Било је касно јутро када је млечно лице Н. А. затекло своје отворене очи просуте на згужваном јастуку. Сањиво је погледала кроз прозор и угледала белозвездане куглице које обасипају белом кишом немира цео град. Увек се радовала снегу. Увек је волела дивна јутра. И мирис кафе који је допирао из кухиње. Још као дете, мада своју прошлост није давала сваком, знала је да кроји снежне плетенице својим погледом колико се топила од неке безразложне спокојности захвална само зато што има постојање. Поглед јој је још стајао на прозору. Крајичак осмеха је држао ивицу усана на готовс. Од замагљене кондензације правиле је облике својом маштом. Имала је осећај као да види Христов лик саткан од малих кристала на стаклу. Деловао је истовремено и дивно и силовито, а надасве – уливао је Својим присуством утеху и снагу.

Осврнула се око себе. Муж и деца су већ устали. Чекали су да њено расположење засија одморним сјајем. Претходну ноћ је радила до касно, па су је пустили да мало дуже спава. Углавном, она сама зна да дани почињу са великим и громогласним: “Добро јутро мама!” када јој се сви некад нежно а некад боксерски немилосрдно обесе око грла. Данас су је поштедели, мада им она не би узела то за неправду. Штавише, почела је да је гризе савест зашто већ није на првој линији фронта у вези свакодневних обавеза: скувати чај деци, спремити доручак, одвући их у вртић, пољубити мужа пред одлазак на посао (јер њен муж мрзи када не добије пољубац!), трчање у продавницу, повратак кући, спремање ручка, пуштање нове машине чији звук јој је дословно дотужио, пресвлачење за посао…па све у круг док на своју прву кафу некад и заборави…

Али, сада ништа од тога није било на дневном менију. Није ни знала да је викенд. Није одмах ни схватила откуда се њен омиљени трио скупио наједном око ње да је закриљује марљивим пољубцима. Уплашила се, помало сујеверно, да није неко “црвено слово” у календару, или коме рођендан, али ништа од тога није налазило своје место на ишчашеној запитаности. Очи њене породице су заљубљено посматрале свечану материнску силуету како се провлачи кроз завесе своје пробуђености. Њихове речи још није могла прецизно да разазна шта јој загонетно поручују. Али зачудо та првометежност јој сада није сметала. Само покушава да пробере једног по једног шта желе да јој кажу. Али је она и пре њихове иницијативе већ знала да је наговарају да изађу напоље на снег и да се играју. Договор је пао и пре него што је коцка бачена.

Међутим, поглед на супруга као да јој је уносио неку неверицу. Већ дуго јој се чинило да међу њима љубави понестаје у галонима. Као да се и најмања уштеда као у каквој банци емоција, која се љубоморно чувала од злих погледа, сасвим потрошила.  Али је прави ужас почивао у томе што није могла да открије порекло таквих наслага неодноса. Он њу није варао. Она њега није варала. Наравно, било је и тривијалних свађања, али ништа што би дозволило фаталности да исплете своје бриге око њихових тврдоглавих ставова. Некако као да јој је супруг постао хладнокрвни странац. Као да га је познала до сваке суштине његових костију. Био јој је довољан само један летимичан поглед на њега да зна шта се у њему налази. Можда се потрошила од лажних тајни око његове главе? Он није имао никаквих квалитета. Сматрала га је, одједном и на своје огољено изненађење, сировином од човека. Заправо, није имала ниједан објективан разлог да буде са њим у браку. Као да је он за њу, неочекивано, постао неки странац чија спољашња фасада уопште није позната протоку крви који струји њеном душом.

„Због чега сам онда са њим у браку?“, хватала је себе у грозничавим мислима које је вешто крила од њега и деце, али је увиђала да нема одговор на то питање. „Можда сам само незадовољна животом којим живим? Зар не заслужујем више? Или се мој брак није показао како сам га као девојка замишљала? Или ме нешто друго жуља? Можда сам превише захтевна? Али ја нисам захтевна. Тражим само мало више радости и топлине. А шта ако сам незахвална? Шта ако други немају ни оволико? А што бих се ја поредила са другима? Имам право да тражим онолико колико и волим. А да нисам можда себична? Не, нисам себична. Због чега сам онда тужна? Да није он можда нашао неку другу? Али ја бих то знала. Зашто сам тако уморна а тек је почео дан? Зашто немам довољно воље у себи? Шта ако сам у браку само због деце? Да се нисам нешто огрешила о Бога? Али Њега волим беспоговорно. Гладна сам, али сад немам времена да једем. Зашто увек морам у нечему да журим? Боже, како сам поружнела, никако ове килограме да скинем. Не, зар је баш сада морала да ми пукне чарапа? Шта је оно беше требало да урадим на послу? Али, данас не радим. Да ли уопште волим свог мужа? Зашто он мора баш све да коментарише? Зашто увек ћути када ми треба његово мишљење? Зашто је он тако одсутан мислима? Опет су судови неопрани и опет је неред у кући…“, низали су се искази и питања.

