Бестидност нема оправдања у несвести…
Ко је бестидан, итекако је свестан шта ради. Јер да не зна, не би памети имао како лукаво, чак и на своју штету а не само штету другог, треба неко зло да осмисли. Гле ироније, да осмисли оно што по свом узроку и последици не носи апсолутно никакав смисао. Јер, где је зло – само бесмисла може бити. Зато се питање смисла на месту бесмисла не може ни поставити, а камоли одржати. Не само због оног Христовог да други не зна шта чини, него јер зло подразумева одсуство смисла.
У филму “8мм” са Николас Кејџом у главној улози, видимо да се детектив упушта у истрагу не толико због морбидног злочина, оличеног у снеф-продукцији, колико га све време, у прикривеним кадровима, мучи питање смисла: “Зашто неко чини зло?”. Завршница филма открива суштинску поруку која иако Кејџа уводи у откровење ипак му не даје утеху и задовољење. Главни негативац му открива страшну тајну свог злочина, а то је да разлога нема. Није разлог (смисао) ни у неком интересу или трауми из детњиства, него у жељи коју воли: да воли да чини зло. Такав разлог је заправо демант разлога као таквог. Кејџа такав исказ више шокира него сам злочин. Зато и он чини убиство. Детектив је очекивао веће откриће, јер је тражио смисао и разлог зла, али га је дочекало сазнање да у злу нема смисла и да ту никакве тајне нема. Гнозис је рашчеречен самим познањем. Субверзија без покрића већим смислом.
Када читамо штампу или гледамо дневне вести, исто нас саблазни каквих све злочина има. Одмах нам се наметне питање “како” или “зашто” неко то може да уради. Али измиче нам главно: тог питања у мозгу злочинца једноставно нема, јер да га има не би тако нешто никада урадио. Ако се питање “Шта сам то урадио?” уопште у неуронима злочинца појави након злочина – то је можда, али само можда, пут ка искреном покајању. Али, то “зашто”, то питање није питање за злочинце већ за здравоумне, али када се и као такво наметне, опет нема рефлексију у злочину. Јер у одсуству тог питања лежи бесмисао. Тако зло настаје, када се пред собом свесно поништи смисао и разлог, јер док се не поништи – човек има свест и савест до којих последица га неки избори могу довести. Дакле, он, да би припремио стазу за своје зло, мора најпре себе да елеминише као разумног сведока. Да не мисли о последицама.
Са друге стране, намеће се питање хришћанског калибра: “Зашто бих себе или другог повредио?”. Овде одговорност лежи испред сваког акта. Овде питање смисла и разлога уклања зло чак и на нивоу могућности. “Зашто” је отклон бесмисла и установа смисла. Али где се догађа тајна зла – апсурд открива да тајне нема. Ништа дубоко и метафизичко не постоји у многосферности зла, јер иза сваког зла не постоји никакав разлог ни смисао који би само зло разјаснило као мистерију, или, оправдало као акт. Остаје само мржња, али она није никакав разлог који би собом указао на нешто узвишеније, или, што би требало да задржи своје обличје у вечности. Јер се пред Богом овековечује само оно што је добро а не што је зло. Ту је радикална дистанца између смисла и бесмисла…

Advertisements