути да има „сиромашних“ који су од своје незахвалности више пута показали злоупотребу такве помоћи. Не знам колико Црква подржава хуманитарне акције, јер познато ми је неколико примера када не само што није помогла некима, него је неке и звала на рапорт и смирење да јој се не би рушила репутација. То су баш ружне ствари.

  • Постоје људи који одвајају Цркву од вере. Да ли је то исправан начин и могу ли се те две ствари одвојити? Постоје и они који је чак називају и доминистичком сектом. Да ли су овакви иступи у јавности опасни и колико се свештенство осећа дискриминисаним у Србији данас?

Вера се не може одвојити од Цркве, нити Црква од вере. Немогуће је живети вером без Литургије. Као што је илузорно волети мушкарца или жену са којим не можеш остварити додир или контакт. Још је св. Игњатије Богоносац у 2. веку говорио да не може народ служити литургију без епископа и свештеника, нити да епископи и свештеници могу служити литургију без народа. Јован Златоусти ће отићи још даље па рећи да молитва нема исту тежину у самоћи и у Цркви. Бог се пројављује унутар конкретног простора и времена. Црква је одлично осмишљена, јер она као богослужбено тело никога не угрожава управо самим постојањем. Што ће рећи, да у њу долазе само они који то хоће по својој слободној вољи, на остале се то не одражава. Никога Бог не хвата за гушу када нешто згреши или када у храм не дође. Наравно, проблем није једнодимензионалан, могуће је застранити и унутар Цркве, као и ван ње. Правила нема. Све зависи какав је ко човек. Вера је ипак дар који тражи негу. Нега тражи калемљење. Црква је дивна оаза, али од човека зависи да ли су му фатаморгане блискије. Свештеници нису дискриминисани, али је чињеница да су и сами свесни да их народ према унапред изграђеним предрасудама ниско рангира.

