Не потцењујмо Анђеле…
Премда ништа о њима не знамо, нити они заиста изгледају као бића која видимо на иконама и фрескама (јер онда упадамо у неке неукусне митолошке пројекције), не смемо рећи да за нас не посредују (наравно, не у неком романтичарском маниру заљубљености осим заљубљености у Господа Христа). Ако су пак Христа прослављали по рођењу пред људима, и још Највећег крепили након кушања у пустињи и након борбе у Гетсиманском врту, сигурно је да ни нас неће прескочити.
Јесте, не смемо од њих замишљати приватно обезбеђење пред тајном зла, али не смемо занемарити управо онај увид који немамо а то је да не знамо колико су свакога трена упрти у промисао овога света чувајући свакога од нас не за дан који умире већ за Дан који никада неће заћи. Упашћемо у научну фантастику промишљајући о зилионима могућности на који све начин они могу утицати на развој нашег живота у само једном дану. Можда смо само спори да то схватимо, али не морамо бити малодушни да у њихово заступништво пред Богом не верујемо.
Ако се држимо оног апостолског исказа да је Бог Онај у нама који чини да желимо стварати добро, онда су Анђели мотивациони посредници, „утеривачи“ силе Духа који ту Божију вољу оваплоћују да се искаже кроз наше дело. То не значи да смо пасивни и неслободни већ да брушећи се у огледалу благодати Божије а захваљујући Анђелској интервенцији управо на тај начин пројављујемо своју вољу и активност.
То је разлог више да о себи и својим делима не мислимо високо, ни много, будући да и Анђели пут дискреције и анонимности бирају када овом свету добро чине.
И ако се држимо визије неких од отаца и пророка да им је лепота огадила колико нису имали снаге да поднесу красоту једног Анђела, а не у смислу да је сама лепота гадост, шта ће тек бити када се укаже лепота Сина у пуноћи славе коју ишчекујемо? Колико ли ће тек Његова лепота бити ужасна и драматична када ће се сва земља и васиона смутити?
У Светом Писму затичемо и провокативнија места. Од великог Јакова који је видео анђеле како се спуштају и уздижу на једно место (а што Христос после узима као паралелу указујући на Себе и место Цркве), преко одузимања гласа Захарији и посете Богородици до вазнесења Христовог и ослобађања апостола из тамнице. Заправо, има много више примера. Али, сви они показују нашу позицију. Да нисмо сами ни у васиони а камоли у свом животу. И да свако од нас својим присуством у Цркви изображава икону Анђелске службе на небесима будући да нема две Цркве, једне на земљи а друге на небу, него заједно са њима у истој стварности Литургије живимо и јесмо.

Advertisements