Уз уобичајено рвање са трослојним облачењем деце и њиховог адреналина помешаног са првом искром благе нервозе, Н. А. је стоички издржала. Њен супруг Г. Р. је наравно асистирао по уобичајеном темпу (мада је често мистериозно постајао невидљив радећи секундарне ствари када је био најпотребнији неспретним рукама). Чигровито су похрлили ка првом парку. Немају аутомобил. Последњи ауто су продали да би имали од чега да живе неко време и подмире дуговања које, чини им се, већ вековима не могу да заситеа да чак и нису у кредиту. Она зна да ће шетња пријати свима. И сви су полетни. Добра воља крчи ледене путеве врелим кикотањем. Ту су и повремене ћутње, али оне које немају ништа против оног поред себе. Маршира се тада неким свечаним брзаком. Само да се што пре дође до жељене дестинације. А у парку – бела плантажа која чека убираче разрдаганости. Почиње грудвање, клизање, падање, ваљање, обнављају се капилари детињства којем су све мисли упрте у догађај друговања. Образи постају напупели и црвени. Нема хипохондричног страховања о вирусима и могућим болестима. Ваздух се удише пуним плућима. И као да сав тај догађај посебно поздравља једно несташно звоно Цркве у близини парка. Зачудо, деца прва узимају предлог да се оде мало на службу. Родитељи су мало збуњени и затечени, али молбу деце као вољу Божију посматрају. Негде у дубини себе као да је помало стидљиво Н. А. поносна што њена деца траже „хлеб насушни“ усред те цике и вриске, а и она се већ осећа мало потрошено.

На путу до Цркве, неких пар стотина метара, Н. А. је заронила у своје заснежене мисли. Враћала су јој се разна сећања. Као да је велики проток океана од расположења струјио њеним бићем. И понека санта леда на коју се саплитала често. Н. А. је била дивна девојчица коју су сви волели. Или је она све волела једнако, па јој се чинило да је и она сама тако вољена. Она то не разликује, нити је реално занима. Када је одрасла нашла је одјек своје душе у читању разних књига и упознавању разног кружока људи. У Бога је веровала, чинило јој се, одувек, од како зна за себе. Према свима је неговала истост односа. Никоме није закинула ни промил жестине којом се несебично давала. Послове није бирала, људе није мерила. Мужа је много волела – чак и када је био досадан. Муж ју је много волео – чак и када се брзо нервирала. Првих година брака имали су чудан обичај да једно друго у свему прате, али не у смислу каквог интригантног шпијунирања, него онако безазлено, као када ти се мала деца накаче као реп, па не могу ниједну игру без твог присуства да одраде. Други чудан обичај који су неговали сигурно неких три године, састојао се у томе да када год се сретну у кући (а кућа је била мала и трошна од свега двадесет и кусур квадрата) загрле снажно и пољубљено једно друго. Као да се тобоже нису пре тога видели годинама, или, као да живе на пар стотина километара једно од другог. Тако да су се у том малом, али ипак спокојном дому често сударали и глумили наивну изненађеност при сваком сусрету само да би загрљај и пољубац чешће се понављао и наравно – дуже трајао. Н. А. је имала добро срце. Код ње није било фалширања у севедавању. Знала је дубоко да би неко морао велики презир према себи и другима да негује да глуми љубав коју не поседује. Сматрала је да се љубав не сме олако узимати у уста. Баш као ни име Божије. Али то за њу није значило да се љубав не може живети. Јер, могло је. Само што код ње, баш као и код Христа у којег је дубоко веровала, њена љубав често није била на време препозната од стране других. И мада би боловала тешко неке сурове људске одбитке, а своје наметање је више од свега презирала, њена света љубав није желела да се потхрањује тамницама огорчености. Али да је држала до својих ставова – јесте. Није желела да се компромитује лицемерним снисхођењем само да би неко добро мислио о њој, или, да би она сама имала каквог интереса од таквог патолошког додворавања било чему и коме. Док јој супруг није ушао у живот и док деца нису дошла на свет, није ни знала колико је живот монадичног карактера изузетно досадан и празан.