  •  Једно озбиљно питање мучи јавност протеклих неколико мсецеси. То је питање права на абортус. Феминистички покрет је рецимо у страху да би Црква могла забранити абортус, и жестоко се бори против било каквих покушаја забране. С друге стране, оне који би абортус забранили називају реакционарним верским фанатицима. Притом, и једни и други превиђају чињеницу да је једна сувисла и разумна одбрана права на абортус можда и немогућа. Да ли може ико дати једно разумно објашњење зашто су абортуси до 10-е недеље прихватљиви у моралном смислу, а они након 10-е недеље то нису. Фетус из првог тромесечја као и онај из трећег тромесечја имају потенцијал да се развију у људско биће. Шта то фетуси након 10-е недеље трудноће имају, а абортирани фертуси не? Након те фамозне 10-е недеље жена више нема то метафизичко „право“ да са својим телом и бебом ради шта пожели. Друга страна која заговара забрану абортуса има још несувислија објашњења, ненаучна и интелектуално јефтина. Да ли је онда “ убиство“ свако спречавање зачећа преко контрацепције до апстиненције, преко самозадовољавања до просуте епрувете са спермом у некој клиници за вештачку оплодњу. Какав је званичан став СПЦ поводом свега овога? Да ли ће СПЦ покушати да забрани абортус или је реч о страху либерала и активисткиња феминистичког покрета? Да ли Црква и децу која су настала вештачком оплодњом сматра „од Бога датом“?
Црква се не исцрпљује тескобама свакодневице, јер сви проблеми, као ни абортус, не одређују њено језгро већ Христос. Питање абортуса је озбиљно питање. Има ту мноштво фактора. Шта ако је зачела силована? Није лако мислити о томе. Дете није криво. Генетски фактор се не сме негирати, али није ни мерило да ће дете бити носилац неког зла. Неки свештеници саветују да дете силоване жене дође на свет, али да се дете после преда на усвајање. Међутим, треба се запитати како се жена осећа у време трудноће. Јер ако је истина да фетус осећа најмање промене мајке док је у стомаку, замислите са каквим потенцијалима долази дете на свет које је девет месеци трпело мржњу од мајке коју никад неће упознати? О томе свети оци нису размишљали. Колико сам пратио неке полемике наводно је разлика са тих 10 недеља „пре и касније“ у томе што се неко усуђује да мери када неко постаје личност, душа жива и када не, а мери се по том параметру тиме када срце почне да куца. Обе стране које су довеле до зачећа треба да преузму одговорност. Проблем је што то није тако лако ако постоје и друге ствари које утичу на животну драматику. Ту су и последице абортуса по жену, од могуће депресије до немогућности да поново зачне. Неки снимци су веома брутални са сликама убијене деце у поодмаклом стадијуму. Има и неких експерата који говоре о болу фетуса док други експерти демантују било какав бол јер нервни систем још није развијен. Други религиозни фанатици истичу само једну страну медаље. Сигурно је да Бог није равнодушан. Неко од нас је могао бити тај фетус. Вантелесна оплодња је нажалост још табу тема. Има идиота који то сматрају изнуђивањем дара од Бога. Туга и срам оних који тако мисле. Они који су против ВТО веће зло од абортуса чине, јер презиру живе људе у тој малој деци. А ко презире децу презире Бога који очима анђела мотри на свако дете. Јер они који прибегавају ВТО пролазе годинама кроз велику агонију да би добили дете, док они који немају тај проблем често децу третирају на монструозан начин или ако нису монструми према својој деци онда су само равнодушни према онима који не могу да имају деце уопште. Постоји и други проблем, а то је да има брачних парова који у великој љубави према себи нису сазрели нити желе да имају децу. Наравно, циљ хришћанског брака нису деца, али остаје ту ипак доста простора за личне баханалије. Данас имамо доста примера међу презрелима у годинама који су сувише навикли себи да угађају да не могу да нађу ни партнера. У њиховим главама деце нема ни у назнакама јер само на себе мисле. Што се тиче убиства преко апстиненције, контрацепције, итд. ствар није једнодиоптријска. Наравно да није иста равнотежа између рецимо апстиненције и контрацепције. Зависи и који су мотиви. Неко апстинира да би своју енергију усмерио у друге креативне ствари, негде је то проблем егоцентризма, страха, комплекса. Контрацепција ипак има убиствени фактор. Ако се не убија дете, убија се потенцијал да се дете зачне. Самозадовољавање илити мастурбација (која прожима не само мушки већ и женски свет) је бескрајно сложенија. Има доста верских фанатика оптерећених овом тематиком коју неизбежно прати поклич неке суморне теологије кривице. Проблем је у томе да што се више неко оптерећује тим проблемом све више зависник од исте постаје. Што се тиче феминисткиња, Црква их не узима за неке озбиљне супарнике. Можда би само црквени великодостојници могли више да раде на свом шовинизму. Мало је трагикомично да се положај жене у Цркви исцрпљује само улогом мајке, јер бити мајком није ствар богослужбене  већ биолошке стварности. И опет ту имамо компликацију са онима који виде улогу богослужења изједначеним са улогом мајке, јер ако неко не може да има децу, или неће да има децу, да ли то значи да нема богослужбену активност? Неће бити.
  •  Какав је став СПЦ о екуменизму? Да ли је помирење или макар заједничко деловање могуће? Христос је један и Он свима треба да нам буде циљ. Колико је СПЦ подељена у вези овог питања? Претпоставимо да су блаже струје у оквиру СПЦ попустљивије и не сматрају „издајом“ православља контакт са Римокатоличком Црквом или протестантском. Да ли је јачи глас блаже струје или оне тврде, строге и бескомпромисне која иде тако далеко да Римокатоличку цркву сматра практично јеретичком а папу дословно доживљава као сатану?
Предрасуде су увек проблем. Људи се увек плаше непознатог. Отуда беснило. Екуменизам није више тако атрактиван за анализу као ранијих деценија. Екуменизам је неправедно добио своју синонимност у неком озлоглашеном и издајничком унијаћењу. Фанатика је увек било и понеког зилота као каријеса. Испаде да свако ко полемише или има пријатеља међу католицима, протестантима, адвентистима, итд. да је нужно неки секташ или издајник вере православне. Не знам како многима промиче да смо читавих 1000 год. били једна Црква а да смо се распали због сукоба појединаца за још читавих 1000 год. То није наивно. Наводно је дошло до помирења и прекида раскола скидањем узајамних анатема другом половином 20 века, али ништа се објективно није променило. Формално скидање међусобних анатема (проклетства) извршено је 1965. године између цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла, али црквено јединство није постигнуто. Није ту проблем теологија колико политика. Папски примат је остао камен спотицања можда и за самог папу. Не гледам на католике тако брутално. Може се бити јеретиком и сатанистом на више начина и унутар православља. Нема загарантоване позиције да у нама не дише неки притајени секташ а да за то и не зна. Мислим да је већи проблем колико приватно лечимо своју ксенофобичност.
  • Противници цркве имају свој арсенал „доказа“ да је Црква нешто што никако не може бити добро: инквизиција, прогон јеретика, истребљење богумила, мрачни средњи век и сл. Колико је средњи век заиста био мрачан по Вашем мишљењу? Да ли је Црква тада била кочничар науке и развоја? Бројна уметничка дела и велелепне катедрале у западној Европи нам сведоче да то доба није било толико мрачно. Спаљивање жена на ломачи под оптужбом да су вештице говори нам нешто друго. Колико је фанатизам у оквиру црквене организације опасан? Верници који себи дозвољавају себи да осуде, да баце камен на другог као да болују од неке супер-исправности. Постоје верници који у име Бога пребију особу само зато што изгледа као геј или Ром. Да ли је Црква јавно осудила овакве људе и нападе?
Искрено мени све то делује илузорно и небитно. Средњи век? Више ме занима где смо сада? Било је мрачних ствари. Било је и оних лепих. Колико је само уметника и научника било инспирисано вером? Доста се идеализује прошло у неком романтичарском заносу као безгрешно. Увек је било проблема.  Тужно је само што се бркају бабе и жабе, јер се омрзне православље због нечега што се дешавало у католичкој сфери, а што показује да људи ни своју веру не познају. Наравно, ни православна историја није без недостатка. Фанатизам у оквиру црквене организације може бити изузетно опасан, јер се не идентификује као фанатизам већ као очување јединства и поретка цркве док у позадини неко чува само своје интересе. Од тих супер – исправних ме највише боли глава. Свуда гурају нос. Све би да коригују и све им смета. Да, има будала који у име вере пребију некога зато што је геј (за ромску популацију не знам ниједан пример осим једног теолога који за њих каже да нису од Бога створени – замислите хорор када такав постане свештеник једног дана), али мени су то случајеви за лечење. Видех негде у Русији свештеника који је посипао светом водом геј особу, док су га хулигани тукли. Примитивно. Као да је геј демонизован, па ето мало кроз воду, мало кроз батине неко ради егзорцизам. Јадно. Наша Црква је углавном неутрална и позива на молебан. Треба да се ради на својим предрасудама, али није ни свако одобравање од Бога. Ми Срби смо некако увек распети између бахатости и превелике толеранције.  Проблем је када ни сами не разликујемо добро од злога па верификујемо зло под маском добре толеранције. Увек је тако било да неко свој положај користи да би се жестоко борио против нечега што је њега одувек мучило у прошлости.
  • Како се Црква односи према појму клерофашизам? Да ли је то неки вештачки појам, несрећно скован за политичке, дневне потребе или заиста постоји нешто што би се тим појмом могло објаснити?

