Човек треба да постане отвор. Онај који прихвата другог. Јер сваки пролазак другог кроз наше срце, чини да сваким проласком и Бог као Један од Других прође кроз нас.
Онај ко осећа превише друге људе ако љубави нема – затвара се. Отвор је заклопљен. Човек се повлачи. Држи срце на одступници. Јер мора негде да осећа своју или туђу огољеност, или рањивост. Зато тражи сигурност, али се она на крају претвара у безосећајност.
Управо свест да смо и сами огољени пред другим чини од нас “лаку мету“, постајемо подложнији рањивости.
Наравно, то не значи наивност. Али нашу отвореност и сензибилност не морамо нужно посматрати као лаку рањивост, за чију повреду увек бурно реагујемо, већ као дар од Бога да другог доживимо пуним срцем. Чак и по цену страдања.
Ипак, доживети другог носи своје импликације и компликације. Није лако доживети другог али ни други није „лак плен“ који се може тек тако проникнути за пун синхро – доживљај. Зато је позиција хришћанина често крстолика, јер ако му љубави не недостаје – сигурно је да попут Бога може остати непожељан пред срцем другог. А када останемо пред залупљеним вратима, тада настаје испит наше вере и каквоће.

Advertisements