Много смо изгубили контрасте. Нијансе. Међупросторе. Све се некако закорило у оном „или – или“ . Ако неко не иде у Цркву – бездушан је, или ако иде – онда има неки опасан проблем. То је та нека примитивна логика.
Човек се као биће ишчекићао фиксираним становиштем које не трпи промене. Проблем је што и онај ко доноси такве констатације први не види своје осцилације.
На крају крајева, ако би то „или – или“ било хипотетички чак и истина, поштеније ипак неки неверујући човек живи своју причу од армаде верника што су се сакрили у Цркву са својим недостацима као мишеви у своју рупу.
Али, не треба превидети да и један поштени хришћанин не вреди ништа мање са својом причом од армаде неверујућих који се крију са својим фаличностима свуда где стигну.
Парадокс лежи у томе што се ова два лика сусрећу и мимоилазе у нама до краја живота.

Advertisements