Како се Црква односи уоште према свом народу, то ме занима. Мени где заудара безличност остаје лакрдија од теологије. Данашња теологија инсистира на догматици која не зависи од морализма. Као да се намерно превиђа да се не може прдети за столом за којим се и служи. Отуда толико саможивости код многих јер ако није деспотизам проблем, онда је сигурно недостатак кућног васпитања. Волео бих да доживим бар једну проповед свештеника за време свог живота која ће говорити народу да су светитељи који имају задатак да задрже своју светост. Јер нико народу о томе не говори. Зато многи не разумеју своју улогу у Цркви, јер им је домен личне светости на нивоу научне фантастике. Ето, вековима празнујемо Педесетницу а појма немамо да смо и сами учесници истог Догађаја. Да исти пламени језик добијамо. Да смо за Трпезом на којој Христос седи. Усуђујем се да назовем клерофашистима све оне који од народа крију ову спознају која се, примера ради, може огледати и у забрани Причешћа. Сећам се нездраве атмосфере пре скоро две деценије у цркви св. Марка. Имао си осећај као да си усред литургије у неком тајном друштву где само посвећени могу да се причесте док оним другим члановима то није било дозвољено. Ако се причешћујеш две недеље узастопно одмах те доводе до нелагодности као да пред инспектором полажеш рачуне. Никада таквих проблема нисам имао у светосавској цркви на Врачару. То показује да нису сви свештеници исти ни међу собом и да треба добро да пазимо на генерализације, јер ако један свештеник ствара мрачну слику о себи и Цркви, не значи да је и други такав.

