• Ко вуче конце у Српској православној цркви?

Морам да приметим известан новинарски набој у овом питању. Она врста набоја иза којег питалац као да више алудира на неки вид интриге неголи на реалну забринутост око одређеног проблема. Не бих ту пуно драматизовао. Народ се већ довољно трује свакодневним приливом сензационализама који у прасковитим насловима не налази ништа смислено. Да ли сада заиста постоји један човек или група људи који формирају одређену климу, могуће је, али више ме занима који је контекст оваквог питања. Да ли треба неговати злу крв ако се одређена личност идентификује као одговорна? Иза овог питања треба пазити да се не оштети Црква као богослужбено Тело Христово у којем Дух Свети почива и делује. Не бих нешто спекулисао у неком „инсајдерском“ маниру. Сигурно је да постоје одређени кланови, можда и међу собом завађени, где свако врти своје коло око неког интереса. Интерес је наравно: власт, новац, осећање моћи, а самим тим осигурање своје позиције. Можда неке људе више брине како да сачувају своју позицију када једном дођу до ње. Има и таквих којима алавост није довољна па на смени положаја другог раде. И без обзира што је црквени естаблишмент у питању, сигурно је да су неки од њих можда душу продали сатани за мале паре. Доста људи атакује на одговорност (или барем разборитост) патријарха у неким стварима, али мало ко полази од оних „људи у сенци“ који дезинформацијима или полуинформацијама стварају одређену климу око патријарха према којој он (некритички?) делује. То би можда могло објаснити зашто неки људи поштују патријарха али критикују недостатак веће активности и визије код њега. Питање је веома сложено, јер се често и не полази од тог питања обзиром да људи страхују за своје радне положаје. Наравно, првенствено мислим на свештенике. Тако да када смо већ код „конаца“ у поставци проблема, можда је смелије питање: ко све од нас није марионета?

  • Да ли су свештеници Српске правослнве цркве заиста нечији „пијуни“?

Све зависи ко чији веш воли да истражује. А веш мора почети да заудара пре или касније ако се не пере. Не бих ишао толико далеко. Лепо рекох да оваква питања миришу на јефтину журналистику жељно арене и крви. Било је разних теоретисања. Од бивших агената до разних манипуланата. Сигурно је да постоје полтрони, лажни чувари истине и поретка, који заправо у страху да не изгубе своје радно место, или одређени углед, изигравају дежурну алапачу која за сваку ситницу и одмер тражи подношење извештаја код надређених или макар код истомишљеника. Некако нам је као људима промакло да сагледамо онај кристални увид да у клеветама других треба више пажње да обратимо на типологију трачара неголи на могуће кривце. Тако би се можда затворило то демонско коло „ко је чији“ и „чиме се све бавио“.

  • Ко контролише рад свештеника у Србији?

Мислите на нивоу финансија или како? Колико пратим неке ствари, нисам нешто приметио да их превише надгледају на који начин чине богослужења (додуше, једино је владика А. Јевтић знао да ту направи прави колапс и торнадо од литургија, и могу рећи да је забавно ако сте међу народом, али сам сигуран да није нимало смешно онима који служе у олтару). Али, ако је питање новчаног калибра, бојим се да правила нема. То је она чувена саблазан: зашто негде постоји ценовник услуга а негде не. Можемо рећи да је Црква свима оставила „одрешене руке“ како да наплаћују одређене свештенорадње, али зло није у томе (мада јесте дискутабилно) што свештеник наплаћује свој „излазак на терен“ (мора и он човек од нечега да живи, има породицу, рачуне, и јеванђеље лепо каже да је „радник достојан своје плате“), већ је зло када се изгуби осећање за равнотежу, када савест постане компромитована незаситим (читај: похлепним) апетитом. Мислим да су и свештеници негде помало малодушни и незахвални, као да се плаше да никада неће имати довољно. Са друге стране, опет недостаје равнотежа, јер ако рецимо у Београду свештеници зарађују више него пристојне плате, негде на периферији Србије, у некој забити, неки свештеници немају ни за елементарно. Њима се нико не бави. А познато је да су владике увек резервисани помало, и да ако се и закаже коначно неки пријем код њих, за све ће показати отвореност осим на нивоу финансија. Дакле, имамо ланчану реакцију, јер се и епископи плаше да новца неће никада имати довољно. Наравно, част изузецима који се држе модела да од свог сувишка дају онима којима је најпотребније. Знам да је ретко чути, али треба похвалити рецимо свештеника који када дође да освешта водицу некој сиромашној породици не само што ништа не наплати, него и од свог џепа дарује. Или, ако неки епископ не користи свој положај искључиво за стицање, већ улаже у цркве, болнице, вртиће, итд.

  • Одувек је било познато да исповедање остаје у тајности између вас и свештеника, али да ли им се заиста може веровати?