А муж ју је волео. Његова љубав је можда деловала помало нестварна због своје помало извештачене пренаглашености, али ју је и као такав недвосмислено – волео. Сво његово глуматање је заправо било одобровољавање. Живео је за осмехе Н. А. Сматрао је да ако је само један дан није насмејао да је тај дан – уништен дан. Тада би театрално почињао да сумња у своје могућности колико је добар као отац и као супруг. Зато је често пред њом узимао на себе улогу јуродивог џангризала којем тобоже све смета, а да му заправо ништа није сметало. Али се Н. А. због таквих његових суманутих замишљености и сценског наступа само слатко смејала мислећи колико је њен муж чистог срца када се због таквих ствари олако губи у времену и простору. Г. Р. је имао обичај да јој пише песме сваки дан. У сваком стиху је тражио детаљ који би подсећао на њено лице, карактер, неки поступак, покрет њеног заносног тела (о којем је некад помало бестидно маштао). Желео је да овековечи то трајање радње са њом, али је и време мењало своја обличија покварено. Онда је почео да јој пише писма. Сматрао је да не говоре довољно (иако је често постајао досадан са једним истим темама и да речи ипак нису одсуствовале) па јој је онда слао писма (иако су живели у истој кући). Заправо, Г. Р. је био само лудо заљубљен у своју жену. Можда и помало посесиван испочетка када ју је желео само за себе и да је ни са ким, па ни са њеним пријатељима, не дели. Можда су и жудње за њом биле толико јаке да није могао ни о чему другом да мисли осим како да поре њеног тела у тоталности постану део прождрљивог сједињења у којем нежност ипак неће изгубити своје кормило. Љубомору је кротио како је знао и умео све док љубав једног дана није прогутала цело његово биће. Љубав којом га је Н. А. научила. И ако Н. А. истог трена не би одговарала на неки његов проговор, гест, или шта друго – у томе би тражио трагикомично смак света. Све у свему, њих двоје су били заиста неки луцкаст пар. И нико им није био крив ни за шта. Живели су како су желели да живе, нису никоме морали да полажу рачуна, али знали су где свака одговорност мора да постоји. Мада се често дешавало да од присуства деце забораве шта су све хтели да бар једном месечно ураде здравосебично само једно за друго. Али је и ту било неке тихе радости одлагањем задовољства за другу прилику када ће се пуноћа односа показати неочекивано благодатном.

Звук звона је прекинуо њихове мисли. Као да су дотад телепатски посматрали немим дијалогом једно друго. Пренувши се из ове замишљености, ошамарене оштрим ветром и јаким звоном, стигли су негде на средину Литургије. Н. А. је имала осећај да је након дуго времена дошла свом истинском дому. Муж ју је кришом држао за руку испред храма. Као да је прочитао неке њене сумње које су се тада непотребно појавиле у зглобовима. Само јој је рекао: “Не брини, љубави, ми имамо историју!”. Она се мало изненади па рече: “А будућност?”. Он јој на то ништа није рекао, само јој је показао руком према храму. Схватила је. Мада је од ње он сакрио своје тајне молитве јер се дуго и често молио Богу за њу. Она није ни знала за то. Још мање је знала колико пута се уље из кандила које је за њу палио пред Христовом иконом претварало у његову крв. Јер морао је много пута да пролије крв да би задржао здравље своје жене. Бог му је показао једном виђење чувши све његове молитве и послао му је речи које су кидале његово скороостарело лице: „Колико будеш пазио на себе – она ће стајати у сваком здрављу и радости; чим будеш престао да радиш на себи – окренућу је против тебе!“.

Деца су јој се по ко зна који пут залетела у загрљај. Свештеник опет претерује са дужином проповеди. Не занима га што младо и старо има своје нервозе које други треба смиривати. Пропланак порте балансира са колоритом белог и зеленог сочива. Н. А. се обраћа својој деци: “Погледајте, мраз није појео баш сво цвеће!”. Деца око ње формирају смрзнути букет где Н. А. доминира са главним миомирисом. Она улази у созрецање, али још то не схвата. Гледајући комбинацију мраза и латица добија асоцијације: прва, колико год човек тонуо у неке безумље – ипак неке латице добра преживе у њему; друга, колико год невоље било у свету – ипак Црква опстаје захваљујући људима који се са злом нису поистоветили (бар не у потпуности чак и ако су поклекли!). Ове речи она не изговара пред децом, него их бележи и архивира у дубинама срца. Првом поуком крепи себе, јер је ова мисао растерала таму коју је до јутрос имала против мужа, а другом поуком изграђује себе да постојана буде ради изградње Тела Цркве.

А онда, пре него што ће приступити Причешћу (мада се колеба да ли да приђе Чаши спасења, али не жели да живи неку “одложену правду”), пре него што ће врелина пуноће коју свет не познаје раширити њен крвоток у велелепну светлост (а свет познање не темељи на љубави већ на власти, те отуда и оно да ко мисли да ког познаје даје себи за право да има власт над другим), пре него што ће она убелети снежним Духом крајеуглове сопства – угледала је свештеника пред олтаром. Да ли пред путиром или из путира – она не зна, Бог зна. Као да му се лице изменило. Као да му се лице насмејало. Као да је постало лице које је још јутрос видела на свом од кристала замагљеном прозору. И баш њу је гледало. И баш њу обнављало. И баш њој дало поглед изнутра да стисне своју дечицу и свог мужа још више – апсолутно предано…

(Јутро је. Сви су на окупу. Испија се топли гутљај загрљаја и посматра кроз прозор благи талас снежних падавина. Ручак је полуспреман. Деца су сакрила од маме да је тата умро још пре седам година а мама је од деце сакрила да њиховог оца никада није ни волела. Дијалога нема, али пуноћа је ту…)

Advertisements