  • Како се односити према онима који не верују јер нису видели, према онима за које је Библија само бајка? Како се односити према онима који иду тако далеко да људе које верују називају болесним? Да ли то долази век без вере, век коме Бог није потребан? Све указује на то да 21-ом веку Бог није потребан као ни молитве. Колико ли је онда првим хришћанима било тешко када су морали да се скривају по катакомбама, када је сада овако тешко, када су верници извргнути руглу и подсмеху само зато јер иду на литургију? Како пронаћи унурашњи мир и сачувати га од свих насртаја страсти или нагона?

Морам да приметим извесну дозу песимизма у питањима. Мислим да ствари нису баш тако депресивно интониране. Према онима који не верују се односимо (барем се надам да је тако) једнако као и према онима који верују. Проблем је негде и са хришћанима, не само што неверници Библију држе за бајку (која за нас не заузима тако централно место као код протестаната), него и сами хришћани поприлично у том духу митологизују свој однос са Богом. Нисам имао прилике да се сретнем са паћеницима које било ког верника називају болесним зато што је верник. Наш народ има вере, али нема жељу да долази на богослужења. Вере је увек било, не верујем у век без Бога. Први хришћани су више страдали јер вера није била државом легализована. Први хришћани су имали статус секте који су убијани под разним оптужбама. Данас хришћане ништа не гони осим властитих психоза. Ту се показујемо много гори према себи. Јер први хришћани су страдали телом да би спасили душу, а данас пазимо на телесне потребе али све чинимо да своју душу ликвидирамо. Негде давно прочитах да је „човек неизлечиво религиозно биће“. У почетку векова доста се трагало по мраку док није дошло Откровење. Увек ће људе мучити веће питање смисла и „проклета“ тајна вере. Ако и не мисле о томе, свакога задеси нешто у животу што га мора пре или касније довести до усијане температуре да се кроз кризу бића преиспита да ли постоји још нешто од онога што нам је дато. Унутрашњи мир многи погрешно поистовећују са неким видом анестетика против бола. Неку хибернацију, нирвану, парализу. То неминовно мора бити погрешно протумачено као неминовни отклон другог да би мени било боље. Тако се човек навикава на властиту неосетљивост која лако постаје безосећајност за другог. Док је у телу, односно, док се Васкрсење тела сваког од нас не догоди (у чему се и огледа суштина наше вере!), човек не може бити лишен страсти. Ми смо бића нагона. Инстикти нас дефинишу, откривају. Прве асоцијације раскринкавају наше наличје. Морамо да радимо на њиховом каналисању да сами не бисмо постали жртве својих страсти. Управо у том светлу можемо разумети многе трагедије, црне хронике, јер се проблем није препознавао, нити су се кочнице стављале на време. Јер није тело проблем већ слободна воља. Нажалост, још има хришћана утамничених неким платонизмом (а да Платон ту није неко ко је крив јер се не мора догматски или буквално читати), те у презиру тела омрзну све што има постојање будући да се њихова асоцијалност не може нигде усидрити. Да је тело толики проблем, не би Син Божији никада узимао људску природу на себе. А нагони нису криви, дати су нам на васпитање а не за негацију другог. Јер није свако одсуство мира у телу уједно и атак на душу. Душа има разлоге које тело не познаје, као што и тело има своју вољу која не зависи нужно од уплива душе. Наш начин постојања је противприродан самим тим што је смртан. Зато нам је потребан Христос. Зато нам је потребно Васкрсење!

Advertisements