Реално, никоме се не може веровати. Али, човек мора негде да ризикује. Не треба да будемо наивни, али великим људима приличи положност отвореним ранама. Само идиоти дозвољавају инфекције. Нико није дужан да иде на исповест. Нико га на то не тера. Јесте, постоје одређени предуслови којих се одређени канони придржавају, али свештеник треба да понуди ненаметљиви приступ. Не мора одмах преграђивати Причешће рецимо некоме ко се није исповедио, постио, итд. Неће бити смак света због тога. У првим вековима хришћанства, таквих предуслова није било. Христос жели да нас научи да читамо између редова. Зато на једном месту крши све могуће прописе а на другом месту истиче шта је важније. Формализам убија суштину. Десакрализује однос са Богом и другим људима. Настаје једна нездрава клима духовности само да би се народ лакше могао контролисати. Искрено, да се вратим на питање, по правилу исповест остаје интимна (премда нема гаранција да неће понеки свештеник са другим свештеником упасти у трач-рубрику), и по неким канонима, свештеник који обелодани нечију исповест треба да се свргне са положаја. Међутим, ово питање побуђује мало егоцентризма, открива човека као некога ко је чувар „страшних тајни“ које никако не смеју у јавност. Мени то личи на даљу игру скривања, јер ако смо грешни, шта сад, идемо даље, не можемо да глумимо преподобне. Свештеницима се треба веровати, чак и ако греше, јер онда бар не сведоче своје лицемерје него нам јасно стављају до знања са ким имамо посла. Веће питање од овога није питање поверења већ смисла, будући да многи свештеници немају времена за дуге исповести, а народ се своди на неку рапидну „хокус-покус“ исповест који задовољава постављени образац. Искрено, више ме брине што народ већи акценат ставља на редове за исповест неголи на редове за Причшће. Значи да смо опасно застранили.

  • Зашто целокупно друштво у Србији реч “ свештеник“ тумачи као синоним за „лаку зараду“ и раскошан живот?

Мислим да се мало вртимо у круг. Проблем је са оком посматрача. Свако види оно што жели да види. Свако има властиту асоцијацију у додиру са стварношћу коју око себе затиче. Више је него трагично и тужно да нам сваки поглед на било ког свештеника постане асоцијацијом лаке зараде. То онда показује наше јадно стање, да смо се ми у свом наличју усвињили од предрасуда. Немогуће је ићи таквом логиком генерализације. Сваког човека треба упознати ако нам да прилику. Евидентно је да не постоји равнотежа о којој сам говорио. Свештенике, којима прелива, нема ко контролисати и тако имамо ону мизерну ситуацију да се неко кити добрим коњима и кочијама (читај: колима и кућом) а други немају ни за хлеб а да ове друге народ, ни епископи, уопште не узимају за озбиљно. Свакако, не би било сувишно да свештеници раде на својој умерености чак и када својим делима не касне, јер ипак остављају за собом узор. А брзе на разочарење је тешко разгалити, колико год свештеник био беспрекоран. Благо ономе коме је свештеник прва асоцијација да оде на прву Литургију.

  • Да ли је закон исти за свештена лица као и „обичне“ људе, и зашто није?

Дискутабилно. Требало би да јесте, јер су и они грађани конкретне државе. Дакле, сносе одговорност и за оно што чине у свету а не само у Цркви. Наравно, постоји разлика између државних и црквених судова, али све зависи на ком нивоу се одређени процес одвија. Данашњи односи између државе и цркве су помало трговачког карактера, па свако избегава да се замера било коме докле год нема ниских удараца на одређене интересе. Међутим, то може бити рак-рана за неке ствари, јер онда питање правде постаје сасвим релативно.

  • Ко располаже црквеним финансијама у Србији?

Ко стигне и ко више заграби.

  •  Шта мислите о народној изреци 21.века „БОГ ПЛАЋА У КЕШУ“?

Никад чуо.

  • Да ли се љубав свештених лица према Богу огледа у „дубоком џепу“?

Не, али је чињеница да је многима лакше да сведоче Бога намиреног стомака.

  • Да ли је свештеник најплаћенији певач у Србији?

Зависи да ли фалшира.

  •  Познато је да у СПЦ постоји чак седам геј владика. Али СПЦ јавно осуђује особе са хомосексуалном опредељеношћу, али парадокс у СПЦ је да управо они који у јавности осуђују особе са таквом опредељеношћу имају доста разумевања према особама са истим опредељењем у својој средини. Како то коментаришете?

Ви сте изгледа експерт за статистику. Очито већ имате одговор на постављено питање. Веома сам радознао да чујем о којих седам јахача апокалипсе се ради. Проблем са хомосексуализмом сам већ разматрао у претходним текстовима. Помало излизана тема. Као да Црква нема пречих ствари на којима би могла радити. Што се мене као некога на маргини тиче, немам проблем са тим. Мислим да би само било политички коректно да нико не еманира приватне фрустрације на домен службе коју чини и људи са којима долази у додир. Да нико не страда. А ко ком греху болује – ту ћемо сви пред Бога стати. Наравно, све што заудара на оргије и сличне умоболести, треба санкционисати. Али, треба имати и јаснији увид у неке ствари. Рецимо, код већине верујућих влада та нека предрасуда да су са новим патријархом испливала многа зла. То је велики шипак. Он би се имао у чему критиковати, али то није ова сфера. Јер, ниједно од тих зала није наступило за време његовог устоличења (можда је тада само ескалирало), већ вуку конце из времена док је претходни патријарх био на положају. Дакле, не може се рећи да нико није знао шта ко чини. Проблем је или у томе што као и у односима са државом неко некога држи у шаци за нешто па избегава замерање, или, да када зло, на које се дотад није више обраћало пажње, ескалира, онда владајуће инстанце да би оправдали себе у јавности држе себе на дистанци од осуђеног. А у овом другом видим велики курвалук, јер је подло и кукавички ограђивати се од онога над којим си имао извршну власт а ниси предузео ништа да спречиш одређени проблем када је коначно испливао. Значи да се ћутало и да се зло гурало под тепих, јер је очито некоме то одговарало.

Advertisements